Гудурица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Гудурица

Католичка црква
Католичка црква

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Покрајина Застава Војводине Војводина
Управни округ Јужнобанатски
Општина Вршац
Становништво
Становништво (2011) 1094
Густина становништва 56 ст/km²
Положај
Координате 45°10′08″N 21°26′21″E / 45.168833, 21.439166
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 111 m
Површина 22,7 km²
Гудурица на мапи Србије
{{{alt}}}
Гудурица
Гудурица на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 26335
Позивни број 013
Регистарска ознака


Координате: 45° 10′ 08" СГШ, 21° 26′ 21" ИГД

Гудурица (мађ. Temeskutas) је насеље у Србији у општини Вршац у Јужнобанатском округу. Према попису из 2011. било је 1094 становника.

Географија[уреди]

У додиру Карпата и Вршачког Вино-горја, као божјом руком постављено на брежуљке испресецане дивљим гудурама, виноградима заклоњено и сачувано од света, налази се Гудурица - по свему необично село. У овом малом планинском селу усред питомог равног Баната, петнаестак километара североисточно од Вршца, вековима живи и о укрштеним балканским путевима сведочи чак 14 различитих нација. Гудурица је помирила разне људе и обуздала свакакве ћуди.

Историја[уреди]

Према белешкама вршачког историчара Феликса Милекера (1858–1942), Гудурица се испрва, у 15. веку, помиње као Кутрес, затим Кутрица, у 18. као Гутериц, у 19. веку Кудриц, 1894. године звала се Темескутас, а данашње име добила је 1922. По некима, име је настало од немачког (guten Ritz ), што значи добар рит, а, по другима, названо је управо по околним гудурама. .[1].

Гудурица на мапи из 1769-72

Писани подаци о Банату говоре да су Срби гудуричке крајеве населили после 1389, односно, када су након Косовске битке прелазили Дунав. У крашовском комитету 1458. и 1462. била је мало насеље. Стари угарски документи казују да је била власништво Павла и Николе од Кутреса. Нешто касније, 1597, записано је да је настањена српским становништвом и да је у поседу Фрање Јошике де Карансебеш, а 1716. да је додељена аустријској провинцији - вршачком дистрикту темишварског Баната. Исте године у архиву бечког двора записано је да је насеље имало 17 кућа. Године 1719, по одласку Турака, када је Банат након Пожаревачког мира враћен Аустрији, у Гудурицу се досељавају виноградари из западне Немачке, из Лотарингије, Мозелске долине, Рајнске области, Тријера и Мајнца. Староседеоци Срби повлаче се у оближње село Велико Средиште. Записи из црквених књига кажу да је село 1742. бројало 150 кућа са чисто немачким становништвом. Овај крај 1763. колонизује царица Марија Терезија, а од 1780. до 1790. цар Фрања Јосиф. Крајем 18. века у »Кутрици« је било 768 католичких становника и додељена је темишварском комитату. Франц Први издао је 1821. повластице којима добија право и подршку Краљевске канцеларије да сваког 1. маја и 16. октобра одржава вашар за продају робе и стоке. Тада је имала 1.067, а 1854. 1.538 становника.
Крајем 19. века постала је општина и добила бележника, апотеку, телеграф... У новембру 1918. у Кутрицу је умарширала српска војска, а наредне године је припојена торонталско – тамишкој жупанији. Године 1921. пописано је 2.097 становника, од којих 2013 Немаца, 53 Мађара, 15 Срба, 10 Румуна, 5 Чеха, а један је подведен под “остали”. У село 1941. улазе Немци, а 1944. Руси. Демографска слика Гудурице тада добија данашње карактеристике. Уз преостале Немце који су били у мешовитим браковима, у великом броју су насељени колонисти из свих бивших југословенских република. Прво стижу Словенци и Македонци. Последњи досељеници биле су избеглице из Хрватске, БиХ и са Косова. Њих неколико стотина. На улазу у село изграђено им је и насеље.

У Гудурици су некада живеле чак 24 различите нације, а данас их има 14, односно 1.300 становника у 420 домаћинстава. И нико никога више не пита шта је пореклом и којим путем је дошао.

Демографија[уреди]

У насељу Гудурица живи 1020 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 40,3 година (38,8 код мушкараца и 41,7 код жена). У насељу има 430 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,94.

Ово насеље је углавном насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 1474 [2]
1953. 2024
1961. 2105
1971. 1560
1981. 1448
1991. 1338 1208
2002. 1339 1267
Етнички састав према попису из 2002.[3]
Срби
  
839 66,21%
Македонци
  
133 10,49%
Мађари
  
44 3,47%
Словенци
  
38 2,99%
Југословени
  
37 2,92%
Роми
  
35 2,76%
Румуни
  
31 2,44%
Хрвати
  
27 2,13%
Црногорци
  
9 0,71%
Муслимани
  
5 0,39%
Немци
  
3 0,23%
Словаци
  
2 0,15%
Албанци
  
2 0,15%
Чеси
  
1 0,07%
Украјинци
  
1 0,07%
непознато
  
24 1,89%


Референце[уреди]

  1. ^ Летописи општина у јужном Банату: Felix Milecker библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928. ISBN 86-85075-04-1
  2. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  3. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  4. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Литература[уреди]

  • Коришћена Литература
  • Извор „Монографија“ Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено 1927„Напредак Панчево,,
  • Територија Подунавске Области написао Др. Владимир Марган Председник Обл. Одбора Смедереву 1928.*
  1. Milleker, Felix. Geschichte der Gemeinde Kudritz. [E: History of the community...]. 1888, Vrsac, Kudritz Leseverein. 48 pages. Library: AKdFF, IfA, InstTu, WLB
  2. Историјиски преглад Подунавске Области Банатски део написао: Felix Milecker библиотекар и кустос градске библиотеке и музеја у Вршцу 1928.
  3. M Марина Саставио од Писаних трагова, „Летописа“, по предању о селу Гудурици настанак села ко су били Досељеници чиме су се бавили мештани
  4. „Летопис“ сеоски обичаји M Марина: Беч (1999)

Спољашње везе[уреди]