Грбаљ

Грбаљ је поље у Црној Гори између Будве и полуострва Луштица. Са истока окружена планином Ловћен, а на западу ниска побрђа је одвајају од Јадранског мора. Уз источну границу поља развило се десетак насеља, која се колективно називају Горњи Грбаљ. Доњи Грбаљ чине села на западној ивици поља. Село Бигова у истоименој ували једино мјесто на обали.

Села која се налазе у Грбљу су: Бигова, Братешићи, Вишњева, Врановићи, Главати, Главатичићи, Горовићи, Дуб, Загора, Ковачи, Кримовица, Кубаси, Љешевићи, Наљежићи, Пелиново, Побрђе, Пријеради, Сутвара, Трешњица, Укропци, Шишићи и Мачић.

Кроз Грбаљ пролази Јадранска магистрала. Након изградње магистрале и након земљотреса 1979. године, дуж ње је настало неколико нових насеља.

Регија је значајна пољопривредна област. Јужни дио поља чине воћњаци, виногради и повртњаци. Овај дио поља завршава са плажом Јаз. У сјеверном дијелу Грбаљског поља, смјештена је индустријска зона Котора.

У Грбљу се налази манастир Српске православне цркве Подластва.

Историја

Средњовјековна жупа и окружење

Грбаљ у средњовјековној области Доња Зета (насеља са краја 15. вијека)

Жупе Грбаљ (Gripuli) и Куково (Cuceva)

Најзападнија средњевјековна дукљанска жупа Грбаљ (Gripuli, Grupuli) добила је име од античког града Агрувиј (Agruvium, Acruvium). Насељена српским родовима, протезала се у правцу сјеверизапад-југоисток , од поља у залеђу Будве , до поља уз море ( у дну Тиватског залива , које се и данас зове Жупа). Имала је више плодних средишта. У доњем Грбљу , међу планинама, налазе се плодни долови, а посебно око данашњег Бигова (залив Траште). Постоји вјероватноћа да се ту налазио римски Агрувиј, због археолошких остатака из античке епохе. На сјеверозападу је област брда, а на југоистоку Мрчево поље ( код Будве). У центру жупе, поред цркве Св. Стевана ( у данашњем селу Враћеновићи) нађени су остаци прероманске пластике. Са цркве је и латински натпис (ктитора Хурога и Дане) из IX вијека. Пут Будва– Котор (са одвајањем за Тиват,на превоју Тројица) пролазио је и тада кроз ову жупу. У Грбљу је , као и у другим приморским областима, још у VII вијеку Византијски земљораднички закон обратио велику пажњу на виноградарство. Жупи Грбаљ било је блиско насеље Тиват (Theudo, Thedo, Teodo) који се први пут помиње на донаторском запису (ђакона Албелина) са цркве св. Срђа, Николе и Димитрија (Ђурђево брдо, изнад Тивта) из друге половине IX вијека.

Дукљански период

У XI вијеку становници су се већ бавили ткачким занатом. У појединим историјским моментима, ова жупа се везивала за сусједну жупу Куково и град Будву(Стари град). Као најзападнија у Дукљи, била је везана и за Травунију и њене жупе (Рисену, Драчевицу и Конавле). То се види из подјеле ( након смрти краља Војислава) када су Гојиславу и Предомиру остављени: Травунија и Грбаљ. Ка Грбљу су гравитирала три мала острва у Тиватском заливу: Оток, Превлака (Traiectus) и Габрио (Страдиоти, Св. Марко). На Превлаци се некада (вјероватно у X вијеку) налазила пререоманска црква са богатим каменим црквеним намјештајем, сачуваним у неким дјеловима. Средњевјековна бенедиктинска опатија св, Арханђела Mихаила (Tumba sancti Archangeli) на истом острву, први пут се помиње 1124. године. Касније је на том мјесту основана зетска православна епископија. Црква у којој је погинуо краљ Драгомир, на острву Габрио, носила је име св. Гаврила ( постоје трагови цркве: записи о њој, на старијим картама Боке Которске).

Жупа у доба Немањића и Балшића

Жупа се налазила у средњовјековној држави Србији од времена Стефана Немање а њом су са титулом великог жупана, али и почасном титулом „краља“ Диоклитије, Далмације, Требиња, Топлице и Хвосна (између осталог и по Вукановом натпису са цркве св. Луке, у Котору, из 1195. године) управљали Вукан Немањић, син врховног владара и великог жупана, Стефана Немање као и Ђорђе Немањић (син Вукана Немањића) , у држави врховног владара Стефана Владислава I Немањића. Ова жупа је била у саставу области којима су под српским краљевима непосредно управљали: Стефан Вукановић Немањић , Јелена (мајка краља Милутина) и српски престолонаследници („ млади краљеви“) Стефан и Душан.

Литература

• Група аутора:Историја Црне Горе, Титоград,1967.године - књига 1; Издање Редакције за историју Црне Горе.