Далмација

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 43° 48′ 45" СГ Ш, 16° 13′ 7" ИГД

Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Далмација (вишезначна одредница).
Положај Далмације у Хрватској

Далмација је историјско-географски регион на источној обали Јадранског мора, у Хрватској, која се протеже од острва Раб на североистоку до улаза у Бококоторски залив на југоистоку. Ширина Далматинске Загоре, залеђа Далмације, је у распону од 50 km на северу, али се на југу ширина смањује на неколико километара.

Далмација је подељена у четири жупаније, а најважнији градови региона су Задар, Шибеник, Сплит и Дубровник. Остали већи градови у Далмацији су Биоград на Мору, Каштела, Сињ, Солин, Омиш, Книн, Метковић, Макарска, Трогир, Плоче, Триљ и Имотски.

Највећа далматинска острва су Дуги Оток, Угљан, Пашман, Брач, Хвар, Корчула, Вис, Ластово и Мљет. Највеће планине Далмације су Динара, Мосор, Свилаја, Биоково, Мосећ и Козјак. Реке Далмације су Зрмања, Крка, Цетина и Неретва. У Далмацији се налази неколико националних паркова: крашки кањон Пакленица, Корнатски архипелаг, слапови Крке и острво у острву на Мљету.

Историја[уреди]

Географске регије РСК

У античко доба, Далмација је била провинција Римског царства. У време распада Западног римског царства у 5. веку, Далмација постаје независна, а потом долази под власт Острогота, Византије и Словена. Источни део Далмације населили су Срби, а западни део Хрвати. Делови Далмације су били у саставу средњовековних српских кнежевина Паганије, Захумља и Травуније, као и у саставу других средњовековних српских држава - Србије кнежева Петра и Часлава, Дукље, Србије Немањића, Босне и државе херцега Вукчића. Западни делови Далмације су били под влашћу Хрватске и Угарске, док су појединим далматинским острвима и приморским градовима управљале Византија и Венеција. На југу Далмације је постојала независна Дубровачка република.

Османским освајањем, велики делови Далмације постају део Османског царства и административно се укључују у лички, клишки и херцеговачки санџак Босанског пашалука. Османске територије у Далмацији потом присваја Млетачка република, да би цела Далмација затим постала најпре део Француског царства а онда део Хабсбуршке монархије. У Хабсбуршкој монархији је Далмација чинила посебну покрајину, све до распада монархије 1918. године, када Далмација постаје део новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Југославије).

Између 1929. и 1939. године, Далмација је чинила главни део Приморске бановине, док су јужни делови регије били у саставу Зетске бановине. Између 1939. и 1941. године, регија је била у саставу Бановине Хрватске, да би током окупације Југославије 1941. године била подељена између такозване Независне Државе Хрватске и Италије. Након рата, Далмација постаје део нове социјалистичке Југославије и административно је припадала СР Хрватској. Издвајањем Хрватске из Југославије 1991. године, северни делови Далмације улазе у састав Републике Српске Крајине, да би након војног пораза РСК ушли у састав Хрватске.

Етничке групе[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Демографија Далмације

Данас већинско становништво Далмације чине Хрвати и, у мањој мери, Срби, који су у 20. веку чинили око 15% становништва.

Етнички састав Далмације 1953. године

Рељеф и клима[уреди]

Корнати

Преовладава кршки рељеф, а клима је углавном средоземна (медитеранска), односно субмедитеранска с припадајућом вегетацијом.

Приморски карактер регије ојачан је великим уделом острвског појаса. У далматинској акваторији, без пашке острвске скупине, налази се 926 острва, острвцаа, хриди и гребена или 78% њиховог броја у Хрватској. Заузимају око 1.770 km2 (58% површине свих хрватских острва, односно 15% површине Далмације).

По постанку и грађи острва су део суседног динарског копна (непотопљени делови рељефних узвишења). Севернодалматинска острва су бројнија, а, осим Пага, и мања. Издужена су и пружају се паралелно са обалом и планинским низом у залеђу, у смеру северозапад - југоисток (тзв. далматински тип обале). Изразити примери таквог типа обале су Паг, Угљан, Пашман, Дуги оток, Корнат и Жирје.

Отворена копнена обала око рта Плоче код Рогознице одваја их од средњодалматинских острва, која су већа и пружају се у смеру запад - исток (хварска скупина). То су Хвар, Брач, Корчула, Вис, Ластово и Чиово. Северозападно од Виса налазе се пучинска острвца Јабука и Брусник, који су вулканског порекла.

Супетар на Брачу

Најјужнија острва - Мљет и Елафитска острва и полуострво Пељешац пружају се динарским смером, северозапад - југоисток.

У рељефу већих острво истичу се кречњачка узвишења и нижи делови, удубљења, грађена од мање пропусних доломита. Нижи делови су понегде су замочварени (блата на Пагу, блатине на Мљету итд.), док су на рубовима долина деловањем абразије створена сликовита жала.

Копнени обални појас Далмације дуг је око 1.200 km, што је готово 2/3 хрватске копнене обале. Најнеповољнији је јужни део велебитског приморја и приобаље око рта Плоче, код Рогознице, које карактерише стрма и кршевита обала и слабија повезаност са залеђем. Највећом вредношћу истиче се приобаље између Трогира и ушћа Неретве, с каштеланском флишном зоном и шљунковитим подбиоковским жалама. Јужно од Дубровника обала је отворена према пучини и тиме долази под највећи утицај абразије.

У залеђу приобалног планинског низа средње Далмације, између реке Крке и доњег тока Неретве, пружа се око 150 km дуг кршки појас Далматинске загоре. Северозападно од Крке на Загору се настављају Равни котари и кршко побрђе Буковице.

Воде[уреди]

Скрадински бук на реци Крки

Превладавајућа кршка подлога одражава се у богатој и сложеној циркулацији вода и сразмерном сиромаштву површинских токова. Од већих река истичу се Цетина (105 km), Крка (75 km), Зрмања (64 km) и Неретва (218 km, од чега 20 km у Хрватској). У Далмацији се налазе два од три највећа природна језера у Хрватској:

Од већих језера још се истичу Перучко језеро на реци Цетини, највећа акумулација у Хрватској (13 km2) и два крашка језера - Модро и Црвено језеро крај Имотског, те Баћинска језера (скупина од 5 језера, међусобно повезаних) код Плоча, алувијално језеро Кути код Опузена.

Тла[уреди]

У Далмацији превладавају тла која су се развила под превладавајућим утицајем литолошког састава подлоге. Најтипичнији представник такве врсте тала је црвеница, настала као резултат отапања карбонатне основе, кречњака и доломита. У Равним котарима и око Каштеланског залива налазе се смеђа тла, односно неразвијена тла на флишу, а у делти Неретве преовладавају алувијална тла, односно млађи речни наноси са слабо израженим педолошким својствима.

Вегетација[уреди]

На свим пучинским острвима и целом дужином копненог приобаља, готово од Задра на северозападу, протеже се еумедитеранско подручје зимзелене вегетације (храст црника, алепски бор, далматински црни бор). У копненој унутрашњости расту храст медунац с бјелограбом и црнограбом. На висинама већим од 1000 m јавља се буква, коју на још вишим деловима замењује клековина.

Присутни су разни деградацијски вегетацијски стадији, као резултат раног досељавања и хиљадугодишњег искориштавања ограничених господарских потенцијала кршке природне основе:

  • макија- тешко проходне, густе и високе шикаре
  • гариг - ниске и свијетле шикаре
  • камењар - обрастао ниским полугрмовима и зељастим биљкама.

Види још[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Далмација