Даглас DC-8

Из Википедије, слободне енциклопедије
Даглас DC-8-50

Даглас DC-8
Даглас DC-8

Општи подаци
Намена путнички, транспортни
Посада 3 члана
Број путника 132 до 179
Порекло Застава Сједињених Америчких Држава САД
Произвођач Макдонел Даглас
Пробни лет 30. мај 1958. (DC-8-10)
Уведен у употребу септемабар 1959.
Повучен из употребе у употреби (2010)
Статус Као карго и ВИП транспорт
Први корисник Јунајтед Ерлинес,
Делта ер линес
Број примерака 556
Димензије
Дужина 45,87 m
Висина 12,91 m
Размах крила 43,41 m
Површина крила 257,60 m²
Маса
Празан 60.020 kg
Нормална полетна 147.415 kg
Погон
Мотори млазни
Број мотора 4
Физичке особине
Турбо-млазни мотор Прат енд Витни JT3D
Потисак 80,1
Перформансе
Економска брзина 933 km/h
Долет 9 205 km
Плафон лета 11 000 m
Портал:Ваздухопловство

Даглас DC-8 (енгл. Douglas DC-8) је четворомоторни млазни ускотрупни авион. То је први млазни авион који је развио Даглас (касније 1967. године, постао део Макдонел Дагласа) како би конкурисао Боингу и његовом 707. Први лет је био 30. маја 1958. Авион је продаван у 6 основних верзија. Производња је прекинута 1972. године са 556 произведених комада. Овај тип авиона данас остаје популаран међу карго компанијама али га одавно не користи ни једна за путничке летове.

Пројектовање и развој[уреди]

Даглас је почео израду пројекта за млазни авион средином 1952. године. До средине 1953. пројекат је већ попримио облик веома сличан завршном DC-8 авиону са 80 седишта којег покрећу 4 Прат енд Витни JT3C млазна мотора, нискокрилцу са 30-степеним углом стреле крила и унутрашњим пречник кабине од 3,35 m. Максимална предвиђена маса авиона је била 95 тона, а долет је процењен на негде између 4800—6400 km.

Даглас је и даље био равнодушан о пројекту млазног линијског путничког авиона, верујући у потписивање уговора с Ратним ваздухопловством САД о изради авиона-цистерне. У мају 1954, УСАФ прослеђује захтев за чак 800 авио-цистерни према Боингу, Дагласу, Конваир, Ферчајлду, Локиду и Мартину. Боинг је у том тренутку био само два месеца до првог лета свог прототипа, а само четири месеца након издавања захтева „УСАФ“ наручује првих 29 авиона KC-135 из Боинга. Доналд Даглас је остао затечен брзином одлуке која је по њиховом мишљењу била донесена и пре завршетака њихове понуде, а њихови протести у Вашингтону били су без успеха.

Како је започео DC-8 пројекат и као путничког авиона, Даглас је одлучио наставити његову изградњу. Разговори са компанијама резултовали су бројним изменама на трупу авиона који је проширен 380 mm како би се омогућио смештај 6 седишта у једном реду те је додатно издужен. То је довело и до потребе за већом површином крила и репа. Трошак програма био је огроман и у то време био је најскупљи подухват било које врсте покренут у једном предузећу. Сам Доналд Даглас осигурао је 450 милиона долара. DC-8 је званично био објављен у јулу 1955. године. Понуђене су четири верзије темеље на истој 45,9 m дугој конструкцији, размахом крила 43 m, али са различитим моторима и капацитетом резервоара за гориво. Макдонел Даглас је одлучно одбила понудити труп авиона различитих величина. Пробни лет је планиран за децембар 1957, а улаз у комерцијалну употребу за 1959.

Варијанте авиона Даглас DC-8[уреди]

Основне верзије:

  • DC-8-10 - произведено 2 примерка прототипови први лет 30. маја 1958. године,
  • DC-8-20 - произведено 59 примерака први лет 29. новембра 1958. године,
  • DC-8-30 - произведено 52 примерака први лет 21. фебруара 1959. године,
  • DC-8-40 - произведено 29 примерака први лет 23. јула 1959. године,
  • DC-8-50 - произведено 162 примерака први лет 20. децембра 1960. године,
  • DC-8-60 - произведено 252 примерака први лет 14. марта 1966. године.
Супер седамдесетице
Макдонел Даглас DC-8-72 са CFM 56 моторима.

Увођењем поштрених стандарда у погледу буке четворомоторних млазних авиона Макдонел Даглас је био суочен са притиском авио-компанија корисника авиона DC-8, да покуша да реши тај проблем, јер је постојала основана бојазност да авиони овога типа буду искључени из саобраћаја. Пошто је производња DC-8 престала 1972. године, МДК се нерадо прихватао решавању овог проблема, коначно 1975. године је Џенерал Илектрик понудио знатно тиши француско-амерички мотор CFM 56 уградњом овог мотора на авионе серије DC-8-60 добијена је серија авиона под називом „Супер седамдесетице“. Авиони серије DC-8-61,623 и 6, са ЏИ CFM 56 моторима од 98,5 kN, постали су авиони Супер DC-8-71,723 и 7. Ова модификација је урађена у Граману. Максимална тежине узлетања остала је иста, али је дошло до смањења корисног терета ради уградње тежих мотора. Све три варијанте су сертификоване 1982. године. Укупно 110 авиона из серије - 60 су преиначена на стандард серије - 70, а програм је угашен 1988. године. Супер седамдесетице су биле велики успех, биле су за 70% тише од својих претходника, биле су најтиши четворомотени авион тога времена. Поред тога за 20% су ефикасније искоришћавале гориво тако да су знатно смањиле оперативне трошкове и повећале долет ових авиона. До појаве Боинга 747 ово су били највећи путнички авиони у авио саобраћају.

Карактеристике Авиона DC-8[уреди]

DC-8-32 DC-8-63CF
Капацитет путника
176/124 259/180
Највећа тежина при узлетању kg 158.760 kg
Долет 7410 km 3445 km
Брзина крстарења 840 km/h 840 km/h
Дужина 45,87 m 57,10 m
Распон крила 43,41 m 45,24 m
Висина авиона 13,21 m 13,11 m

Оперативно коришћење[уреди]

коришћење у свету[уреди]

Швајцарски авион Даглас DC-8.

Авион Даглас DC-8 је произвођен од 1959. до 13. маја 1972. године и за то време је произведено 556 примерака свих верзија овог типа авиона. авион је користило до сада 48 корисника у 28 земаља. Даглас DC-8 је 21. августа 1961. године у контролисаном понирању са висине од 12.000 m, постигао брзину од 1.012 km/h и пробио звучни зид. Ово је било у оквиру експеримента да се прикупе подаци за пројектовање новог крила. У сваком случају DC-8 је био први путнички авион који је летео суперсоничном брзином. Један примерак авиона Даглас DC-8 као полован је коришћен у морнарици САД као платформа за електронско ратовање, ова војна верзија авиона имала је ознаку C-24.

коришћење у нас[уреди]

Код нас је авио-компанија Инекс Адрија Авиопромет 1972. године изнајмила један авион Даглас DC-8 који је служио за интерконтинентални саобраћај.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Јанић, Чедомир; Симшић, Јово (2007) (на ((sr))). Више од летења - осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд: ЈАТ Airways. ISBN 978-86-7086-004-9. 
  • Јанић, Чедомир (2003) (на ((sr))). Век авијације. Беочин: Ефект 1. ISBN 978-86-84905-00-2. 
  • Donald, David (1999). „Douglas DC-8“ (на ((en))). The Encyclopedia of Civil Aircraft. CA: Thunder Bay Press. стр. 423-431. ISBN 978-15-7145-183-5. 
  • Donald, David (1997). „Douglas DC-8“ (на ((en))). The Complete Encyclopedia of World Aircraft. NY: Barnes & Noble. стр. 362-363. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Rendall, David (1999). „Boeing (McDonnell Douglas) DC-8“ (на ((en))). Jane's Aircraft Recognition Guide (2nd ed.). London: Harper Collins Publishers. стр. 221. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Aboulafia, Richard (1996). „McDonnell Douglas DC-8“ (на ((en))). Jane's Civil Aircraft. Glasgow: Harper Collins Publishers. стр. 74-75. ISBN 978-00-0711-024-7. 
  • Chant, Christopher; Taylor, Michael J.H (2006). „Douglas DC-8“ (на ((en))). The World's Greatest Aircraft. Edison, NJ: Chartwell Books. стр. 223. ISBN 978-07-8582-010-9. 

Спољашње везе[уреди]