Грађански рат у Мозамбику

Из Википедије, слободне енциклопедије
Грађански рат у Мозамбику
Део Хладног рата
[[Слика:|300п|]]
Време: 30. мај 197715. октобар 1992.
Локација: Мозамбик
Узрок рата:
Резултат: .
  • Уговорен мировни споразум
  • одржани вишестраначки избори
Промене у територији:
Сукобљене стране
Застава Мозамбика Мозамбик
Подршка:
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР
Застава Танзаније Танзанија
Застава Зимбабвеа Зимбабве (од 1980)
Mz renamo1.PNG РЕНАМО
Подршка:
Застава Родезије Родезија (до 1979)
Застава Јужноафричке Републике ЈАР (од 1980)
Застава Малавија Малави[1]
Заповедници
Мозамбик Самора Машел
Мозамбик Жоаким Чисано
Зимбабве Роберт Мугабе
Mz renamo1.PNG Афонсо Длакама
Јачина
Мозамбик: 80.000[2]
Зимбабве: 20.000[2]
Танзанија: 7.000[2]
СССР: 4.000
око 20.000[2]
Губици
{{{подаци}}}

Грађански рат у Мозамбику је био војни сукоб између владајуће партије, Фронт за ослобођење Мозамбика (ФРЕЛИМО), и Мозамбичког националног отпора (РЕНАМО), финансираног од стране Родезије и Јужноафричке Републике. Рат је трајао од 1977. до 1992. године.

Позадина[уреди]

Након Другог светског рата започео је неповратни колапс еуропских колонијалних царстава. Међутим, конзервативна влада Португалије је сопствене колоније, укључујући и Мозамбик, сматрала као саставни део државе, те је очајнички покушавала да их задржи. Године 1964, домородачко становништво је на челу с ослободилачким покретом ФРЕЛИМО покренуло оружану борбу против португалских колонијалиста. Са седиштем у суседним земљама, ФРЕЛИМО је, на челу са Самором Машелом, водио герилски рат и до стицања независности Мозамбика, његови борци су контролисали велики део земље.

Независност и грађански рат[уреди]

Геополитичка ситуација 1965. Родезија је обојана зелено, а њене пријатељске земље (Јужна Африка и португалске колоније) су у плавом. Бечуана је постала независна Боцвана 1966.
Геополитичка ситуација након стицања независности Анголе и Мозамбика 1975. Родезија (зелено), Јужноафричка Република и њен протекторат Југозападна Африка (сада Намибија) су савезници (плаво), док су остале државе пријатељски настројене према олсободилачкој герили у Родезији (црвено).
1 = Малави, 2 = Свазиленд, 3 = Лесото

Дана 25. априла 1974. године, диктатура у Португалији је била срушена у каранфилској револуцији. Нова лево оријентисана португалска влада покренула је с колонијама преговоре за ситцање независности. У Мозамбику, ФРЕЛИМО је постала водећа странка, која прогласила политику изградње социјализма и сарадњу са Совјетским Савезом[3] .

Након пада Португалског империја, суседне земље која су до тада сарађивалие с колонијалним властима, а и саме су на власти имале расистичке владе, Родезија и Јужноафричка Република, нашле су се угрожене и окружене марксистичким и левичарским владама у Мозамбику, Анголи и Замбији[3]. С циљем да дестабилизују нове младе државе, владе Родезије и ЈАР-а су финансирале и помагале антимарксистичке герилске покрете у тим земљама (ФНЛА-у и УНИТА-у у Анголи). Пошто у Мозамбику након стицања независности 1975. године није било политичке групације која је пружала отпор РЕНАМО-у, родезијске тајне службе су на својој територији окупиле антимарксистички настројене људе из Мозамбика на челу с Афонсом Длакамамом и помогле им да оснују сопствену организацију РЕНАМО[2], чији је циљ био да дестабилизује и нанесе штету влади у Мапуту. Сем тога је родезијско помагање РЕНАМО-а био одоговор на стално ФРЕЛИМО-ово помагање герилских ослободилачких покрета ЗАНУ и ЗАПУ у борби против родезијске владе.

Борци РЕНАМО-а су водили герилску борбу против Мозамбика у северним и централним покрајинама у земљи и уживали потпору испрва само Родезије, а касније и Јужноафричке Републике. Њихова стратегија је у основи било саботирање индустрије и инфраструктуре како би се повећала привредна штета. РЕНАМО је посебно присиљавао цивиле на служење њиховим борцима. Вршене су масовне отмице деце која су им служила као војници. Процењује се да су једну трећину бораца РЕНАМО-а чинили малолетници[4]. РЕНАМО је присиљавао цивиле да им производе храну, преносе оружје и муницију, а жене су користили као сексуалне робиње[5]. Међу војницима ФРЕЛИМО-а такође је било случајева силовања и пљачки, иако они нису били уобичајена пракса као код РЕНАМО-а[6]. Ради поређења, злочини почињени од ФРЕЛИМО-а нису били уобичајени и систематски споровођени: избеглице који су давали своје извештаје хумантираним организацијама приписивали су 94 % убистава, 94 % отмица и 93 % случаја пљачкања војсци РЕНАМО-а[7].

До 1980, јаке упоришне тачке РЕНАМО-а налазиле су се у Родезији (данас Зимбабве), а у једној фази била је кориштена и територија Малавија. Године 1979. расистичка влада Родезије је сишла с власти и 1980. проглашена Република Зимбабве. На власт у Зимбабвеу је дошао Роберт Мугабе и придружио се ФРЕЛИМО-у у борби против РЕНАМО-а. РЕНАМО је упориште задржао још само у Јужноафричкој Републици. ФРЕЛИМО је помоћ примао и у виду војне снаге упућиване из Танзаније, Зимбабвеа, те у касним 1980-има и из Малавија. У већини операција од друге половине 1980-их војска Зимбабвеа одиграла је велику улогу.

Године 1984, Јужноафричка Република је формално одлучила да престане подржавати РЕНАМО у замену за укидање база Афричког националног конгреса у Мозамбику и омогућавање трговинских повластица (Нкомати споразум), али су обе владе и даље потајне наставиле са старим активностима. Дана 19. октобра 1986, у авионској несрећи на теритроији ЈАР-а, погинуо је председник Мозамбика, Самора Машел, јер је авион примао криве радиопоруке из станице.

Крај рата[уреди]

Након Машелове погибије, на власт у Мозамбику је дошао Жоаким Чисано, који је започео процес либерализације јавног живота и покренуо разговоре с опозицијом. У међувремену је до 1990. године дошло до краја Хладног рата, због чега је пропао и апартхејдски режим у ЈАР-у. Новим је уставом у Мозамбику уведено вишестраначје.

Дана 4. октобра 1992. године, у Риму је потписан мировни споразум између Чисана и Длакаме чиме је званично био окончан грађански рат у Мозамику. У наредне две године је под надзором мисије ОУН-а завршен процес транзиције на демократски систем.

Укупно је у рату на свим странама страдало милион људи, а пет милиона становника (од тадашњих 15 милиона становника у Мозамбику) је због ратних дејстава било расељено[8][9].

Извори[уреди]

  1. ^ „Afrikka“. 
  2. ^ а б в г д „Our work | Conciliation Resources“. C-r.org Приступљено 16. 2. 2013.. 
  3. ^ а б „MOZAMBIQUE: Dismantling the Portuguese Empire“. jpires.org Приступљено 16. 2. 2013.. 
  4. ^ ^ http://newhistories.group.shef.ac.uk/wordpress/wordpress/?p=2867
  5. ^ Igreja, Victor 2007: The Monkey's Sworn Oath. Cultures of Engagement for Reconciliation and Healing in the Aftermath of the Civil War in Mozambique.https://openaccess.leidenuniv.nl/handle/1887/12089, pp. 153
  6. ^ Igreja (2007), стр. 150.
  7. ^ *Gersony, Robert: Report of Mozambican Refugee Accounts of Principally Conflict-Related Experience in Mozambique, 1988, pp. 34-36.
  8. ^ „Mozambique“. State.gov. 4. 11. 2011. Приступљено 16. 2. 2013.. 
  9. ^ „MOZAMBIQUE: population growth of the whole country“. Populstat.info Приступљено 16. 2. 2013.. 

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]