Грађански рат у Сирији

Грађански рат у Сирији
Део Арапског пролећа
Разарање у Холмсу.
Време: 15. март 2011. – данас Локација: Азија, Блиски Исток, Сирија Узрок рата: Резултат: конфликт у току Промене у територији:
Сукобљене стране
Сирија Оружане снаге Сирије: • Армија Сирије • Сиријска ратна морнарица • Сиријско ваздухопловство • Сиријска републиканска гарда Шабиха Хезболах Војна подршка:  Иран Политичка подршка:  Русија	Сиријска опозиција Слободна сиријска армија Сиријска ослободилачка армија Ливаа Ал-Умма Економска и војна помоћ:  Турска  Саудијска Арабија  Катар  САД(логистика и стратешке, обавештајне информације  Велика Британија (комуникациона опрема) Муџахедини Ал-Нусра Фронт за Заштиту Леванта Ирачка Ал-Каида Фатах ал-Ислам Арар ал-Шам Сукур ал-Шам Курдски Врховни Савет Народне одбрамбене јединице Војна помоћ: Ирачки Курдистан Пешмерга
Заповедници
Башар ал-Асад Председник Сирије Ваел Надер ал-Халки Премијер Ријад Фарид Хиџаб Премијер (23. јун 2012. - 6. август 2012.) Фад Јасим ал-Фреј Министар одбране Давуд Раџиха † Министар одбране (август 2011. - јул 2012.) Али Абдулах Ајуб Начелник генералштаба Махер ал-Асад Командант Републиканске гарде Сирије Асер Шавкат † Заменик министра одбране (септембар 2011. - јул 2012.) Али Мамлук Министар за националну безбедност Рустум Газалех Управа политичке безбедности Мухамед ал-Шар министар унутрашњих послова Валид Муалем Министар спољних послова Хишам Бахтијар † Шеф обавештајне службе (до јула 2012.) Хасан Туркмани † заменик председника (до јула 2012.)	Абдул Басет Сејда Председник сиријског националног већа Бурхан Гаљун Бивши председник СНВ (август 2011. - јун 2012.) Ријад ал-Асад Командант Слободне армије Сирије Мустафа ал-Шеик Командант Високог војног савета Слободне армије Сирије Ахмад Хиджази Начелник генералштаба Слободне армије Сирије Али ал-Бајаноуини Вођа Муслиманског братства Хаитам ал-Малех Вођа савета повереника револуције Абдул Разак Тлас Командант батаљона Фарук Абдул Халим Кадам Заменик председника Сирије (март 1984. - јун 2005.) Магди ал-Харати Командант Ливаа ал-Ума Салих Муслим Шеф партије Курдске демократске уније Абдул Хаким Башар Шеф Курдског националног већа
Јачина
Оружане снаге Сирије (на врхунцу моћи) 110.000 Шабиха(милиција) 10.000 око 11000 оклопних возила преко 4800 артиљеријских оруђа 1130 самохотки 500 ВРЛ преко 4200 ПВО система око 750 авиона око 210 хеликоптера
Губици
{{{подаци}}}

Грађански рат у Сирији познат и као Побуна у Сирији је текући оружани конфликт између представника власти и опозиције у Сирији. Почео је 15. марта 2011. године истовременим демонстрацијама у више сиријских градова против сиријске владе и председника Сирије Башара ел Асада, под утицајем Арапског пролећа. Демонстранти су тражили крај владавине Баас партије у Сирији, већа грађанска и социјална права као и одлазак са власти Башара ел Асада. Протести и демонстрације су касније прерасли у оружане сукобе а 2012. године сукоб побуњеника и Војске Сирије прераста у грађански рат.

У пролеће 2011. Сиријска влада користи Војску Сирије у гушењу протеста и демонстрација. Неколико градова је опседнуто, а у неким градовима је сиријска војска користила и ватрено оружје те пуцала на демонстранте. Ово је резултирало и револтом у самим оружаним снагама те један број припадника дезертира и прикључује се демонстрантима а касније формира и Слободну Армију Сирије. Сиријска власт је ове оружане формације оцењивала терористичким и започет је оружани сукоб побуњеника и регуларне војске.

По различитим изворима до 23.000 људи је погинуло, укључујући у тај број око 19.000 бораца са обе стране и око 1.800 демонстраната. Око 1.5 милиона Сиријаца је напустило своје домове. Десетине хиљада избеглица је избегло у Ирачки Курдистан, Јордан, Либан и Турску. Десетине хиљада људи су ухапшене а постоје и подаци о тортури у затворима.

И једна и друга страна у конфликту су оптужене да су чиниле ратне злочине, зверства и тортуру над заробљеницима као и коришћење цивила као живи штит.

Арапска лига, САД, Европска Унија и друге земље су оптуживали сиријски режим због бруталног обрачуна са демонстрантима. Покушаји да се кроз Савет Безбедности, као на примеру Либије, уведе зону забрањеног лета и војну интервенцију стопирале су Кина и Русија у страху од додатне ескалације насиља и једностраних решења. Арапска лига је у новембру 2011. искључила Сирију из те организације. Касније су Уједињене Нације послале специјалног изасланика Кофија Анана, и посматрачку мисију ради мирног решења и смиривања насиља.

Црвени Крст је 15. јула 2012. прогласио сукоб у Сирији унутрашњим оружаним конфликтом, односно грађанским ратом, што је значило пуну примену међународног хуманитарног права под Женевском конвенцијом.

Историја

Сирија је постала независна република 1946. У марту 1949, демократску власт су срушили пучисти које су подржавале САД. Два следећа војна пуча догодила су се исте године. Устанак 1954. против војне власти вратио је власт грађанима. На првим слободним изборима победио је Шукри ал-Куватли, који је био председник у време пуча у марту 1949. Након успостављења уније са Египтом 1949. године парламентарни систем је смењен високо централизованим председничким системом. Унија је престала да постоји 1961. када је Сирија иступила из договора. Државни удар 8. марта 1963. на власт је довео Баас партију, а 1966. се догодио још један државни удар. Године 1970. тадашњи министар одбране Хафез ал Асад дограбио је власт и прогласио је себе за председника. На овој позицији остао је до смрти 2000. Од тада је Баас партија постала главна партија у Сирији, а грађани Сирији су имали право да одобре председника референдумом али нису имали право на вишепартијске изборе. Године 1982. на врхунцу шестогодишње исламског устанка широм земље, Асад је спровео војну акцију на град Хама који је био центар суни исламистичке заједнице, а где су се налазиле и друге исламистичке организације попут Муслиманског братства. Ово је остало познато као Хама масакр, у коме је страдало хиљаде људи.

Сирија у 21. веку

Сиријски председник Башар ел Асад

Хафез ал Асад је умро 2000. године од болести плућа. Наследио га је Башар ел Асад који је дошао на власт након што је промењен Устав у коме се смањен потребан број година за председника са 40 на 34.

Башар ал Асад, који говори течно енглески и има жену која је рођена у Британији, са доласком на власт донео је и наде за реформама. Вођене су политичке и социјалне дебате у којима су захтеване промене од јула 2000. до августа 2001. Овај период се завршио у августу 2001. када су ухапшене вође овог покрета који је захтевао слободне изборе, а тражио је и грађанску непослушност.

Неколико протеста од 2004. године десило се у делу Сирије који је насељен Курдима. Те године су букнули протести на североистоку у граду Камишли. Током фудбалског меча, неколико навијача је истакло курдску заставу и меч се претворио у политички конфликт. Полиција је реаговала у сукобу између Арапа и Курда и убијено је неколико десетина људи. Након тога било је још неколико сукоба Курда и сиријски органа безбедности.

Асадова породица потиче из мањинске Алави секте, која броји 12% сиријске популације. Припадници ове секте држе контролу државне безбедности, што изазива бес код Суни муслимана, којих има око 75% сиријске популације. Мањински Курди се такође буне против актуелне власти. Стање људских права и грађанске слободе у Сирији такође представљају један од главних узрока побуна и немира. Социјални и економски фактори као што су слабљење и пад животног стандарда, смањење државне помоћи најугроженијима (последица постепеног преласка ка тржишној економији), слабљење државних дотација у пољопривреди, повећана незапосленост међу младима такође утичу на стање у друштву и компликују унутрашње политичко, економско и социјално стање у Сирији.

Арапско пролеће

Након више од 40 година породице Асад под утицајем револуција у арапским државама током зиме 2010—2011. дошло је до прве напуклине у политичком систему 28. јануара и 3. фебруара 2011. и позив на демонстрације 22. фебруара 2011. Реформистичке странке Сирије с седиштем и подршком у САД као и подршком Израела, не доносе промене, али сви новинари јављају о друштвеној заглушујућој тишини пред експлозију. Доласком арапског пролећа мења се ситуација на Блиском истоку и северу Африке. У земљама северне Африке долази до политичких промена током којих су многи дугогодишњи режими и владари свргнути демонстрацијама и грађанским протестима (у Тунису, Египту, Мароку) али и грађанским ратом, као што је био случај у Либији.

Побуна

Демонстрације у Хомсу против Башар ел Асада

Митинг подршке Башар ел Асаду

До отворене побуне против сиријске владе долази 15. марта 2011. демонстрацијама у неколико мањих сиријских градова. У покушају смиривања ситуације председник Башар ал-Асад је покушао дати уступке демонстрантима, али то није довело до смиривања ситуације па је влада прешла на методу „штапа и шаргарепе“ то јест с једне стране је давала политичке уступке од којих највећи постаје укидање ванредног стања док је с друге стране послала тенкове и војску да угуши немире. Слично као и у Либијском рату за разлику од осталих „мирних арапских револуција“ у овој побуни „ненаоружани“ демонстранти то јест цивили су пружили оружани отпор што је довело до жртава на обе стране иако је због неуспоредиво боље наоружаности сиријске војске однос убијених војника насупрот „цивила“ око један на према шест. Зависно од интерпретација борбе између војске и демонстраната или гушење цивилних демонстрација се воде више од 45 дана, а седиште побуне је постао Дера, сиријски град на граници с Јорданом. Без обзира на немире или побуну што је зависно од интерпретација да сиријска влада контролише ситуацију због потпуне лојалности војске и због подршке већине становника тако да су ове „демонстрације“ много мање него сличне у Египту, Тунису, Јемену и слично. Међутим, након оружаног сукоба и погибије два демонстранта на протестима 18. марта 2011. у Дамаску долази до масовних хапшења.

Грађански рат

Битка за Дамаск

Град Дамаск, престоница Сирије, био је поприште грађанских протеста, немира и отворених оружаних сукоба. Као важан стратешки центар у коме су смештене државне институције и војни командни центри у Дамаску су вођене велике уличне борбе између армије и побуњеника. У више наврата у Дамаску су се одигравали и терористички напади бомбаша-самоубица. У недељу 15. јула 2012., у вечерњим сатима, побуњеници су кренули у офанзиву на Дамаск. Сукоби су започети у предграђима да би се неколико дана касније проширили и на остале делове града. Сиријска војска је узвратила минобацачком ватром а цео догађај је додатно распламсао сукоб који је, практично, прерастао у грађански рат. Неколико дана касније, 17. јула, Војска Сирије је појачала десјтво уводећи у борбу и јуришне хеликоптере као и хеликоптере топовњаче. То је био први пут од избијања сукоба да се у непосредној ватреној подршци користе такве летелице. Сиријска армија је такође отпочела и гранатирање квартова које су побуњеници током вишедневних борби освојили. Одлучна да поврати потпуну контролу над Дамаском она је отпочела офанзивна дејства на квартове под контролом побуњеника. Као додатно појачање армија је извела пребацивање трупа са Голанске висоравни. Сутрадан, 18. јула, борбе су настављене већим интезитетом а побуњеници су нападали важније стратешке тачке као што су седиште обавештајне службе, полицијске станице, касарне и међународни аеродром. Током сукоба, у терористичком самоубилачком нападу од стране групе Лива ал-Ислам на центар обавештајне службе убијен је и сиријски министар одбране Дауд Рајха, као и његов заменик Асеф Шавкат. Сиријска војска је извела прегруписавање трупа, припрему и 20. јула започела офанзиву у циљу ослобађања престонице. У тим дејствима успела је да одбаци побуњеника из њиховог упоришта у кварту Мидан, поврате контролу над неким квартовима и, уз помоћ артиљерије, авијације и оклопних јединица разбију веће побуњеничке групе које су се инфилтрирале у Дамаск. Највеће упориште побуњеника у Дамаску је остало у кварту Салахедин на кога су снаге сиријске армије сконцентрисале артиљеријску и авијацијску ватру.

Битка за Алеп

Сиријско ваздухопловство је користило школске авионе L-39 за блиску подршку трупама у Алепу

Слободна сиријска армија је 19. јула 2012. упала у делове града Алепа и отпочела битку за Алеп. Истовремено одржавани су протести против режима Башара ал Асада. Војска Сирије је сутрадан, 20. јула, започела гранатирање града и положаја устаника. Борбе између устаника и регуларне армије су трајале, променљивог интезитета, до отпочињања контраофанзиве Сиријске војске, 28. јула 2012. Неколико дана раније, 24. јула, Сиријско ваздухопловство је по први пут од избијања сукоба извело ваздушне ударе по побуњеницима, користећи школске авионе L-39 албатрос. Интезитет борби нарочито је појачан у току претходног, 23. јула. Истовремено са појачавањем интезитета борби у затвору у Алепу, због лоших услова, избила је побуна која је угушена 24. јула са око 15 погинулих затвореника. Сутрадан, 25. јула, Сиријска армија извела је прегруписавање и појачање трупама дислоцираних са границе са Турском, упоредо са интензивирањем борби у кварту Ел Џамалија. 27. јула Војска Сирије је отпочела груписање артиљерије и тенкова око Алепа и припреме за контраофанзиву. Истовремено цивили су напуштали град а побуњеници ојачавали и прикупљали муницију и опрему. Сутрадан, 28. јула, Сиријска војска је отпочела контраофанзиву у циљу заузимања Алепа и уништавања побуњеничких снага у граду. Уз употребу тенкова и теше артиљерије, подржана из ваздуха хеликоптерима топовњачама и лаком јуришном авијацијом Сиријска војска је отпочела контраофанзиву у југозападним деловима Алепа. У жестоким окршајима у насељу Салахедин и осталим деловима града погинуло је око 29 људи. Побуњеничке снаге су оскудевале у средствима за одбрану од ваздушних напада који су настављени и сутрадан, нарочито око главног упоришта, насеља Салахедин.

Интернет револуције

Слично као и у осталим арапским револуцијама 2010-11 интернет, мобилни телефони и слични уређаји играју велику улогу у преношењу вести и запажања, како ратних извештача тако и цивила и људи укључених у сама ратна дејства. Популарни портали, блогови и сајтови за приказивање видео-снимака играју важну улогу у креирању јавног мњења. Моћ савремених мултимедијалних уређаја и интернета и утицај на гледаоце је био сличан оном утицају који је имала телевизија током Вијетнамског рата. Иако је Сирија као и Либија блокирала интернет и телекомуникациони приступ својим грађанима вести, слике и видео материјал су се пробијали до познатих интернет страница. Као контрамеру блокади побуњеници су користили различите приступе пратећи искуства стечена на другим кризним жариштима током Арапског пролећа. Нарочито је развој хардвера помогао побуњеницима у овоме. За разлику од претходних сукоба камере су доступне на скоро сваком телефону са могућношћу директног слања видео материјала са тих уређаја. Њима су смањени габарити, цена и приступачност те је било практично немогуће спречити снимање и бележење ратних дејстава.

Види још

• Арапско пролеће
• Амина Абдалах Араф ел Омари
• Турско-сиријски сукоб (2012-)
• Турско-сиријска погранична криза (2012)

Спољашње везе

• Русија и Кина блокирале нацрт нове резолуције УН о Сирији