Григорије Божовић

С Википедије, слободне енциклопедије
Григорије Божовић
Григорије Божовић као студент Духовне академије у Москви
Датум рођења(1880-02-15)15. фебруар 1880.
Место рођењаПридворица, Османско царство
Датум смрти4. јануар 1945.(1945-01-04) (64 год.)
Место смртиБеоград, ДФЈ

Григорије Божовић (Придворица, 15. новембра 1880[1] — Београд, 4. јануара 1945) био je књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији, првенствено у Битољском одбору српске четничке организације, а потом и посланик Народне скупштине у Скопљу. Имао је руководећу улогу у политичким и националним пословима у време када је старој Србији претила озбиљна опасност од Турака и Арнаута, непосредно пред Балканске ратове и ослобођењу ових крајева.

Биографија[уреди | уреди извор]

Вукајло Божовић, Григоријев отац

Григорије Божовић је рођен у селу Придворица код Ибарског Колашина, од оца Вукајла. Познат је био током живота Григорије и по завичају изведеном надимку "Колашинац". После школовања у Призрену, Скопљу, Цариграду и Москви - на Духовној академији, био је професор у познатој Богословији у Призрену од 30. септембра 1905. године. У Призрену је неко време био и окружни начелник и председник политичке општине. Григорије је у браку са учитељицом Василијом, имао кћерку Вукосаву касније (1937), удату за артиљеријског поручника Драгољуба Поповића "млађег".[2]

Био је Григорије скупштински посланик, а много се ангажовао у националном раду не само на Косову и Метохији него и у Македонији. Стекао је статус пензионера као инспектор Министарства Социјалне политике. Активан је у многим удружењима, одборима и саветима, познат као добар говорник из редова опозиционара. На скупштини Београдског Гајрета "Осман Ђикић" одржаној 1929. године, Григорије је биран у његову Управу. Изабран је јуна 1933. године на конгресу у Бањалуци у нови састав Управе "Народне одбране".[3] Краљ Александар га је априла 1934. године именовао за члана Патријаршијског савета, на чијем се челу налазио Патријарх српски Варнава.[4] У Удружењу Старосрбијанаца, чији је био члан, одржавао је пригодна предавања, попут оног из 1936. године под насловом: "Путеви у Јужној Србији некад и сад".[5]

У Краљевини СХС политички је активан, као члан Прибићевићеве "Самосталне демократске странке", чији је посланик био више пута (1924—1927).[6] На парламентарним изборима 1924. године био је кандидат (као самостални демократа на заједничкој листи са радикалима!) у Рашко-Звечанском срезу.[7] Године 1926. Божовић је пишући у новинама увредио албанског посланика (дипломату) Цена-бега, због чега је био тужен код суда, од стране Управника вароши Београда. Изродио се због сукоба надлежности и неразумевања процедуре, политички надуван "Случај Григорије Божовић", усмерен против њега. Божовић је поднео скупштини и спорну Интерпелацију против именовања Цена-бега за посланика Албаније у Београду. Сматрао је да та особа не може бити представник своје земље, због својих ранијих активности према Србима, међу којима и пљачка манастира изведена од од стране његових качака. Када је 1928. године престао бити послаником, судски процес је међутим покренут. У међувремену је Албанац је умро, па је постало беспредметно о том "политичком питању" већати на суду. Брат покојников Саит Кризиу је покушао да преко страница листа "Време", отвореним писмом заштити углед и част свог наводно неправедно нападнутог сродника.[8]

Његове новинарске путописне репортаже реализоване између два светска рата садрже естетске интенције у жанру.[9]

Под председништвом Бранислава Нушића, Божовић је био од 1932. године именовани члан државног "Савета стручњака у области ауторског права".[10] Заједно са другим књижевницима старије и млађе генерације основао је 1937. године "Удружење књижевника Београд-Загреб-Љубљана", сталешко удружење очигледно југословенског карактера. Пред прву скупштину која је одржана у Београду марта те године у скадарлијској кафани "Код два јелена", оснивачка правила потписали су са српске стране: Вељко Петровић, Божовић и Синиша Пауновић.[11] Пред Други светски рат Божовић је био председник београдског "Пен-клуба", након смрти претходника, песника Милана Ракића.[12]

Писац[уреди | уреди извор]

Григорије Божовић је један од значајнијих српских међуратних писаца. Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповедака. Преостале чине путописи, краћи записи о људима и крајевима, накнадно сабрани из Политике, чији је стални и угледни сарадник био. У књижевности се јавља рано; објавио је причу "У земљи без суда" 1905. године. Прилог за патриотско-литерарни српски часопис "Нова искра", написао је исте године у Москви, где је студирао.[13] У Скопљу је при Ђачком дому (интернату) пред Други светски рат деловала ђачка литерарна дружина "Григорије Божовић", названа по омиљеном српском књижевнику, њему у част.[14]

Почетак његовог рада обележен је збирком Из Старе Србије (1908) у издању Српског књижевног гласника, а крај Приповеткама (1940), у издању Српске књижевне задруге. Он је 1935. године издао збирку приповедака Тешка искушења, а 1939. године збирку приповедака Под законом[14] - те две збирке, уз ону из 1940, садрже највредније Божовићеве приповетке. Божовићеве приповетке су тематски усредсређене на Стару Србију (највише на Косово и Метохију, једним делом на Македонију, пре свега на Битољ у којем је службовао). Најзначајније приповетке су му: Чудни подвижник, Мучних дана, Тиваидска напаст, Кад се царства мијењају, Злате из Слатине, Њен суд и Оклопник без страха и мане.

Смрт[уреди | уреди извор]

Пред сам крај рата комунисти су га стрељали у Београду[15], а његов је књижевни опус остао готово потпуно непознат широј публици.[16] Београдска "Политика" је 4. јануара 1945. године објавила вест да су "Милош Тривунац и Григорије Божовић осуђени на смрт". Војни суд Команде града Београда га је осудио на најтежу казну због наводног "злочина издаје" из 1942. године. Велики заслужни српски национални радник и књижевник стрељан је уочи Божића 1945. године у подрумима затвора у Ђушиној улици у Београду. Било је то у згради бивше касарне у којој се током рата налазило седиште Специјалне полиције.[17]

Рехабилитација Григорија Божовића[уреди | уреди извор]

Захтев за рехабилитацију поднео је јануара 2008. Божовићев рођак, редовни професор Филозофског факултета у Косовској Митровици, др Маринко Божовић. Одељење за рехабилитацију Окружног суда у Београду донело је маја 2008. решење којим је усвојен захтев за рехабилитацију Григорија Божовића, угледног књижевника, националног радника и репортера Политике пре Другог светског рата.[18]

У Приштини је радило издавачко предузеће "Григорије Божовић". Постоји и књижевна награда „Григорије Божовић“ коју додељује Културни центар „Стари Колашин” у Зубином Потоку. Њен добитник 2016. године био је Радован Бели Марковић за роман „Путникова циглана“.[19] Награду истог имена додељује и Књижевно друштво Косова и Метохије. Њен добитник за 2016. године била је Сунчица Денић за роман „Свет изван”, а 2017. године Александар Б. Лаковић за роман „Кад куће нисмо закључавали”.[20][21]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Енциклопедија Југославије", Загреб 1980. године
  2. ^ "Правда", Београд 6. фебруар 1937. године
  3. ^ "Правда", Београд 1933. године
  4. ^ "Правда", Београд 1934. године
  5. ^ "Време", Београд 16. октобар 1936. године
  6. ^ "Правда", Београд 1926-1927. године
  7. ^ "Правда", Београд 27. децембра 1924. године
  8. ^ "Правда", Београд 29. фебруар 1928. и 15. март 1928. године године
  9. ^ Дувњак Радић, Жаклина (2018). Естетика новинарске путописне репортаже у међуратној српској књижевности. Нови Сад: Филозофски факултет, Универзитет у Новом Саду. стр. 8. 
  10. ^ "Просветни гласник", Београд 1932. године
  11. ^ "Време", Београд 19. март 1937. године
  12. ^ "Време", Београд 22. фебруара 1941. године
  13. ^ "Нова искра", Београд 1. фебруара 1905. године
  14. ^ а б "Правда", Београд 1939. године
  15. ^ Перо Симић: "Тито и Срби", Београд 2016.
  16. ^ Преки суд за косовског Андрића („Вечерње новости“, 15. април 2014)
  17. ^ "Глас" САНУ, Београд 2000. године
  18. ^ Рехабилитован Григорије Божовић („Политика“, 19. мај 2008)
  19. ^ Радовану Белом Марковићу награда „Григорије Божовић” („Политика“, 4. јун 2016)
  20. ^ „Григорије Божовић” Сунчици Денић („Политика“, 27. јул 2016)
  21. ^ У карантину браћа, у слободи разбраћа („Политика”, 7. април 2020)

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Григорије_Божовић&oldid=26226633”