Давид Албахари

Из Википедије, слободне енциклопедије

Давид Албахари (рођен 15. марта 1948. у Пећи) је српски писац јеврејског порекла који тренутно живи у Калгарију у Канади. Албахари углавном пише романе и кратке приче које су често аутобиографске. Такође је и преводилац са енглеског језика.

Садржај 1 Биографија 2 Библиографија 2.1 Збирке прича 2.2 Романи 2.3 Књиге есеја 3 Спољашње везе

[уреди] Биографија

Давид Албахари је у Загребу студирао енглеску литературу и језик. Прву збирку кратких прича „Породично време“ је објавио 1973. Постао је популаран у књижевним круговима четвртом књигом „Опис смрти“, за коју је добио награду „Иво Андрић“.

1991. године је постао председник Федерације јеврејских заједница Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. 1994. године се преселио с породицом у Калгари, где и даље живи. И даље пише и објављује на српском језику. Добитник је НИН-ове награде за роман „Мамац“ 1996. године и награде Златни сунцокрет за збирку прича "Сваке ноћи у другом граду" 2008. године.

Давид Албахари је писац прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог готово тридесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор.

Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу „Породичног времена“ да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности“, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика“. Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски...

Касних осамдесетих, Албахари је започео прву формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији.

[уреди] Библиографија

[уреди] Збирке прича

• „Породично време“ (1973)
• „Обичне приче“ (1978)
• „Опис смрти“ (1982)
• „Фрас у шупи“ (1984)
• „Једноставност“ (1988)
• „Пелерина“ (1993)
• „Изабране приче“ (1994)
• „Необичне приче“ (1999)
• „Други језик“ (2003)
• "Сенке" (2006)
• "Сваке ноћи у другом граду"(2008)

[уреди] Романи

• „Судија Димитријевић“ (1978)
• „Цинк“ (1988)
• „Кратка књига“ (1993)
• „Снежни човек“ (1995)
• „Мамац“ (1996)
• „Мрак“ (1997, 2008)
• „Гец и Мајер“ (1998)
• „Светски путник“ (2001)
• „Пијавице“ (2006)
• „Лудвиг“ (2007)
• „Брат“ (2008)

[уреди] Књиге есеја

• "Преписивање света" (1997)
• "Терет" (2004)
• "Дијаспора и друге ствари" (2008)

[уреди] Спољашње везе

• Stranice Davida Albaharija na srpskom i engleskom
• Биографија на Internationales Literaturfestival Berlin ((en))
• „’Марихуана марш' у Београду‘“ ((ср))
• Интервју са Албахаријем ((en))
• Интервју са Албахаријем ((ру))
• Интервју са Албахаријем (на белоруском)