Гоце Делчев

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 00.00.0000. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Гоце Делчев

G Delchev.jpg
Гоце Делчев

Датум рођења: 4. фебруар 1872.
Место рођења: Кукуш (Отоманска империја)
Датум смрти: 4. мај 1903.
Место смрти: Баница (Отоманска империја)
Писмо Гоце Делчева за Николу Малешевског

Гоце Делчев (4. фебруар 18724. мај 1903) је био македонски и бугарски револуционар, вођа македонско-једренских револуционарних комитета (буг. Български македоно-одрински революционни комитети, касније преименованих у Унутрашњу македонско-једренску револуционарну организацију (на бугарском и македонском скраћено ВМОРО).

У Бугарској се Гоце Делчев сматра Бугарином. У НР Македонији Лазар Колишевски је рекао да је Делчев „...један Бугарин без значаја за националну борбу Македонаца“.[1] Неколико година касније у НР Македонији Делчев је проглашен за једног од највећих македонских револуционара. То мишљење је остало званично до данас у Републици Македонији.

Гоце Делчев је за себе често говорио да је Бугарин.[2][3][4] У разочараном писму Николи Малешевском Делчев пише: „Поделе нас уопште не плаше. У ствари, то је штета, али шта да радимо када смо Бугари и ми сви патимо од исте болести. Ако та болест не постојила у нашим прецима, од којих смо га наследили, они не би пао под ружном жезло турских султана.“

Биографија[уреди]

Револуционарна делатност[уреди]

Рођен је 4. фебруара (23. јануара по јулијанском календару) 1872. у Кукушу у Егејској Македонији (грч. Килкис у данашњој сјеверној Грчкој), као прво мушко дијете, треће по реду у бројној породици Делчевих која је имала укупно деветоро дјеце. Делчев је потекао из релативно добро ситуиране породице. Његов отац Никола Делчев, био је Кукушанац, а његова мајка Султана Нурџиева потицала је из оближњег села Мурарци. Од 1879. до 1880. године, Гоце (Георги) Делчев ишао је у прогимназију Бугарске егзархије у Кукушу. Затим је завршио средњу школу у Солунској бугарској мушкој гимназији „Свети Кирил и Методиј“ која је деловала под окриљем Бугарске егзархије. Уписао се у Војну академију у Софији у Бугарској 1891. године. Касније, као питомац војне школе у Софији, тајно је посјећивао социјалистичке скупове и ширио социјалистичку литературу, због чега је искључен из школе. Делчев је постао бугарски учитељ у гимназији Бугарске егзархије у Штипу 1894. године, гдје се упознаје са Даметом Груевом, једним од основача револуционарне организације. Као резултат блиског пријатељства међу њима, Делчев се придружио тој Организацији 1895. године, убрзо поставши њен вођа.

Године 1896, у Солуну се одржао конгрес македонско-једренских револуционара. Конгресу је присуствовао и Гоце Делчев. Гоце Делчев и Ђорче Петров саставили су Правилник и Устав организације, који је носио назив Устав Бугарског македонско-једренског револуционарног комитета. У то вријеме организација је почела да се зове и Унутрашња македонско-једренска револуционарна организација (ВМОРО). Почетком јануара 1898. године установљен је четнички институт, а Гоце Делчев је постао начелник свих чета у Македонији.

Циљ организације била је аутономија Македоније и једренске Тракије.

Да одстрани, или бар да смањи дјеловање бугарског двора и његовог тзв. Врховног македонско-једренског комитета у Македонији и Тракији, Гоце је активно радио против њиховог мијешања у рад Револуционарне организације, која је била јединствен представник македонско-једренског ослободилачког устанка. Званичној Бугарској Гоце је поручио да не мисли на Македонију, већ да чува своју територију, а Македонци ће чувати Македонију.

На редовном савјетовању децембра 1902. године, Гоце Делчев, Даме Груев, Јане Сандански и др. творци ТМОРО-а ријешили су да се не диже фронтални устанак у Македонији и Тракији, већ да се води герилски рат. Циљ, као што је изјавио Гоце, треба да буде: „не да ми побиједимо Турску, већ да она не побиједи нас.“ Затим је Гоце отишао на терен.

У јануару 1903. године, Гоце Делчев се изјаснио отворено како је он први против подизања устанка у Македонији и Тракији те године. На његову иницијативу у Софији је организовано савјетовање групе македонско-једренских револуционара, међу којима су били Гоце Делчев, Ђорче Петров, Јане Сандански, Пере Тошев, Михаил Герџиков и други из ТМОРО. Разматрао се приједлог о подизању устанка. Излагали су своја мишљења Гоце Делчев, Јане Сандански, Ђорче Петров и др. Они су сматрали да унутрашња и међународна ситуација у Македонији није погодна за дизање устанка, и скуп се изјаснио против њега.

19. јануара 1903. године, Гоце Делчев са четом креће за Македонију, а са њим и Јаворов. Истог дана стижу у Самоков. 19. марта 1903. Гоце Делчев са својом четом минира мост на ријеци Ангисти, а у ваздух је дигнут и тунел на железничкој прузи. Од 19. до 20. априла исте године Гоце Делчев пристиже у Солун и смјешта се у просторе Солунске бугарске мушке гимназије. Ту се неколико пута среће са Даметом Груевом и са њим разматра подизање устанка. Гоце напушта Солун и возом иде у Серез. Увече 2. маја 1903. Гоце Делчев пристиже у село Баницу близу Сереза. О пристигнућу Гоца Делчева у Баницу извијешћени су Турци. У зору 4. маја 1903. године, Гоце Делчев и и његова дружина обавијештени су од стране својих јатака да су опкољени турском војском. Гоце наређује људима да излазе из кућа и да се повлаче како би се спасли турског зулума. У борбама приликом излажења из села Банице, Гоце Делчев је био погођен у лијеви дио груди и пао је мртав.

Гоце Делчев у Македонији и Бугарској слови за народног хероја. Његово име је постало легенда и идеал свим каснијим организацијама које су се залагале за Македонију и Македонце.

Августа 1903. године, на празник Илиндан, у Македонији је подигнут тзв. Илиндански устанак против турске власти. Иако Гоце Делчев, који је погинуо у мају те године, није учествовао у њему, устаници су били надахнути његовим револуционарним идејама.

Посмртни остаци Гоце Делчева се чувају у каменом саркофагу, у дворишту цркве Свети Спас у главном граду Македоније, као што је била жеља и завештање Македонаца, његових следбеника који су се потрудили да сачувају његове кости. „Заклињемо идућа поколења свете кости да буду сахрањене у будућој престоници слободне и независне Македоније“.[5]

Цитати Гоца Делчева[уреди]

Споменик Гоце Делчеву у Скопљу
  • „Слобода Македоније се крије у унутрашњем устанку. Ко мисли да ослободи Македонију споља, тај лаже и себе и друге.“
  • „Труд и упорност, то је моћ са чијом помоћи човјек постаје несаломив у неком свом залагању.“
  • „Да чувамо чистоту ослободилачког устанка и Организације - то је први услов за наш успјех!“
  • „Браво, јуначе, дођи да ти ја стиснем руку и да те поздравим, такви и јесу потребни мајци Македонији!“
  • „Унутрашња организација не тежи само томе да народу даје оружје за устанак, већ и да разбије њихов робовски дух.“
  • „Ми се боримо за слободну и независну Македонију са широким правима сиромашног живља.“
  • „Ја не волим устанак са људима који ће ме напустити при првом неуспјеху, ја волим револуцију са грађанима кадрим да поднесу сва искушења једне дуготрајне борбе каква ће, усљед жестоких политичких услова, бити и наша - или ћемо водити говеда у касапницу.“
  • „Ја замишљам свијет као поље за културну сарадњу међу народима.“
  • „Но то је пут за ослобођење народа од туђег ропства. Њим су кренули Грци, Срби, Бугари. Тим путем треба да кренемо и ми, Македонци, како бисмо се ослободили од Турака.“
  • „Ако је тиранија насиље, онда је револуција насиље против насиља.“
  • „Да ли може постојати друго мјесто за једног Македонца осим Македоније? Да ли постоји народ несрећнији од македонског? И да ли постоји негдје шире поље за рад од овог у Македонији?“

Извори[уреди]

  1. ^ Мичев. Д. Македонският въпрос и българо-югославските отношения - 9 септември 1944-1949, Издателство: СУ Св. Кл. Охридски, 1992, стр. 91.
  2. ^ Upward, Allen. The East End of Europe: The report of an unofficial mission to the European provinces, London, J. Murray, 1908, стр.323-324.
  3. ^ Ципушев, К. 19 години в сръбските затвори. Спомени, София, 1943 г. гл. 1. Между борците-великани, стр. 32.
  4. ^ Българите в най-източната част на Балканския полуостров - Източна Тракия, Димитър Войников, гл. 24. Идването на Гоце Делчев в Тракия и някои уточнения по този повод. Идеологическите спорове между Гоце Делчев и Стоян Лазов. Непубликувани спомени на очевидци.
  5. ^ Документи за пренесувањето на посмртните останки на Гоце Делчев

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]