Давид Бен-Гурион

Из Википедије, слободне енциклопедије
Давид Бен-Гурион

Давид Бен-Гурион
Давид Бен-Гурион

Биографија
Датум рођења 16. октобар 1886.
Место рођења Плоњск (Руска Империја, сада Пољска)
Датум смрти 1. децембар 1973.
Место смрти Израел

Давид Бен-Гурион (хеб. דָּוִד בֶּן גּוּרִיּוֹן; Плоњск, 16. октобар 1886Израел, 1. децембар 1973) је био израелски државник и први премијер Израела и министар одбране (19481953. и 19551963) који је посветио свој живот оснивању израелске државе у Палестини и касније добио титулу оца домовине.

Биографија[уреди]

Бен-Гурион, чије презиме у оригиналу гласи Grün, рођен је у месту Плоњску у Руској Империји (данас део Пољске) дана 16. октобра 1886. године као син активног ционисте. Образовао се у хебрејској школи коју је основао његов отац. Када је имао 14 година постао је члан ционистичке омладине и вођа групе младих Јевреја назване Езра, а чији су чланови међусобно разговарали само на хебрејском језику. Са 18 година постао је учитељ у варшавској јеврејској школи и придружио се социјалистичкој ционистичкој групи Радници Зиона. Пољску је напустио 1906. године, а 1908. ради на фарми у јеврејском насељу у Палестини која се налазила на подручју које је било под турском контролом. Ту је постао један од покретача пољопривредне радничке комуне те је помогао утемељити јеврејску самоодбрамбену групу Хасхомер (Чувар).

Године 1910. одустао је од од рада на фарми и почео уређивати циоистички раднички лист Јединство на хебрејском језику. У то доба већ је своје презиме променио у Бен-Гурион, што на хебрејском значи син младог лава. Почетком Првог светског рата Турци су га протерали из Палестине, заједно са Јицак Бен Звијем (касније другим председником Израела), те 1915. године Гурион стиже у Њујорк у име социјалистичких циониста. У Њујорку се и венчао са Паулом Монбес, ционистичком активисткињом. Године 1917. у Уједињеном Краљевству објављује Балфорову декларацију која оживљава ционистичке наде због његове подршке народном дому за Јевреје у Палестини. Бен-Гурион помаже организовање Јеврејске легије у оквиру британских трупа, а у коју и сам ступа у Канади у пролеће 1918. године. Но, док је легија допловила до Палестине рат се завршио, а Британци су преузели власт у Палестини. Године 1922. Британски мандат за управу над Палестином постао је службен. Само годину дана раније (1921.) постао је генерални секретар Хистадрута, конфедерације јеврејских радника. Цело то време био је представник Хистадрута у Светској ционистичкој организацији и Јеврејској агенцији.

Године 1930. утемељио је Мапаи, ционистичку радничку странку, а до 1935. постао је председник Извршног комитета Јеврејске агенције за Палестину, званичним надлежником јеврејске Свете земље. Девет година касније (1939) Велика Британија је направила велику промену у својој дотадашњој пројеврејској политици и ограничила је имиграцијску квоту Јевреја у Палестину. Године 1944. постао је председник Ционистичке светске организације. И у време Другог светског рата Бен-Гурион је наставио своју борбу сарађујући са Британцима, али је повео политичку и војну борбу против њих у периоду 19471948. године. На крају је дошао до жељеног циља, Република Израел је проглашена 14. маја 1948. године, а он је проглашен премијером новостворене државе (касније је постао и министар одбране). Такође је успео подељене јеврејске илегалне оружане групе стопити у јединствену војску која је поразила арапске инвазијске снаге и освојила полуострво Синај који припада Егпиту. На унутрашњем плану петнаест година (изузевши период 19531955) водио је своју земљу промовишући усељавање, образовање и развој пустињских крајева. Насупрот оштром противљењу опозиције, Бен Гурион је подржао успоставу веза са Западном Немачком.

Године 1963. дао је оставку да би, како је рекао, учио и писао; али и због тога што је изгубио подршку у својој странци. На месту премијера и министра одбране наследио га је Леви Ешкол. Иако је поднео оставку, остао је посланик у Кнесету (израелском парламенту) све до пензионисања 1970. године. У том периоду између њега и Есхкола развило се политичко супарништво. У јуну 1965. године, Бен-Гурион је основао РАФИ странку (Листа израелских радника). На наредним изборима РАФИ је освојио десет посланичких места у Кнесету. Године 1968. РАФИ се придружио МАПАИ странци на чијем је челу сада био Ахдут Ха'авода и оформљена је нова странка — Изарелска радничка странка. Но, Бен Гурион је основао нову странку — Харесхима Хамамлацхтит (Државна листа) која је освојила четири посланичка места у Кнесету на изборима 1969. године. Наредне године Бен-Гурион је отишао у пензију и задњих десет година свог живота је живео у кибуцу Сде Бокер у подручју Негев. Преминуо је 1. децембра 1973. године.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Давид Бен-Гурион



Претходник:
-
Премијер Израела (1948—1952) Наследник:
Моше Шарет
Претходник:
Моше Шарет
Премијер Израела (1955—1962) Наследник:
Леви Ешкол
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}