Дабог

Из Википедије, слободне енциклопедије
М. Пресњаков. Дабог; 1998.

Дабог (Дајбог, Дажбог, Даждбог) (стсл. Дажьбогъ) је словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише који су најважнији услови за опстанак људи. Он је истовремено и бог подземног света и родоначелник Словена (људи). Дабог је према усамљеном тумачењу Веселина Чајкановића био и врховни бог Срба.

Имена[уреди]

Појављује се већи број варијација његовог имена, али се већина научника слаже да сва та имена указују на истог бога.

  • Дајбог - Дај Боже.
  • Дажбог, Даждбог - од старословенске речи дажд тј. киша (нпр. даждевњак).

Сматра се да су од његовог имена настали ликови Дабо, Даба и Хроми Даба из народних предања која означавају зле људе односно ђаволе[1].

Особине[уреди]

Дажбог је представљан као хроми старац, који често силази на земљу да види како је људима и решава њихове проблеме.

Бог Сунца[уреди]

Дабогу се приписује улога бога Сунца јер се у многим словенским преводима грчких списа током средњег века име бога Хелиоса (грчки бог Сунца) преводило именом Дабог.

Дабога не треба строго тумачити као бога Сунца већ више као бога сунчеве топлоте која даје живот Земљи (и самим тим благостање), због чега му се приписује и да је бог ватре.

Бог Кише[уреди]

Ова улога произилази из једне од варијација његовог имена (Даждбог). Дажд на многим словенским језицима попут чешког, пољског и словачког. Вук Стефановић Караџић је у свом Рјечнику забележио да реч даждив значи кишовит.

Бог подземног света и врховни бог Срба[уреди]

Веселин Чајкановић је у првој половини XX века изнео ову врло храбру тезу којом се након њега нико није бавио нити је покушао да је уклопи са осталим тезама.

Чајкановић из обиља народних предања и веровања јасно извлачи да се име Дабог скоро увек користи за неко зло биће, а често и за самог ђавола (Дабог се наводи и као краљ ђавола) долази до два могућа закључка:

Анализирајући његове особине у народним предањима (види: Изглед Дабога), Чајкановић закључује да је он без сумње хтонско божанство, на основу чега га поистовећује са словенским богом мртвих.

Посматрајући српску народну веру, Чајкановић закључује да је она претежно хтонска (крсна слава, обичаји око Божића, падање светог Николе и светог Саве у зиму...) што би морало да значи да је и врховни бог хтонско божанство, па би то онда морао да буде Дабог.

Долазак Положајника је веровање које има хтонски карактер. Заправо верује се да Положаник представља митског претка који долази и посећује породицу, или је то божанство које лута земљом и долази у кућу да се угреје и које треба да обезбеди плодну наредну годину. Ово божанство највероватније би био Дажбог због особине да је он лутајуће божанство, као и митски предак Словена.

Родоначелник Словена[уреди]

У многим списима се Словени називају Дабоговим унуцима, што би значило да воде порекло од Дабога, јер је у то доба било врло ретко да унук упозна деду и то је изгледало као веома дуг временски период.

Из Слова о полку Игорову:

Тад за доба Ољега Злославића
сејала се и бујала кавга свуда,
гину благо Дажбогових потомака,
у бунама кнежевским век се људски поскраћива

[2]

Изглед Дабога[уреди]

Дабог је замишљан као старац, одевен у медвеђу или неку другу животињску кожу (како је тада већина била одевена), са штапом у руци којим помаже зато што је хром. Најчешће је у пратњи црног пса односно вука који је такође хром, а често је и на белом коњу.

Понекад су и он и вук били слепи на по једно око, због поистовећивања са богом Велесом.

Вук као Дажбог[уреди]

Вук односно пас представља његов првобитни тј. животињски облик који је након преласка на антропоморфни изглед бога наставио да постоји заједно са новим облик као најближи слуга, а не ретко и као изасланик. Тако су раширена веровања у којима хроми вук доноси неку вест или како је вук спасио неку групу људи у шуми да се не изгубе. Вук који је сам Дажбог или Дажбогов изасланик је обично беле боје. Такође у словенским предањима постоји веровање да је вук заправо анимистички облик предака, што се опет може повезати са хтоничном тезом о Дажбогу. У хрватској Загори постоји обичај који се назива Вучари, у коме када се убије вук, он се одере и кожа напуни сламом. Након тога младићи иду по селу и траже награду. Заправо када се разгоби обичај они не добијају награду, већ сељани оним што дају желе да се искупе на нивоу заједнице, што су убили предка, односно што је начињен инцест на нивоу рода.

Дажбог након покрштавања[уреди]

Након примања хришћанства Дажбогов култ је замењен култом Светог Саве. Како је Свети Сава најистакнутији светац код Срба, није тешко закључити на основу чега је Веселин Чајкановић претпоставио да се ради о врховном богу Срба. Многе легенде о Дажбогу су само промениле рухо. Уместо имена Дажбога као главног актера у легендама, појавио се Свети Сава, који обилази народ и својом мудрошћу решава проблеме сељана. Такође вероватно због јаког култа Дажбога, он је био сатанизован и појављује се у многим причама као Хроми Даба, који је појава слична ђаволу[1].

Референце[уреди]

  1. ^ а б Веселин Чајкановић, „О врховном богу у старој српској религији“, Београд 1994. ISBN 86-379-0282-0
  2. ^ Слово о полку Игорову