Гудушчани

Из Википедије, слободне енциклопедије
Област коју су населили Гудушчани почетком 9. века - Лика

Гудушчани (Гудускани, Гачани, Кучани, лат. Guduscani) су словенско племе које се уз Бодриће (Ободрити, Абодрити, лат. Predenecenti) и Тимочане (лат. Timociani) први пута спомиње на тлу данашње источне Србије 818. г. под влашћу Бугара, за време владања кана Крума.
Бележи их франачки дворски летописац Ајнхард у својима „Аналима“, наводећи њихов долазак у град Херистал 818. године, када су пред цара Луја Побожног изашли: "...nationum legati Abodritorum videlicet ac Bornae ducis Guduscanorum et Timocianorum qui nuper a Bulgarorum societate desciverant et ad nostros fines se contulerant..."[1], потраживши војну заштиту и савез од Франака пред Бугарима.

Неки историчари сматрају да су Гудушчани били део „седам словенских племена“, познатијих под именом Северани (Северјани, Северци, грч. Σέβερεις), које помиње византијски хроничар Теофан[2]. Северани су били распрострањени на западу до реке Тимока, па се због тога сматра да су њих чинила племена Тимочана, Браничеваца и Гудушчана (око града Гудускума, лат. Guduscum).

Из поменутих Ајнхардових „Анала“ види се да је племе Гудушчана пребегло пред Бугарима у подручје Либурније и Далмације (Лика, Гацка, Северна Далмација). Поставши франачким вазалом, гудушчански владар Борна прима титулу „кнеза Далмације“, а потом и кнеза „Далмације и Либурније“ ("...dux Dalmatiae atque Liburniae..."). Кнез Борна сматра се, у највећем делу историјске литературе, зачетником прве хрватске династије на тлу Балкана.

Наводи[уреди]

  1. ^ Annesl Regni Francorum, Приступљено 31. 3. 2013.
  2. ^ Група аутора, Византијски извори за историју народа Југославије, Византолошки институт Српске академије наука и уметности, Посебна издања, Књига 3, Том I, Београд, 1955, стр. 225.

Спољашње везе[уреди]

Литература[уреди]

Види још[уреди]