Говорник Дома комуна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уједињено Краљевство
Royal Coat of Arms of the United Kingdom (HM Government).svg

Овај чланак је дио серије о
политици Уједињеног Краљевства

Говорник Дома комуна (енгл. Speaker of the House of Commons) је предсједавајући Дома комуна, доњег дома Парламента Уједињеног Краљевства.

Избор[уреди]

Народни посланици у Дому комуна бирају говорника (предсједавајућег) из својих редова. Дом бира говорника на почетку парламентарног засједања послије општих избора или након оставке или смрти говорника. Једном изабран, говорник остаје на својој функцији све до распуштања Парламента, осим уколико сам не да оставку. Дом комуна обично бира истог говорника на још један мандат, мада може изабрати и неког другог.

Поступак избора говорника мијењао се током година. До 1971. године записничар Дома комуна (енгл. Clerk of the House of Commons) је био привремени предсједавајући када се бирао говорник. Касније, на предлог надлежног парламентарног одбора улогу предсједавајућег би вршио отац Дома комуна (енгл. Father of the House of Commons), тј. народни посланик са најдужим непрекидним стажом у Дому комуна. Према начину избора говорника, који је први пут примјењен 2009, кандидат мора бити предложен од стране најмање 12 народних посланика, од којих најмање тројица морају бити из странке којој не припада кандидат. Сваки посланик може предложити само једног кандидата. Дом комуна се тада изјашњава тајним гласањем и за избор говорника потребна је проста већина гласова. Уколико ниједан кандидат не добије већину гласова, у сљедећем кругу гласања не учествује кандидат са најмање освојених гласова нити кандидат који је освојио испод 5% гласова. Дом комуна, уколико је потребно, одржава неколико кругова гласања док један кандидат не освоји већину гласова. Тада, народни посланици и формално се изјашњавају о предлогу за именовање говорника. Међутим, уколико је само један кандидат предложен одмах се приступа формалном гласању о именовању. Сличан поступак је и када актуелни говорник тражи и нови мандат.

Након што је говорник изабран, он њега се очекује да покаже опирање према избору. Тада га, по обичају, народни посланици „против његове воље одвлаче“ на говорничку столицу. Изабрани говорник мора добити монархово одобрење (енгл. approbation) прије него што ступи на дужност. На дан избора, новоизабрани говорник предводи народне посланике Дома комуна у дворану Дома лордова, гдје лордови повјереници (енгл. Lords Commissioners) потврђују његов избор у име монарха.

Након што је изабран, говорник по обичају прекида своје чланство у политичкој партији и постаје нестраначки функционер. Међутим, често је случај да су говорници прије свога избора обављали високе политичке дужности, укључујући и министарске. У самом Дому комуна говорник никада не гласа, осим у случајевима када је раван број гласова. Након што напусти функцију, говорник се не враћа страначким активностима него обично се именује у Дом лордова, као независни члан.

Дјелокруг[уреди]

Главни задатак говорника је да предсједава пленарним сједницама Дома комуна. Док предсједава налази се на челу парламентарне сале. Народни посланици који подржавају владу сједе са његове десне стране, а опозиција са лијеве. Овлашћења говорника су велика и знатно шира него код лорда говорника у Дому лордова. Најважније говорничко овлашћење састоји се у томе да одређује када ће и који народни посланик говорити јер без његовога одобрења нико не смије говорити. Посланици када говоре не обраћају се цјелокупном Дому комуна, као што је то код правила обраћања чланова Дома лордова, него непосредно само говорнику са ријечима господине говорниче (енгл. Mister Speaker). Када посланици међусобно спомињу једни друге дужни су да говоре у трећем лицу по називу изборног округа (енгл. constituency) из кога долази народни посланик кога спомињу или по његовом министарском називу (не по њиховим именима). Међутим, посланици се не могу обраћати непосредно једни другима већ то могу само говорнику. За разлику од правила које важи за посланике, говорник им се обраћа непосредно и то по имену. Да би истакнуо своју нестраначку улогу, говорник обично никада не говори за вријеме парламентарне дебате у својству посланика иако га формално ништа не спријечава.

За вријеме пленарне сједнице, говорник је дужан да одржава дисциплину и ред. Одлуке доноси на основу пословника и на њих нико нема права жалбе. Прије него што донесе одлуку по неком питању може се посавјетовати и са парламентарним записничарима (енгл. Parliamentary Clerks). Како би одржао дисциплину за вријеме дебате он обично позива народне посланике на ред, узвикујући: „Ред! Ред!“ (енгл. Order! Order!). Уколико га посланици не послушају, може наредити да се удаље са сједнице до краја дана. У случају тежих дисциплинских прекршаја, говорник може „именовати“ (енгл. name) народног посланика обраћајући му се директно по имену и презимену. У том случају, Дом комуна може гласати о суспензији народног посланика кога је говорник „именовао“.

Осим што је одговоран за одржавање дисциплине, говорник је задужен и да парламентарне дебате протичу у најбољем реду. Уколико говорник примјети да народни посланик чини небитне примједбе, тенденциозно понавља једно те исто, покушава на све начине да одужи процедуре и сл., може народном посланику одузети ријеч. Надаље, прије него што претрес почне говорник може одредити и колико сваки посланик може говорити (енгл. Short Speech rule), с тим што је минимум осам минута. Приликом гласања у Дому комуна, говорник може и незванично прогласити који је исход гласања. Међутим, народни посланици имају право да захтијевају службено бројање гласова (енгл. division). Говорник може одбити овакав захтјев, али то обично чини само онда када се намјерно жели одужити процедура иако је видљив исход гласања и без званичног пребројавања. При службеном гласању, говорник никада не гласа осим у случају када је однос гласова „за“ и „против“ исти. Тада говорник даје одлучујући глас (енгл. casting vote).

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • 1911 Encyclopædia Britannica: Parliament

Спољашње везе[уреди]