Гласовна промена

Из Википедије, слободне енциклопедије

Гласовне промене или алтернације су низ промена гласова (губљење, појављивање, сажимање) које се дешавају у многим језицима.[1] Резултат гласовних промена је појављивање другог гласа у речима на месту неког гласа који се логички очекује да се ту појави.[2] На пример, множина именице ученик је ученици, а не ученики, јер долази до гласовне промене којом очекивани плозив /k/ постаје африкат /ts/. У свим гласовним променама постоје изузеци, а оне могу бити изражене у писму (као у јужнословенским), али најчешће нису (као у источнословенским, западнословенским, али и другим језицима).[3]

Словенски језици[уреди]

Самогласничке (јужни)
Сугласничке (јужни)
Самогласничке (други)
Сугласничке (други)


Јужнословенски[уреди]

У српском језику, од гласовних промена које се јављају у јужнословенским језицима у начелу не постоје непостојано Е и О, али су признати у кајкавским именима (Ткалец-Ткалца уместо Ткалец-Ткалеца).[4] Остале су део књижевног и говорног језика, са изузетком ијекавског јотовања (ђевојка, међед), које, иако постоји у говору, није признато за део књижевног језика. Признато је, пак, у Правопису црногорскога језика издатом 10. јула 2009, а који код ове промене дозвољава дублете (и дјевојка и ђевојка).

Реч са великим бројем промена је номинатив множине речи подмладак. Додавањем за множину намењеног суфикса , добије се облик подмладаки. Затим следи прва алтернација, сибиларизација, којом се добија подмладаци. Непостојаним А долази се до подмладци. Гласови се једначе по звучности, дајући тако реч подмлатци. Како глас ц /ts/ већ садржи елемент гласа т /t/, врши се губљење сугласника тц /tts/ц /ts/ и добија се коначна реч подмлаци.[5]

Компаратив придева тесан додавањем за то намењеног суфикса -ји гласи тесанји. Простим јотовањем група нј постаје њ и даје облик тесањи. Непостојаним А долази се до тесњи, од чега се једначењем по месту творбе добија коначна реч тешњи.[6]

Облици мога-твога и слични настали су сажимањем и асимилацијом. Основе за ово су мојега-твојега, где се ј ради лакшег изговора одбацило (моега-твоега). Дошло је до асимилације и облика моога-твоога, што се касније сажело у мога-твога.[7] Супротна асимилацији је дисимилација, при којој се избегава нагомилавање истог самогласника средње висине (О и Е). Тако се каже пољем и Милошев (преглас, промена О у Е), али и спрејови и јежом. Множина домаћих речи је изузетак (кејеви, родови).[8]

Палатализација је проста сугласничка промена (радник-радниче, враг-враже, дух-душе). Ако постоје дублети са и без завршног самогласника, тај вокал је покретан (сад-сада, кад-када). Превојем се смењују самогласници у облицима једне промењиве речи (тећи-ток-отицати). Промена Л у О описује историјску замену дошал-дошао (али у другим родовима дошла, дошло).[9]

Исте промене постоје у хрватском и осталим српском језику блиско сродним језицима. У бугарском се једњачење по звучности не записује (община за општина уместо изједначеног опщина). Не бележи се ни у словеначком (Radko за Ратко уместо Ratko). Стање као у српском је у македонском језику, док старословенски промене уопште не бележи (ни једначења, ни јотовање, ни друге).

Источни и западни[уреди]

Источнословенски и западнословенски језици, фонолошки гледано, садрже гласовне промене наведене у јужнословенским, али оне већином нису изражене у писму. На пример, реч блр. Стоўбцы нема фонетски гледано тежак изговор [ˈstowbt͡sɨ], већ изједначен [ˈstowpt͡sɨ], те тај град заправо и јесте Стовпци. С друге стране, као у српском, и у руском се каже они пеку, али ти печёшь. Алтернације, које се једноставно називају (фонетским) дешавањима или феноменима (нпр. рус. [фонетическое] явление; пољ. zjawisko [fonetyczne]), исто као код јужнословенских могу бити самогласничке (вокализми) и сугласничке (консонантизми).

Сем историјских промена, које су се догодиле прасловенском језику, од кога су настали сви словенски језици, па и они западни — лужичкосрпски (горњи и доњи), пољски (са кашупским и словињским), словачки, чешки и изумрли полапски — све алтернације у западнословеским језицима идентичне су онима из јужних и, иако присутне у говору, не записују се. За разлику од њих, у источним језицима постоји неколико промена непостојећих у другим групама. Оне одликују дијалекте руског и белоруски језик.

Феномени обично иду у паровима. Један од њих је пар акање-окање (рус. аканье-оканье, блр. аканне-оканне). Прва особина одликује јужноруске и средњоруске дијалекте, као и цео белоруски језик, док друга одликује северноруске дијалекте. Тако се реч правопис, заправо грцизам ортографија, записано рус. орфография и блр. арфаграфія у оба језика изговара арфаграфија, док је у окањским северноруским дијалектима са изговором орфографија. Ова промена се види у белоруском запису.[10]

Разлика екање-икање-јакање-јокање (рус. эканье-иканье-яканье-ёканье) настала је заменом гласа јат. У првом случају, речи семена-цветок изговарају се као што је и написано. У другом је са кратким И (готово затворени готово предњи нелабијализовани вокал) — симина-цвиток ([sʲɪ.mʲɪˈna]; [tsvʲɪˈtok]). У трећем случају је сјамјана—цвјаток, а у четвртом сјомјона-цвјоток. Екање и икање су књижевни изговори у руском. Екањски дијалекти су јужноруски, икањски средњоруски, а јокањски северноруски. У белоруском је књижевно јакање, што се види и у запису блр. семяна-цвяток.[11]

Сличан икању је итавизам (укр. ітавізм) присутан у украјинском језику. Према њему је старо месяц-медь (месјац, мед) еволуирало у данашње місяць-мідь (мисјац, мид — месец, бакар/мед). У руском није дошло до вокализације Л, али је у белоруском и украјинском Л прешло у В. Тако се на руском вук каже неизмењено рус. волк [voɫk], али на украјинском гласи укр. вовк [wowk], а белоруском блр. воўк [vowk]. Ова промена, записана тзв. тамним ł, постоји и у пољском где се пољ. słowo изговара [ˈswɔvɔ] (свово).[12]

Обезвучавање последњег сугласника честа је појава у словенским језицима. Нема је у српском и украјинском, али је у другим језицима изражена. Тако се, на пример, Волгоград заправо изговара Валгаграт [vəlɡɐˈɡrat]. У хрватском језику се појава може уочити у неформалном поздраву бок, што је, према једној од теорија, заправо скраћена верзија бог ти помогао. Поздрав је првобитно скраћен само на бог, а касније, према кајкавском наречју, обезвучен у бок. Слично томе је кајкавско врак наспрам књижевног враг.[13]

Цокање (рус. цоканье) назив је за појаву да се речи типа рус. чай уместо као чај изговарају као цјај, а на самом истоку Средње Русије као цај. Насупрот њему је чокање (рус. чоканье) у којем се речи типа рус. улица уместо као улица изговарају као улича. И цокање и чокање су карактеристика различитих руских дијалеката, док књижевни изговор помирује ове две појаве — сваки глас, па и ц и ч, изговара се како је написан. Тако је књижевни изговор, као у српском, чај и улица.[14][15] Процес цокања сличан је ономе који је у срспком од придева ч(е)рн, чаран направио данашњи облик црн.

Цекање (рус. цеканье; блр. цеканне) појава је да се т изговара као ц. Записује се у белоруском у којем постоје цень-ціхі-цябе-несці-цяпер наместо руских тень-тихий-тебе-нести-теперь. Има га и у пољском у коме је нешто тихо заправо цихо (пољ. cicho). Исто функционише и дзекање (рус. дзеканье; блр. дзеканне), према којем је српско хтела-ходати у белоруском хацела-хадзіць (хацјела-хадзиц), а пољском chciała-chodzić (шћала-хођић), наспрам руског хотела-ходить (хатјела-хадит). Африкатизација меких [tʲ] и [dʲ] није одступање од норме, а процењује се да се изговор [tsʲ] и [dzʲ] може чути код 70% говорника руског језика.[16][17]

Референце[уреди]

  1. ^ Campbell, L. (2004). Historical linguistics: an introduction. The MIT Press.
  2. ^ Hock, H. H. (1991). Principles of Historical Linguistics. Mouton De Gruyter.
  3. ^ McDorman, R. E. (1999). Labial Instability in Sound Change. Organizational Knowledge Press.
  4. ^ „Транскрипција“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 177-. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  5. ^ Пешикан, Јерковић & Пижурица (2010), стр. 412.
  6. ^ Пешикан, Јерковић & Пижурица (2010), стр. 467.
  7. ^ Alexander (2006), стр. 52.
  8. ^ „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 50. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  9. ^ „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 51. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  10. ^ Бромлей С. В. и др. (2005). Русская диалектология. Москва: Издательский центр «Академия». стр. 37-. ISBN 978-5-7695-2007-5. 
  11. ^ „Словарь лингвистических терминов“. Школьный диалектологический атлас Приступљено 21. 4. 2013.. 
  12. ^ Gussman (2007).
  13. ^ „Bog ili bok“. Bujica riječi Приступљено 21. 4. 2013.. 
  14. ^ „Различение или совпадение ч и ц. Archived from the original on 2. 1. 2012. Приступљено 21. 4. 2013.. 
  15. ^ „Легенда карты — ч и ц““. Archived from the original on 1. 2. 2012. Приступљено 21. 4. 2013.. 
  16. ^ Богданова Н. В. (2001). Живые фонетические процессы в русском языке. Санкт-Петербург: СПбГУ. стр. 51-. 
  17. ^ Кузнецова А. М. (1971). Несколько замечаний по поводу ассибиляции согласных [t’], [d’] в славянских языках. стр. 162—166. 

Литература[уреди]

  • Богданова Н. В. (2001). Живые фонетические процессы в русском языке. Санкт-Петербург: СПбГУ. стр. 51. 
  • Кузнецова А. М. (1971). Несколько замечаний по поводу ассибиляции согласных [t’], [d’] в славянских языках. стр. 162—166. 
  • Gussman, Edmund (2007). The Phonology of Polish. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926747-7. 
  • Бромлей С. В. и др. (2005). Русская диалектология. Москва: Издательский центр «Академия». стр. 37. ISBN 978-5-7695-2007-5. 
  • „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 51. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  • „Гласовне промене“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2010. стр. 50. ISBN 978-86-7946-079-0. 
  • Alexander, Ronelle (2006). Bosnian, Croatian, Serbian, a Grammar. University of Wisconsin Press. стр. 52. ISBN 978-02-9921-194-3. 
  • Пешикан, Митар; Јерковић, Јован; Пижурица, Мато (2010). „Речник“. Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-079-0.