Германијум

Из Википедије, слободне енциклопедије
Германијум (32Ge)
Ga - Ge - As
 
Si
Ge
Sn  
 
 
Ge-TableImage.png

Ge,32.jpg

Општи подаци
Припадност скупу металоиди
група, периода IVA, 4
густина, тврдоћа 5323 kg/m3, 6
боја сребрнаста
Особине атома
атомска маса 72,64 u
атомски радијус 125 (125) pm
ковалентни радијус 122 pm
ван дер Валсов радијус без података
електронска конфигурација [Ar]3d104s24p2
e- на енергетским нивоима 2, 8, 18, 4
оксидациони број 4
Особине оксида амфотерни
Кристална структура регуларна зидно
центрирана
Физичке особине
агрегатно стање чврсто
температура топљења 1211,4 K
(938,2 °C)
температура кључања 3093 K
(2820 °C)
молска запремина 13,63×10-3 m³/mol
топлота испаравања 330,9 kJ/mol
топлота топљења 36,94 kJ/mol
брзина звука 5.400 m/s (293,15 K)
Остале особине
Електронегативност 2,01 (Паулинг)
2,02 (Алред)
специфична топлота 320 J/(kg*K)
специфична проводљивост 2,17 S/m
топлотна проводљивост 59,9 W/(m*K)
I енергија јонизације 762 kJ/mol
II енергија јонизације 1537,5 kJ/mol
III енергија јонизације 3302,1 kJ/mol
IV енергија јонизације 4.411 kJ/mol
V енергија јонизације 9.020 kJ/mol
Најстабилнији изотопи

Германијум (Ge, лат. germanium) је металоид IVA групе.[1] Има неколико изотопа чије се атомске масе налазе између 64-83. Постојано је пет: 70, 72, 73, 74 i 76.[2]

Чинија од германијума.

Заступљена је у земљиној кори у количини од 1,8 ppm (енг. parts per million), као пратилац руда цинка и бакра.

Открио га је 1886. године немачки хемичар Клеменс Александер Винклер.

Слично као и код галијума његове соли- посебно флуориди и арсениди показују особине полупроводника, али због веће доступности галијума соли германијума се у пракси ретко користе.

Биолошки значај - нема.

Чист германијум је крх, сребрнобео металоид. Не реагује са водом, ваздухом, чак ни са киселинама и базама (сем азотне киселине).

Понекад се његове соли додају силицијуму при производњи електричних елемената. Стакло коме је додат германијум је прозрачно за инфрацрвено зрачење. Од 1950-их до 1970-их година је имао велики значај за производњу полупроводника, највише германијумских диода и транзистора.

Референце[уреди]

  1. ^ Housecroft C. E., Sharpe A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd ed.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  2. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Германијум


Литература[уреди]