Геотектоника
Геотектоника или краће, тектоника је дисциплина динамичке геологије и бави се покретима и деформацијама у Земљиној кори односно литосфери и то на глобалном нивоу, контактима појединих континенталних и окенаских плоча које се крећу по горњем слоју астеносфере, тј. Земљином омотачу. Структурно обликовање појединих комплекса резултат је геодинамичких промена у прошлости, што упућује на недељиву повезаност геодинамике и геотектонике. Међутим, у оквиру специфичних задатака тежиште геодинамике је анализа узрока промена, а геотектонике реконструкција структурних и мофролошких последица тих промена као оквира одређеног дешавања. Одраз тога дешавања на површини Земље предмет је геоморфологије.
Опште[уреди | уреди извор]
Земљина површина је подељена у 8 великих и неколико мањих плоча које се споро крећу и мењају величину. Интензивна геолошка активност се догађа по ободима литосферних плоча где се плоче одмичу једна од друге, сударају или тару једна о другу.
Немачки геофизичар Алфред Вегенер (Алфред Wegener (1880-1930)) је 1912. године поставио хипотезу о кретању континената и тиме формулисао основу теорије тектонике плоча коју је објавио у својој књизи The origin of continents and oceans, а која је до данас доживела неколико издања. Вегенерова теорија тектонике плоча описује механизме подвлачења тектонских плоча једне под другу и ширења океанског дна.
Кретање континената[уреди | уреди извор]
Морско дно настаје на средњоокенским гребенима где излазе огромне количине лаве, ширећи окенаско дно те стварајући нове делове окенске коре. Обе стране океанског дна уз средњоокенски гребен се крећу, али у супротним правцима, према континенталним плочама на ободима са којима се „сукобљавају“. На овај начин континенти, који иначе плутају по горњем слоју астеносфере, мењају међусобно своје положаје и облике.
Данас је можда најпознатији Атлантски средњоокеански гребен, с израженом вулканском активношћу и на површини (Исланд).
