Говор Слободана Милошевића 2. октобра 2000.
Обраћање јавности Слободана Милошевића се десило између два круга избора за председника СРЈ, који су расписани 24. септембра 2000. године. Главни противкандидат Слободану Милошевићу (СПС) на председничким изборима 2000. године је био кандидат Демократске опозиције Србије (ДОС-а), председникДемократске странке Србије, Војислав Коштуница. После првог круга избора, по првим прелиминарним званичним резултатима Савезне изборне комисије, Коштуница је освојио 48,22%, а Милошевић 40,23% гласова.
Представници ДОС-а, нешто касније и кандидат Војислав Коштуница, сматрали су да Савезна изборна комисија није рекла тачне резултате, сматрали су да је кандидат Војислав Коштуница, победио у првом кругу избора. Затим су представници ДОС-а позвали своје симпатизере на протестни митинг 5. октобра 2000. године у Београд, предходно тражећи од Слободана Милошевића да призна изборну вољу грађана изражену на савезним, председничким и локалним изборима одржаним 24. септембра 2000. године.
После радикалних протеста који су се десили 5. октобра 2000. године у Београду, до другог круга председничких избора који је требао да се деси 8. октобра, није дошло.
[уреди] Делови говора Слободана Милошевића 2. октобра 2000. године
Обраћање јавности, почиње речима:
Даље, у обраћању јавности, Слободан Милошевић изражава сумњу у позадину организовања "организоване групације" странака под именом Демократска опозиција Србије, напомињући да делују под утицајем земаља са запада које су учествовале у рату против Југославије и Србије. Затим ,помиње да су обећања ДОС-а лажна и да до брзог раста стандарда грађана и економског просперитета неће доћи, напротив. Затим каже да би нова, како каже "марионетска власт" имала ограничени утицај и да би под притиском земаља НАТО алијансе , били настављени притисци на земљу и покушају да се земља даље дезинтегрише, слаби. Сматра да би под тим западним притисцима и попуштањима "нових" власти, могли да дочекамо сличну судбину скоро као Курди ,а Црна Гора би имала судбину , државе под контролом мафије. Напомињући пример земаља источне Европе , где је велика подела друштва на велику већину сиромашних и мањину богатих, Милошевић каже да би и нас таква, слична судбина задесила. То искључује наду у праведније и хуманије социјалне односе.
„ Мањина богатих била би састављена од шверцерске мањине,којој би било допуштено да буде богата само под условом да буде у сваком погледу лојална команди која одлучује о судбини њихове земље. Јавна и друштвена својина би се брзо трансформисле у приватну, али власници те својине, из досадашњег искуства наших суседа, би по правилу били странци. Мали изузеци би били искључиво они који би право на власништво куповали лојалношћу у покорношћу која из измешта из сфере елемнтарног, и националног и људског, достојанства. Највећа национална добра у тим приликама постају власништво странаца, а они који су да сад њима управљали, чинили би то, у овим измењеним приликама, као службеници страних фирми у сопственој држави.
Уз национално понижење, растурање државе и социјалну беду, нужно би морало да дође до многих облика социјалне патологије,међу којима би криминал био први. То није пука претпоставка већ искуство свих земаља које су прошле тај пут који ми избегавамо по сваку цену. Престонице европског криминала већ скоро деценијама нису на Западу,као што је некада било, већ на Истоку Европе. Нашем народу и овај садашњи криминал тешко пада јер смо дуго,од Другог светског рата до 90-тих година, живели у друштву које за криминал тако рећи није знало.“У обраћању младим научницима, стручњацима и интелектуалцима, каже: „Нарочитом желим да нагласим, због младих људи, интелектуалаца,научних радника, да су земље лишене суверенитета по правилу лишене и права на стравалаштво, а нарочито на стваралаштво у области науке. Велики центри, велике моћи , финансирају научно стваралаштво, контролишу домашаје и одлучују о примени његових резултата.“
При крају обраћања јавности , Милошевић напомиње да се пред други круг избора, новац уноси у земљу и поткупљују грађани, да се користи за штрајкове,застрашивање, жеља је да "стане живот", и др. Један број грађана учествује у разним субверзивним делатностима за које каже, да тиме свесно учествују у поробљавању сопствене земље са погубним последицама, али и да; „сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом и живот своје деце. И многе друге људе.“
И на крају свог обраћања јавности, Слободан Милошевић вели:
