Геосинклинала

Теорија о геосинклиналама је до пре неколико деценија била једна од најзначајнијих теорија о структури и еволуцији Земљине коре. Појам геосинклинала први су увели у геолошку литературу амерички геолози Џ. Хал и Џ. Дана.

Сада је, у геолошкој литератури опште прихваћена теорија о тектоници плоча. Теорија о геосинклиналама наводи се због тога што се у литератури из области геологије и даље могу наћи појмови везани за њу.

Геосинклинале су линеарно издужени и покретљиви делови Земљине коре, прекривени морском водом. Одликују се високом мобилношћу, снажним геодинамичким напрезањима, знатном дебљином седимената (10—20 km), рашчлањеношћу и знатном пропустљивошћу Земљине коре, што се изражава снажним магматизмом, метаморфизмом и сеизмичком активношћу.

С обзиром да су геосинклинални простори тесно у вези са дубинским раседима, карактеришу их, поред високе мобилности, јако изражене магнетске и гравитационе аномалије и знатан топлотни проток. Грађа и дебљина Земљине коре и горњег дела омотача у пределима геосинклинала знатно варирају. У почетку еволуције, геосинклинале се одликују преовлађујућим покретима тоњења и интензивном седиментацијом. После ове фазе наступа други стадијум развоја геосинклинала, када преовлађују процеси убирања и издизања, тј. наступа прелазак геосинклинале у ороген (планински венац), чија тектонска активност са временом слаби. Орогене структуре се формирају, пре свега, дејством потисака од релативно стабилних континенталних блокова (кратона).

Овај незавршени чланак Геосинклинала везан је за геологију. Користећи правила Википедије, можете га проширити.