Грађански рат у Сирији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Грађански рат у Сирији
Део Арапског пролећа
Војна ситуација у Сирији: ██ Сиријска влада██ Опозиционе снаге██ Курди██ Сукоби/нејасна ситуација
Војна ситуација у Сирији: ██ Сиријска влада██ Опозиционе снаге██ Курди██ Сукоби/нејасна ситуација
Време: 15. март 2011. - данас
Локација: Азија, Блиски исток, Сирија
Узрок рата:
Резултат: конфликт у току
Промене у територији:
Сукобљене стране
Застава Сирије Сирија
Оружане снаге Сирије:
Армија Сирије
Сиријска ратна морнарица
Сиријско ваздухопловство
Сиријска републиканска гарда

Шабиха
Хезболах[1]
Војна подршка:
Застава Ирана Иран[2][3]
Политичка подршка:
Застава Русије Русија
Кина Кина
Застава Северне Кореје Северна Кореја
Застава Либана Либан
Застава Ирака Ирак
Застава Алжира Алжир
Застава Венецуеле Венецуела
Flag of Syria 2011, observed.svg Сиријска опозиција

Економска и војна помоћ:
Застава Турске Турска[5]
Застава Саудијске Арабије Саудијска Арабија [5][6][7]
Застава Катара Катар [5][6][7]
Застава Сједињених Америчких Држава САД (логистика[8] и стратешке, обавештајне информације[9]
Уједињено Краљевство Велика Британија
(комуникациона опрема)[10]


Flag of Jihad.svg Муџахедини[11][12][13]


Kurdish flag Курдски Врховни Савет

Војна помоћ:
Kurdish flag Ирачки Курдистан[18]

Заповедници
Flag of Syria.svg Башар ел Асад
Председник Сирије
Flag of Syria.svg Ваел Надер ел Халки
Премијер
Flag of Syria.svg Ријад Фарид Хиџаб
Премијер (23. јун 2012. - 6. август 2012.)[20]
Flag of Syria.svg Фад Јасим ел Фреј
Министар одбране
Flag of Syria.svg Давуд Раџиха
Министар одбране (август 2011. - јул 2012.)
Flag of Syria.svg Али Абдалах Ајуб
Начелник генералштаба
Flag of Syria.svg Махер ел Асад
Командант Републиканске гарде Сирије
Flag of Syria.svg Асер Шавкат
Заменик министра одбране (септембар 2011. - јул 2012.)
Flag of Syria.svg Али Мамлук
Министар за националну безбедност
Flag of Syria.svg Рустум Газалех
Управа политичке безбедности
Flag of Syria.svg Мухамед ел Шар
министар унутрашњих послова
Flag of Syria.svg Валид Муалем
Министар спољних послова
Flag of Syria.svg Хишам Бахтијар
Шеф обавештајне службе (до јула 2012.)
Flag of Syria.svg Хасан Туркмани
заменик председника (до јула 2012.)
Flag of Syria 2011, observed.svg Абдул Басет Сејда
Председник сиријског националног већа
Flag of Syria 2011, observed.svg Бурхан Гаљун
Бивши председник СНВ (август 2011. - јун 2012.)
Flag of Syria 2011, observed.svg Ријад ел Асад
Командант Слободне армије Сирије
Flag of Syria 2011, observed.svg Мустафа ал-Шеик
Командант Високог војног савета Слободне армије Сирије
Flag of Syria 2011, observed.svg Ахмед Хиджази
Начелник генералштаба Слободне армије Сирије
Flag of Syria 2011, observed.svg Али ел Бајаноуини
Вођа Муслиманског братства
Flag of Syria 2011, observed.svg Хаитам ел Малех
Вођа савета повереника револуције
Flag of Syria 2011, observed.svg Абдул Разак Тлас
Командант батаљона Фарук
Flag of Syria 2011, observed.svg Абдул Халим Кадам
Заменик председника Сирије (март 1984. - јун 2005.)
Flag of Libya.svg Магди ел Харати
Командант Ливаа ел Ума[21]

Flag of Kurdistan.svg Салих Муслим
Шеф партије Курдске демократске уније
Flag of Kurdistan.svg Абдул Хаким Башар
Шеф Курдског националног већа

Јачина
Flag of Syria.svg Оружане снаге Сирије (на врхунцу моћи)
110.000[22]
Flag of Syria.svg Шабиха(милиција)
10.000
око 11000 оклопних возила
преко 4800 артиљеријских оруђа
1130 самохотки
500 ВРЛ
преко 4200 ПВО система
око 750 авиона
око 210 хеликоптера
Губици
{{{подаци}}}

Грађански рат у Сирији[23][24][25][26] познат и као Побуна у Сирији[27] је текући оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији. Почео је 15. марта 2011. године истовременим демонстрацијама у више сиријских градова против сиријске владе и председника Сирије Башара ел Асада, под утицајем Арапског пролећа. Демонстранти су тражили крај владавине Баас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и одлазак са власти Башара ел Асада. Протести и демонстрације су касније прерасли у оружане сукобе а 2012. године сукоб побуњеника и Војске Сирије прераста у грађански рат.

У пролеће 2011. сиријска влада користи Војску Сирије у гушењу протеста и демонстрација. Неколико градова је опседнуто,[28][29] а у неким градовима је сиријска војска користила и ватрено оружје те пуцала на демонстранте.[30] Ово је довело до револта у самим оружаним снагама, па је један број припадника војске дезертирао и прикључуио се демонстрантима а касније су формирали Слободну армију Сирије. Сиријска власт је ове оружане формације оцењивала као терористичке те је дошло до оружаног сукоба побуњеника и регуларне војске.[тражи се извор од 03. 2014.]

По различитим изворима до 23.000 људи је погинуло,[31] укључујући у тај број око 19.000 бораца са обе стране[32][33] и око 1.800 демонстраната.[34][35] Око 1,5 милиона Сиријаца је напустило своје домове.[36] Десетине хиљада избеглица је избегло у Ирачки Курдистан,[37] Јордан,[38] Либан и Турску.[39][40] Десетине хиљада људи су ухапшене а постоје и подаци о тортури у затворима.[41][42]

И једна и друга страна у конфликту су оптужене да су чиниле ратне злочине, зверства и тортуру над заробљеницима као и коришћење цивила као живи штит.[43][44][45][46][47]

Арапска лига, САД, Европска унија и друге земље су оптуживали сиријски режим због бруталног обрачуна са демонстрантима. Покушај да се кроз Савет Безбедности, као на примеру Либије, уведе зона забрањеног лета и изврши војна интервенција блокирале су Кина и Русија у страху од додатне ескалације насиља и једностраних решења.[48][49] Арапска лига је у новембру 2011. искључила Сирију из те организације.[50] Касније су Уједињене нације послале специјалног изасланика Кофија Анана, и посматрачку мисију ради мирног решења и смиривања насиља.[51]

Црвени Крст је 15. јула 2012. прогласио сукоб у Сирији унутрашњим оружаним конфликтом, односно грађанским ратом, што је значило пуну примену међународног хуманитарног права под Женевском конвенцијом.[52]

Историја[уреди]

Сирија је постала независна република 1946. У марту 1949, демократску власт су срушили пучисти које су подржавале САД.[53] Два следећа војна пуча догодила су се исте године. Устанак 1954. против војне власти вратио је власт грађанима. На првим слободним изборима победио је Шукри ал-Куватли, који је био председник у време пуча у марту 1949. Након успостављења уније са Египтом 1949. године парламентарни систем је смењен високо централизованим председничким системом. Унија је престала да постоји 1961. када је Сирија иступила из договора. Државни удар 8. марта 1963. на власт је довео Баас партију, а 1966. се догодио још један државни удар.[54] Године 1970. тадашњи министар одбране Хафез ел Асад дограбио је власт и прогласио је себе за председника. На овој позицији остао је до смрти 2000. Од тада је Баас партија постала главна политичка снага у Сирији, а грађани Сирији су имали право да одобре председника референдумом али нису имали право на вишепартијске изборе.[55] Године 1982. на врхунцу шестогодишњег исламског устанка широм земље, Асад је спровео војну акцију на град Хама који је био центар заједнице суни муслимана, а где су се налазиле седишта исламистичких организација попут Муслиманског братства.[56] Ово је остало познато као Масакр у Хами, у коме је страдало хиљаде људи.[57]

Сирија у 21. веку[уреди]

Сиријски председник Башар ел Асад

Хафез ел Асад је умро 2000. године од болести плућа. Наследио га је Башар ел Асад који је дошао на власт након што је промењен Устав у коме се смањен потребан број година за председника са 40 на 34.[55]

Башар ел Асад са доласком на власт донео је и наде за реформама. Вођене су политичке и социјалне дебате у којима су захтеване промене, од јула 2000. до августа 2001.[58] Овај период се завршио у августу 2001. када су ухапшене вође покрета који је захтевао слободне изборе и тражио грађанску непослушност.[59]

Неколико протеста од 2004. године десило се у делу Сирије који је насељен Курдима. Те године су букнули протести на североистоку у граду Камишли. Током фудбалског меча, неколико навијача је истакло курдску заставу и меч се претворио у политички конфликт. Полиција је реаговала у сукобу између Арапа и Курда и убијено је неколико десетина људи. Након тога било је још неколико сукоба Курда и сиријских органа безбедности.

Асадова породица потиче из мањинске Алави секте, чији припадници чине 12 % становништва Сирије.[60] Припадници ове секте држе контролу државне безбедности, што изазива бес код Суни муслимана,[61] којих има око 75% сиријске популације.[62] Мањински Курди се такође буне против актуелне власти.[63] Стање људских права и грађанске слободе у Сирији такође представљају један од главних узрока побуна и немира. Социјални и економски фактори као што су слабљење и пад животног стандарда, смањење државне помоћи најугроженијима (последица постепеног преласка на тржишну економију), слабљење државних дотација у пољопривреди, повећана незапосленост међу младима такође утичу на стање у друштву и компликују унутрашње политичко, економско и социјално стање у Сирији.[64][65]

Арапско пролеће[уреди]

Након више од 40 година породице Асад под утицајем револуција у арапским државама током зиме 2010—2011. дошло је до прве напуклине у политичком систему 28. јануара и 3. фебруара 2011. и позив на демонстрације 22. фебруара 2011. Реформистичке странке Сирије с седиштем и подршком у САД као и подршком Израела, не доносе промене, али сви новинари јављају о друштвеној заглушујућој тишини пред експлозију. Доласком арапског пролећа мења се ситуација на Блиском истоку и северу Африке. У земљама северне Африке долази до политичких промена током којих су многи дугогодишњи режими и владари свргнути демонстрацијама и грађанским протестима (у Тунису, Египту, Мароку) али и грађанским ратом, као што је био случај у Либији.

Побуна[уреди]

Демонстрације у Хомсу против Башара ел Асада
Митинг подршке Башару ел Асаду

До отворене побуне против сиријске владе долази 15. марта 2011. демонстрацијама у неколико мањих сиријских градова. У покушају смиривања ситуације председник Башар ел Асад је покушао да да уступке демонстрантима, али то није довело до смиривања ситуације па је влада прешла на методу „штапа и шаргарепе“ то јест с једне стране је давала политичке уступке од којих највећи постаје укидање ванредног стања док је с друге стране послала тенкове и војску да угуши немире. Слично као и у Либијском рату за разлику од осталих „мирних арапских револуција“ у овој побуни „ненаоружани“ демонстранти то јест цивили су пружили оружани отпор што је довело до жртава на обе стране иако је због неуспоредиво боље наоружаности сиријске војске однос убијених војника насупрот „цивила“ око један на према шест.[66] Зависно од интерпретација борбе између војске и демонстраната или гушење цивилних демонстрација се воде више од 45 дана, а седиште побуне је постао Дера, сиријски град на граници с Јорданом. Без обзира на немире или побуну што је зависно од интерпретација да сиријска влада контролише ситуацију због потпуне лојалности војске и због подршке већине становника тако да су ове „демонстрације“ много мање него сличне у Египту, Тунису, Јемену и слично.[67] Међутим, након оружаног сукоба и погибије два демонстранта на протестима 18. марта 2011. у Дамаску долази до масовних хапшења.[68]

Ескалација протеста[уреди]

Одговор власти[уреди]

Хапшења[уреди]

Концесије[уреди]

Сурово обрачунавање[уреди]

Грађански рат[уреди]

Битка за Дамаск (2012)[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка за Дамаск (2012)

Град Дамаск, престоница Сирије, био је поприште грађанских протеста, немира и отворених оружаних сукоба. Као важан стратешки центар у коме су смештене државне институције и војни командни центри у Дамаску су вођене велике уличне борбе између армије и побуњеника. У више наврата у Дамаску су се одигравали и терористички напади бомбаша-самоубица. У недељу 15. јула 2012., у вечерњим сатима, побуњеници су кренули у офанзиву на Дамаск.[69] Сукоби су започети у предграђима да би се неколико дана касније проширили и на остале делове града. Сиријска војска је узвратила минобацачком ватром а цео догађај је додатно распламсао сукоб који је, практично, прерастао у грађански рат.[69] Неколико дана касније, 17. јула, Војска Сирије је појачала десјтво уводећи у борбу и јуришне хеликоптере као и хеликоптере топовњаче. То је био први пут од избијања сукоба да се у непосредној ватреној подршци користе такве летелице.[70] Сиријска армија је такође отпочела и гранатирање квартова које су побуњеници током вишедневних борби освојили. Одлучна да поврати потпуну контролу над Дамаском она је отпочела офанзивна дејства на квартове под контролом побуњеника. Као додатно појачање армија је извела пребацивање трупа са Голанске висоравни.[70] Сутрадан, 18. јула, борбе су настављене већим интезитетом а побуњеници су нападали важније стратешке тачке као што су седиште обавештајне службе, полицијске станице, касарне и међународни аеродром.[71] Током сукоба, у терористичком самоубилачком нападу од стране групе Лива ал-Ислам на центар обавештајне службе убијен је и сиријски министар одбране Дауд Рајха, као и његов заменик Асеф Шавкат.[71] Сиријска војска је извела прегруписавање трупа, припрему и 20. јула започела офанзиву у циљу ослобађања престонице.[72] У тим дејствима успела је да одбаци побуњеника из њиховог упоришта у кварту Мидан, поврате контролу над неким квартовима и, уз помоћ артиљерије, авијације и оклопних јединица разбију веће побуњеничке групе које су се инфилтрирале у Дамаск. Највеће упориште побуњеника у Дамаску је остало у кварту Салахедин на кога су снаге сиријске армије сконцентрисале артиљеријску и авијацијску ватру.[72]

Битка за Алеп[уреди]

Сиријско ваздухопловство је користило школске авионе L-39 за блиску подршку трупама у Алепу

Слободна сиријска армија је 19. јула 2012. упала у делове града Алепа и отпочела битку за Алеп.[73] Истовремено одржавани су протести против режима Башара ал Асада. Војска Сирије је сутрадан, 20. јула, започела гранатирање града и положаја устаника. Борбе између устаника и регуларне армије су трајале, променљивог интезитета, до отпочињања контраофанзиве Сиријске војске, 28. јула 2012. Неколико дана раније, 24. јула, Сиријско ваздухопловство је по први пут од избијања сукоба извело ваздушне ударе по побуњеницима, користећи школске авионе L-39 албатрос.[74] Интезитет борби нарочито је појачан у току претходног, 23. јула.[74] Истовремено са појачавањем интезитета борби у затвору у Алепу, због лоших услова, избила је побуна која је угушена 24. јула са око 15 погинулих затвореника.[74] Сутрадан, 25. јула, Сиријска армија извела је прегруписавање и појачање трупама дислоцираних са границе са Турском, упоредо са интензивирањем борби у кварту Ел Џамалија.[75] 27. јула Војска Сирије је отпочела груписање артиљерије и тенкова око Алепа и припреме за контраофанзиву. Истовремено цивили су напуштали град а побуњеници ојачавали и прикупљали муницију и опрему.[76] Сутрадан, 28. јула, Сиријска војска је отпочела контраофанзиву у циљу заузимања Алепа и уништавања побуњеничких снага у граду.[77] Уз употребу тенкова и теше артиљерије, подржана из ваздуха хеликоптерима топовњачама и лаком јуришном авијацијом Сиријска војска је отпочела контраофанзиву у југозападним деловима Алепа.[77] У жестоким окршајима у насељу Салахедин и осталим деловима града погинуло је око 29 људи.[77] Побуњеничке снаге су оскудевале у средствима за одбрану од ваздушних напада који су настављени и сутрадан, нарочито око главног упоришта, насеља Салахедин.[78]

Интернет револуције[уреди]

Слично као и у осталим арапским револуцијама 2010-11 интернет, мобилни телефони и слични уређаји играју велику улогу у преношењу вести и запажања, како ратних извештача тако и цивила и људи укључених у сама ратна дејства. Популарни портали, блогови и сајтови за приказивање видео-снимака играју важну улогу у креирању јавног мњења. Моћ савремених мултимедијалних уређаја и интернета и утицај на гледаоце је био сличан оном утицају који је имала телевизија током Вијетнамског рата. Иако је Сирија као и Либија блокирала интернет и телекомуникациони приступ својим грађанима вести, слике и видео материјал су се пробијали до познатих интернет страница. Као контрамеру блокади побуњеници су користили различите приступе пратећи искуства стечена на другим кризним жариштима током Арапског пролећа. Нарочито је развој хардвера помогао побуњеницима у овоме. За разлику од претходних сукоба камере су доступне на скоро сваком телефону са могућношћу директног слања видео материјала са тих уређаја. Њима су смањени габарити, цена и приступачност те је било практично немогуће спречити снимање и бележење ратних дејстава.[66]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Iran’s Hizbullah sends more troops to help Assad storm Aleppo, fight Sunnis | World Tribune, Приступљено 31. 3. 2013.
  2. ^ Saeed Kamali Dehghan. „Syrian army being aided by Iranian forces“. Guardian Приступљено 30. 8. 2012.. 
  3. ^ „Iranian Guards, Mahdi Army troops enter Syria’s Druze Mountain“. Nowlebanon.com. 15. 2. 2012. Приступљено 30. 8. 2012.. 
  4. ^ „Syrian Rebels Plot Their Next Moves: A TIME Exclusive“. TIME. 11. 2. 2012.. 
  5. ^ а б в Schmitt, Eric (21. 6. 2012.). „C.I.A. Said to Aid in Steering Arms to Syrian Opposition“. The New York Times Приступљено 4. 7. 2012.. 
  6. ^ а б Justin Vela (13. 6. 2012.). „Exclusive: Arab states arm rebels as UN talks of Syrian civil war“. The Independent (London) Приступљено 8. 7. 2012.. 
  7. ^ а б Abouzeid, Rania (22. 6. 2012.). „Opening the Weapons Tap: Syria’s Rebels Await Fresh and Free Ammo“. World.time.com Приступљено 8. 7. 2012.. 
  8. ^ „C.I.A. Said to Aid in Steering Arms to Syrian Opposition“. New York Times. 21. 6. 2012. Приступљено 13. 8. 2012.. 
  9. ^ Hosenball, Mark (1. 8. 2012.). „Exclusive: Obama authorizes secret U.S. support for Syrian rebels“. Reuters Приступљено 6. 8. 2012.. 
  10. ^ „Syria conflict: UK to give extra £5m to opposition groups“. BBC. 10. 8. 2012. Приступљено 11. 8. 2012.. 
  11. ^ Jaber, Hala (17. 2. 2012.). „Sunni fighters bring jihad across border“. The Australian Приступљено 8. 7. 2012.. 
  12. ^ а б Iraq says al-Qaida fighters flowing into Syria[мртва веза од 08. 2012.]
  13. ^ „TIME Exclusive: Meet the Islamist Militants Fighting Alongside Syria’s Rebels“. World.time.com. 26. 7. 2012. Приступљено 30. 8. 2012.. 
  14. ^ Sherlock, Ruth (12. 7. 2012.). „Al-Qaeda tries to carve out a war for itself in Syria“. Telegraph.co.uk Приступљено 30. 8. 2012.. 
  15. ^ „Al Qaeda Taking Deadly New Role in Syria Conflict“. Nytimes.com. 25. 7. 2012. Приступљено 30. 8. 2012.. 
  16. ^ „Arab Islamist fighters eager to join Syria rebels“. Dailystar.com.lb Приступљено 30. 8. 2012.. 
  17. ^ „Syria rebels see future fight with foreign radicals“. In.reuters.com. 8. 8. 2012. Приступљено 30. 8. 2012.. 
  18. ^ „Iraqi Kurdistan training Syrian Kurds“. Al Akhbar. 31. 7. 2012. Приступљено 31. 7. 2012.. 
  19. ^ „Syrian Kurds given military training in northern Iraq, says Barzani“. Zaman. 27. 7. 2012. Приступљено 27. 7. 2012.. 
  20. ^ „Syria's Assad names Riad Hijab as new prime minister“. BBC News. 6. 6. 2012. Приступљено 15. 8. 2012.. 
  21. ^ Karadsheh, Jomana (28. 7. 2012.). „Libya rebels move onto Syrian battlefield“. CNN Приступљено 28. 7. 2012.. 
  22. ^ „From teenage graffiti to a country in ruins: Syria's two years of rebellion“. Reuters. 17. 3. 2013.. 
  23. ^ „Syria: France calls for UN to enforce Annan plan“. BBC News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.. 
  24. ^ „UN peacekeeping chief calls Syria conflict a civil war“. Fox News. 13. 6. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.. 
  25. ^ „UN: Syria now in state of civil war, death toll at more than 4,000“. Haaretz. 17. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.. 
  26. ^ „Exclusive: Syria now an "internal armed conflict" – Red Cross“. Reuters. 15. 7. 2012. Приступљено 17. 7. 2012.. 
  27. ^ „Syria's uprising: From rocks to RPGs“. CNN. 29. 7. 2012. Приступљено 29. 7. 2012.. 
  28. ^ „Syrian army tanks 'moving towards Hama'“. BBC News. 5. 5. 2011. Приступљено 20. 1. 2012.. 
  29. ^ „'Dozens killed' in Syrian border town“. Al Jazeera. 17. 5. 2011. Приступљено 12. 6. 2011.. 
  30. ^ „'Defected Syria security agent' speaks out“. Al Jazeera. 8. 6. 2011. Приступљено 21. 6. 2011.. 
  31. ^ Грешка цитирања Лоша ознака <ref>; нема текста за ref-ове под именом thedenverchannel1.; $2
  32. ^ „Arab League delegates head to Syria over 'bloodbath'“. USA Today. 22. 12. 2011. Приступљено 10. 4. 2012.. 
  33. ^ „Number as a civil / military“. Syrian Martyrs Приступљено 23. 7. 2012.. 
  34. ^ „Syria: Opposition, almost 11,500 civilians killed“. Ansamed.ansa.it. 3. 1. 2010. Приступљено 17. 5. 2012.. 
  35. ^ „891 Martyrs, may God's mercy be on them all“. Syrianshuhada.com Приступљено 18. 8. 2012.. 
  36. ^ Memmott, Mark (10. 8. 2012.). „Fighting Has Forced More Than 1.5 Million Syrians To Move, U.N. Says“. NPR Приступљено 13. 8. 2012.. 
  37. ^ „30 Syrian soldiers flees to Iraq's Kurdish region: official“. News.xinhuanet.com. 27. 2. 2012. Приступљено 30. 8. 2012.. 
  38. ^ „Syria: Refugees brace for more bloodshed“. News24. 12. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012.. 
  39. ^ „Syrian Refugees May Be Wearing Out Turks' Welcome“. NPR. 11. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012.. 
  40. ^ „Syria crisis: Turkey refugee surge amid escalation fear“. BBC News. 6. 4. 2012. Приступљено 10. 4. 2012.. 
  41. ^ „UNICEF says 400 children killed in Syria“. The Courier-Mail. 8. 2. 2012. Приступљено 16. 2. 2012.. 
  42. ^ Peralta, Eyder (3. 2. 2012.). „Rights Group Says Syrian Security Forces Detained, Tortured Children: The Two-Way“. NPR Приступљено 16. 2. 2012.. 
  43. ^ „Syria: Local Residents Used as Human Shields“. Huffington Post. 26. 3. 2012. Приступљено 10. 4. 2012.. 
  44. ^ „UN report accuses Syrian troops of torturing and executing children, and of using children as "human shields"“. Blogs.aljazeera.net. 12. 6. 2012. Приступљено 8. 7. 2012.. 
  45. ^ „Syria: Armed Opposition Groups Committing Abuses“. Human Rights Watch. 20. 3. 2012. Приступљено 20. 3. 2012.. 
  46. ^ „Syria conflict: Aleppo shootings by rebels condemned“. BBC News. 2. 8. 2012. Приступљено 2. 8. 2012.. 
  47. ^ „Open Letter to the Leaders of the Syrian Opposition Regarding Human Rights Abuses by Armed Opposition Members“. Human Rights Watch. 20. 3. 2012. Приступљено 20. 3. 2012.. 
  48. ^ Syria's leadership making mistakes, says Russia, BBC, 20 March 2012
  49. ^ Russia and China: Sabotaging U.N. with vetoes, CNN, 8 February 2012
  50. ^ MacFarquhar, Neil (12 November 2011). „Arab League Votes to Suspend Syria“. The New York Times Приступљено 12 November 2011. 
  51. ^ U.N. worried about Syria's effect on neighboring Lebanon, civil war risk Reuters, Reuters, 21 May 2012
  52. ^ „Syria in civil war, Red Cross says“. BBC. 15. 7. 2012. Приступљено 15. 7. 2012.. 
  53. ^ Gendzier, Irene L. (1997). Notes from the Minefield: United States Intervention in Lebanon and the Middle East, 1945–1958. Columbia University Press. стр. 98 Приступљено 13. 2. 2012.. 
  54. ^ Wilson, Scott (25. 4. 2011.). „Syria escalates attacks against demonstrators“. The Seattle Times Приступљено 26. 4. 2011.. 
  55. ^ а б „Protests In Syria Pose Challenges for the U.S.“. NPR Приступљено 15. 4. 2011.. 
  56. ^ Shadid, Anthony (26. 4. 2011.). „International Outcry Grows Over Syria Crackdown“. The New York Times Приступљено 3. 5. 2011.. 
  57. ^ Landler, Mark (26. 3. 2011.). „Chaos in Syria and Jordan Alarms U.S.“. The New York Times. 
  58. ^ „No Room to Breathe: State Repression of Human Rights Activism in Syria“. Human Rights Watch 19 (6): 8-13. October 2007 Приступљено 5. 7. 2011.. 
  59. ^ George, Alan (2003). Syria:Neither Bread nor Freedom. New York, NY: Zed Books. стр. 56-58. ISBN 1-84277-213-9. 
  60. ^ Heneghan, Tom (23. 12. 2011.). „Syria's Alawites are secretive, unorthodox sect“. Reuters Приступљено 1. 7. 2012.. 
  61. ^ Worth, Robert F. (24. 4. 2011.). „Syrian Crisis Tests the Mettle of Its Autocratic Ruler“. The New York Times (Cairo) Приступљено 22. 2. 2012.. 
  62. ^ „International Religious Freedom Report 2006“. US State Department Приступљено 1. 1. 2012.. 
  63. ^ „Syria Kurd leader vows to keep up democracy struggle“. The Jerusalem Post. 
  64. ^ „Message to Communists of the World“. Syrian Communist Party (Unified). 31. 5. 2011.. 
  65. ^ „Youth Exclusion in Syria: Social, Economic, and Institutional Dimensions“. Journalist's Resource Приступљено 11. 8. 2012.. 
  66. ^ а б Bennett, Owen (30. 4. 2011.). „{How cameras hidden in pens outflanked Syrian regime}“. BBC News Приступљено 30. 8. 2012.. 
  67. ^ Gerges, Fawaz (26. 4. 2011.). „Syria: Can Assad defeat the protesters?“. Bbc.co.uk Приступљено 30. 8. 2012.. 
  68. ^ [1], Блиц: Више десетина људи ухапшено после демонстрација
  69. ^ а б [2], РТС: Борбе у предграђу Дамаска.
  70. ^ а б [3], РТС: Дамаск у пламену.
  71. ^ а б [4], РТС: Устаници јуришају на Дамаск.
  72. ^ а б [5], РТС: Дамаск не мирује.
  73. ^ „Fierce fighting in Syria's Aleppo:activists“. The Daily Star. 20. 7. 2012. Приступљено 29. 7. 2012.. 
  74. ^ а б в [6], РТС: Авиони надлећу Алепо.
  75. ^ [7], РТС: Битка за Алепо.
  76. ^ [8], РТС: Јуриш на Алеп.
  77. ^ а б в [9], РТС: Асадова офанзива на Алеп.
  78. ^ [10], РТС: Побуњеници траже интервенцију.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :