Грбови Србије кроз историју
Грбови Србије су се кроз векове мењали, добијали или губили неке елементе грба, али су увек задржавали основне симболе државности и државотворности Србије: сребрног двоглавог орла и четири оцила (мада их многи мешају са словом С).
Садашњи српски грб чини сребрни двоглави орао (у полету) оружан златно на црвеном штиту. Орао на грудима има црвени штит који сребрни грчки крст дели на четири дела са по једним оцилом у сваком делу.
У нашим домаћим зборницима и код Витезовића-Жефаровића јавља се као грб Србије сребрни крст на црвеном пољу са по једним сребрним оцилом између кракова крста. Орбини доноси исти грб са оцилима, окренутим према спољашности, и једноглавим орлом са круном у средини крста као грб краља Вукашина. Званично се употребљавао овај грб у трећој деценији 18. вијека као део грба спојене карловачко-београдске и касније, по ослобођењу Србије, београдске митрополије. Грб карловачке митрополије потврдила је царица Марија Терезија 17/5 1777, а крст са оцилима проширио се као саставни део различитих грбова и орнаментике дубоко у српски народ. Још данас чини крст са оцилима део грба патријаршије. И у штиту грба српске Војводине од 1848. и 1861. има сребрни крст на црвеном пољу са по једним, према спољашности окренутим, оцилом између кракова крста.
Садржај |
[уреди] Србија Немањића
Двоглави орао се први пут код српске властеле појављује још у доба Стефана Немање ((1166) 1168-1196), али потпуну афирмацију стиче тек у време цара Душана, што се повезује са његовим настојањем да српска краљевина постане прави настављач и обновитељ Византијског царства срушеног 1204. године уместо државе на чијем челу су се налазили Палеолози. Због тога је се он прогласио за цара Срба и Грка, а из Византије је поред већ усвојеног дворског церемонијала преузео и двоглавог орла као симбол царске власти.
У задње време поставља се питање да ли је грб Немањића заиста био сребрни двоглави орао на црвеном штиту. Према неким теоријама, грб је био црвени двоглави орао на сребрном штиту.
| За више информација погледајте чланак Грб Немањића |
[уреди] Кнежевина Србија
У време поновног оживаљавања државности Србије, за време кнеза Милоша, постао је крст са оцилима - грб српски народни. Кнез Милош Обреновић је поново оживео историјски грб Србије: крст на црвеном пољу, са по једним огњилом међу краковима крста окренутим према крсту. Грбу је при том уоквирио, по узору на француску хералдику, двема гранчицама - маслиновом и храстовом.
Прва појава штита са оцилима није позната, али се сматра да ју је као варијацију грба обновљене Византије (насталог 1261. године) увео Стефан Лазаревић после 1402. године када је од византијског цара Манојла II (1391-1425) односно његовог брата и намесника Јована VII (1390) у Цариграду добио титулу деспота. Уместо византијског грба у коме златни грчки крст дели црвено поље на четири дела у којима се налази по једно грчко слово грч. Β (које одговара по облику ћириличном слову В односно латиничном слову Б), српска варијанта грба има сребрни грчки крст који дели црвено поље на четири дела у којима се налази по једно ћирилично слово С (које по облику одговара латиничном слову Ц).
Слово С (односно 4С) је током XVII и XVIII века протумачено као огњило тј. оцило од стране западних хералдичара чије хералдике не познају употребу слова као хералдичких елемената. Овакво тумачење се касније проширило међу Србима и данас је веома прихваћено.
У чл. 4 Устава од 1835. описан је он овако:
| За више информација погледајте чланак Грб Кнежевине Србије |
[уреди] Краљевина Србија
Са прогласом краљевине промењен је и српски државни грб.
У члану 2. Устава од 21/12 1888. описан је овако:
Сличан је опис грба у Уставима од 6/4 1901. и 5/6 1903.
| За више информација погледајте чланак Грб Краљевине Србије |
Љиљани потичу из брака Стефана Уроша I са Јеленом Анжујском када су се Немањићи ородили са готово свим моћнијим породицама Европе, и ти љиљани су спомен на тај догађај. Љиљани тј. „fleur de lis“, се у српском језику називају још и кринов цвет.
Љиљан је хришћански симбол и нешто што означава везу владара са Христом и црквом. Појављује се на грбовима многих краљевских фамилија посебно у Француској и Енглеској, као што су Анжујци, а касније су били саставни део краљевског грба Котроманића који су се сматрали наследницима Немањића. Кринови, или љиљани, се појављују на српском грбу и кад је деспот Стефан Лазаревић са времена на време додавао љиљане када је био близак са Мађарским краљем који је такође био анжујског порекла.
[уреди] Окупација Србије
| За више информација погледајте чланак Грб окупиране Србије |
[уреди] Социјалистичка Република Србија
| За више информација погледајте чланак Грб СР Србије |
[уреди] Република Србија
Грб Републике Србије чини сребрни двоглави орао у полету оружан златно на црвеном шпанском штиту који је овенчан венцем Обреновића/Карађорђевића. Орао на грудима има црвени шпански штит који сребрни грчки крст дели на четири дела са по једним оцилом у сваком делу. Испод обе златне канџе се налази по један златни љиљан. Од 2004. године је и званични Грб Републике Србије.
| За више информација погледајте чланак Грб Републике Србије |
[уреди] Други српски грбови
[уреди] Грб Републике Српске
| За више информација погледајте чланак Грб Републике Српске |
Грб Републике Српске чини сребрни двоглави орао у полету оружан златно и овенчан венцем Обреновића/Карађорђевића на црвеном ранофраначком штиту. Орао на грудима има црвени ранофраначки штит који сребрни грчки крст дели на четири дела са по једним оцилом у сваком делу.
- Грб Републике Српске идентичан је грбу Републике Српске Крајине.
[уреди] Грб Републике Српске Крајине
| За више информација погледајте чланак Грб Републике Српске Крајине |
Грб Републике Српске Крајине чини сребрни двоглави орао у полету оружан златно и овенчан венцем Обреновића/Карађорђевића. Орао на грудима има црвени ранофраначки штит који сребрни грчки крст дели на четири дела са по једним оцилом у сваком делу.
[уреди] Види још
- Двоглави орао у хералдици
- Четири оцила у хералдици
- Крин у хералдици
- Грб Републике Српске
- Грб Републике Српске Крајине
- Грб Црне Горе
[уреди] Спољашње везе
- Љубомир Стевовић: „Корени српске хералдике“ (www.anarheologija.org)