Гојко Николиш

С Википедије, слободне енциклопедије
гојко николиш
Др Гојко Николиш Медико, 1960. године
Лични подаци
Датум рођења(1911-08-11)11. август 1911.
Место рођењаСјеничак, код Вргинмоста, Аустроугарска
Датум смрти11. јул 1995.(1995-07-11) (83 год.)
Место смртиЛе Ман, Француска
Професијалекар
Породица
СупружникИванка Муачевић-Николиш;
Марго Николиш
Деловање
Члан КПЈ од1935.
Учешће у ратовимаШпански грађански рат
Народноослободилачка борба
СлужбаИнтернационалне бригаде
НОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
1937 — 1939.
1941 — 1971.
Чингенерал-пуковник ЈНА
У току НОБреферент санитета
Врховног штаба НОВ и ПОЈ
Амбасадор ФНРЈ у Индији
Период1953 — 1954.
ПретходникЈоже Вилфан
НаследникБогдан Црнобрња
Херој
Народни херој од20. децембра 1951.
Одликовања
Орден народног хероја Орден ратне заставе Орден партизанске звезде са златним венцем
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден заслуга за народ са златним венцем Орден братства и јединства са златним венцем
Орден за војне заслуге са великом звездом Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Др Гојко Николиш — Медико[1] (Сјеничак, код Вргинмоста, 11. август 1911 — Ле Ман, 11. јул 1995) био је лекар и историчар, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, дипломата, члан Српске академије наука и уметности и народни херој Југославије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 11. августа 1911. године у селу Сјеничак код Вргинмоста, на Кордуну. Потиче из свештеничке породице, његов отац Михајло био је православни свештеник. Основну школу је завршио у родном селу, а гимназију у Карловцу и Сремским Карловцима. Медицину је студирао у Београду, где је и дипломирао 1936. године. На Београдском универзитету, Гојко је приступио студентском револуционарном покрету и постао члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) 1934, а члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) 1935. године. Војни рок је служио у Нишу и Београду, где је завршио курс за усавршавање војних лекара.

Гојко Николиш као добровољац у Шпанском грађанском рату.

Године 1937. отишао је као добровољац у Шпанију, где се борио у грађанском рату на страни републиканаца. У чину санитетског поручника вршио је дужност управника болнице у Понтонесу, код Албасетеа, а затим дужност батаљонског лекара Девете интернационалне бригаде, у време битке на реци Ебру, 1938. године. После пораза Шпанске републиканске армије и победе фашизма, са осталим борцима Интернационалних бригада, пребацио се у Француску. Септембра 1940. године после девет месеци проведених у логорима по Француској, вратио се у Југославију, где је упућен на присилни боравак у родном селу.

Народноослободилачка борба[уреди | уреди извор]

Одмах после напада сила Осовине на Краљевину Југославију, по налогу Партије, отишао је из Загреба у Сарајево, са тадашњом проценом ситуације да ће у Босни Југословенска војска дати одлучан отпор непријатељу. Међутим, дошла је брза капитулација, и Гојко се вратио на Кордун, у родно село, где се одмах укључио у рад партијских организација на припремама за оружану борбу. Организовао је прославу 1. маја и одржавао низ састанака са комунистима и људима у више села, објашњавајући им новонасталу ситуацију и неминовност оружане борбе. По задатку Партије, отишао је у Београд, где је ступио у везу са партијском организацијом, и са Благојем Нешковићем створио партијску ћелију, која је била задужена да скупља санитетски и други материјал. Његов задатак је био да с осталим комунистима врши припреме међу лекарима за преузимање санитетске службе у Београду.

По налогу Партије, отишао је за лекара у Краљевачки партизански одред, 19. августа 1941. године. У другој половини новембра 1941. године прешао је у ослобођено Ужице, где cе примио дужности референта санитета Врховног штаба НОП одреда Југославије. Од тада до краја рата налазио се на овој дужности, са задатком да организује и усавршава санитетску службу у Народноослободилачкој војсци и партизанским одредима Југославије. Са Првом пролетерском ударном бригадом, јануара 1942. године, Гојко је учествовао у тзв. „Игманском маршу“ са Романије, преко Сарајевског поља и планине Игман, где се посебно истакао у спасавању великог броја промрзлих бораца. Фебруара 1942. године, Гојко је у југоисточном делу Босне организовао систем партизанских болница у Фочи, Горажду и Чајничу.

Од јануара до августа 1942. године организовао је транспорт више стотина рањеника у великом маршу пролетерских бригада из Црне Горе у Босанску Крајину. Одмах после доласка у Босанску Крајину, Гојко је организовао изградњу болнице у околини Босанског Петровца и Дрвара, а већ крајем септембра исте године је руководио Првим конгресом партизанских лекара у Босанском Петровцу, где је изнео реферат „Организација санитетске службе у условима партизанског ратовања“. Реферат је касније објављен у „Билтену Врховног штаба НОВ и ПОЈ“ и био је основа за израду статута санитетске службе у Народноослободилачкој војсци Југославије.

У време битке на Неретви, Гојко Николиш је руководио покретом 4.500 рањеника и болесника из Босанске Крајине у правцу Неретве и Црне Горе. Његова је заслуга што је успео да, у најтежем тренутку битке на Неретви, када су рањеници били изложени нападима јаких немачких, италијанских и четничких снага у прозорској котлини, одржи ред и организује њихово спасавање. По доласку у Главатичево, чинио је велике напоре у збрињавању бораца Седме банијске ударне дивизије, оболеле од тифуса, када је и сам оболео од пегавца и запаљења плућа. После лежања од свега неколико дана, у железничком тунелу код реке Дрине, мада још болестан и исцрпљен, присуствовао је састанку Врховног штаба НОВ и ПОЈ, на коме су донете мере за спасавање рањеника и болесника, и очување здравих бораца.

После оздрављења, Гојко покреће „Билтен“, орган санитетског одсека Врховног штаба. После битке на Сутјесци, формирао је санитетску школу у Јајцу, у којој је санитетски курс завршило више од 200 партизанских болничара. После десанта на Дрвар и преласка Врховног штаба на Вис, организовао је санитетску службу на острву. Управо захваљујући њему, санитетска служба је била у стању да изврши највеће задатке у борбама за ослобођење земље, а посебно у ослобођењу Београда и на Сремском фронту. Посебно је допринео у организацији партизанских болница у јужној Италији. Током Народноослободилачке борбе погинули су, као присталице Народноослободилачког покрета (НОП), Гојкова супруга Иванка, која је убијена 1942. године у загребачкој полицији и брат Душан, који је убијен у београдској полицији.

Гојко Николиш је био већник Првог и Другог заседања Антифашистичке скупштине народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) и већник Првог, Другог и Трећег заседања Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Хрватске (ЗАВНОХ).

Послератни период[уреди | уреди извор]

После ослобођења Југославије, био је народни посланик у Уставотворном сабору Народне Републике Хрватске и посланик Народне скупштине ФНРЈ; члан Централног комитета КП Хрватске и члан Опуномоћства ЦК СКЈ за организацију у ЈНА; начелник Санитетске службе ЈНА и амбасадор у Индији.

Био је члан Комитета за народно здравље Владе и члан Савета за народно здравље ФНРЈ; председник Научног друштва за историју здравствене културе Југославије, члан Савета Београдског универзитета и Српске академије наука и уметности (САНУ) и почасни председник Међународног комитета војне медицине и фармације. Имао је чин генерал-пуковника ЈНА у резерви, а активна војна служба му је престала 1971. године.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година, Гојко Николиш се сукобио са политиком тадашњег председника Председништва СР Србије Слободана Милошевића, што је изазвало низ негативних последица по њега. У београдском листу Политика, 18. јануара 1987. године, објављена је хумореска под насловом „Војко и Савле“, у којој се препознају академици Гојко Николиш и Павле Савић. Овај текст је изазвао буру у тадашњој српској и југословенској јавности, али и политичке потресе у партијском и државном врху земље. На скупу Удружења Срба пореклом из Хрватске који живе у Београду, одржаном 28. јуна 1990. године у Сава центру, Гојко је током свог говора извиждан, јер је својим земљацима саветовао да се уместо борбе за независну државу, боре за културну аутономију и да се у тој борби ослањају на демократске Хрвате.[2]

Године 1992. заједно са својом другом супругом, Францускињом Марго, отишао је у Француску, где је и умро 11. јула 1995. године у Ле Ману.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден ратне заставе, Орден партизанске звезде са златним венцем, два Ордена заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом и Орден за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.

Дела[уреди | уреди извор]

Неке од књига које је написао Гојко Николиш:

  • „Развој санитетске службе у нашој армији“, Београд 1947. година
  • „Сава Мркаљ — повијест о једном страдалнику“, „Просвјета“, Загреб 1980. година
  • „Коријен, стабло, паветина“, „Либер“ Загреб, „Просвета“, Београд 1981. година
  • „Записи под притиском“, Београд 1988. година

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 18. 1. 2022. г. Приступљено 26. 2. 2023. 
  2. ^ ZAŠTO JE IZVIŽDAN GENERAL, NARODNI HEROJ I AKADEMIK, DR GOJKO NIKOLIŠ

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гојко_Николиш&oldid=27365884”