Говорни чин

Из Википедије, слободне енциклопедије

Говорни чин је лингвистички термин, главни елеменат теорије говорних чинова која је потекла из филозофије језика. Њиме се означава одређивање дејства које производи исказ (контекстуализована реченица, реченица у одређеној говорној ситуацији).[1]

Говорни чинови се дијеле на сљедеће категорије:

  • асертиви (тврђења, извјештаји): Земља је округла, Инспектор је дошао;
  • директиви (упутства, наредбе): Узимајте лијек три пута дневно, Затвори врата!
  • комисиви (обећања, пријетње — са обавезујућом снагом у будућности): Обећавам да ћу се јавити чим стигнем, Сљедећи пут ћеш бити кажњен;
  • експресиви (извињења, захваљивање, честитке — са указивањем на психолошко стање говорника): Искрено жалим због тога, Захваљујем вам од срца;
  • декларативи (искази који изазивају тренутну промјену неког стања): Отпуштени сте, Објављујемо вам рат.

Проучавање говорних чинова у уској је вези са извођачком функцијом језика — показује нам не само како језиком нешто саопштавамо, него и како језиком дјелујемо.[1] У овим је испитивањима функција језика проширена: показује се да језик није само средство констатације и описа, него и средство утицања на ток ствари, изазивања неког понашања и постизања одређеног учинка.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б Ранко Бугарски (1996). Увод у општу лингвистику. Београд: Чигоја штампа. стр. 221—224. 

Литература[уреди]

  • Urmson, J. O.; Austin, J. L. (1975). How to do things with words. Cambridge: Harvard University Press. 
  • Alston, William P. (2000). Illocutionary acts and sentence meaning. Ithaca, N.Y: Cornell University Press. 
  • Doerge, Friedrich Christoph. Illocutionary Acts - Austin's Account and What Searle Made Out of It.. Tuebingen 2006.
  • Searle, John R. (1969). Speech acts: an essay in the philosophy of language. London: Cambridge U.P. 
  • John Searle, "Indirect speech acts". In Syntax and Semantics, 3: Speech Acts, ed. P. Cole & J. L. Morgan, pp. 59–82. New York: Academic Press. (1975). Reprinted in Pragmatics: A Reader, ed. S. Davis, pp. 265–277. Oxford: Oxford University Press. (1991)
  • Flores, Carlos F.; Winograd, Terry (1986). Understanding computers and cognition: a new foundation for design. Norwood, N.J: Ablex Pub. Corp. 
  • Birgit Erler (2010). The speech act of forbidding and its realizations: A linguistic analysis. VDM Verlag Dr. Müller. 
  • Robert Maximilian de Gaynesford: Illocutionary acts, Subordination, and Silencing in Analysis, July 2009.
  • Ранко Бугарски (1996). Увод у општу лингвистику. Београд: Чигоја штампа. стр. 221—224. 

Спољашње везе[уреди]