Далмација

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен.

Друга значења су пописана у чланку Далмација (вишезначна одредница).

Положај Далмације у Хрватској

Далмација је историјско-географски регион на источној обали Јадранског мора, у Хрватској, која се протеже од острва Раб на североистоку до улаза у Бококоторски залив на југоистоку. Ширина Далматинске Загоре, залеђа Далмације, је у распону од 50 km на северу, али се на југу ширина смањује на неколико километара.

Далмација је подељена у четири жупаније, а најважнији градови региона су Задар, Шибеник, Сплит и Дубровник. Остали већи градови у Далмацији су Биоград на Мору, Каштела, Сињ, Солин, Омиш, Книн, Метковић, Макарска, Трогир, Плоче, Триљ и Имотски.

Највећа далматинска острва су Дуги Оток, Угљан, Пашман, Брач, Хвар, Корчула, Вис, Ластово и Мљет. Највеће планине Далмације су Динара, Мосор, Свилаја, Биоково, Мосећ и Козјак. Реке Далмације су Зрмања, Крка, Цетина и Неретва. У Далмацији се налази неколико националних паркова: крашки кањон Пакленица, Корнатски архипелаг, слапови Крке и острво у острву на Мљету.

Етничке групе

За више информација погледајте чланак Демографија Далмације

Данас већинско становништво Далмације чине Хрвати и, у мањој мери, Срби, који су у 20. веку чинили око 15% становништва.

Етнички састав Далмације 1953. године

Рељеф и клима

Корнати

Преовладава кршки рељеф, а клима је углавном средоземна (медитеранска), односно субмедитеранска с припадајућом вегетацијом.

Приморски карактер регије ојачан је великим уделом острвског појаса. У далматинском акваторију, без пашке острвске скупине, налази се 926 острва, острвцаа, хриди и гребена или 78% њиховог броја у Хрватској. Заузимају око 1.770 km² (58% површине свих хрватских острва, односно 15% површине Далмације).

По постанку и грађи острва су део суседног динарског копна (непотопљени делови рељефних узвишења). Севернодалматинска острва су бројнија, а, осим Пага, и мања. Издужена су и пружају се паралелно са обалом и планинским низом у залеђу, у смеру северозапад - југоисток (тзв. далматински тип обале). Изразити примери таквог типа обале су Паг, Угљан, Пашман, Дуги оток, Корнат и Жирје.

Отворена копнена обала око рта Плоче код Рогознице одваја их од средњодалматинских острва, која су већа и пружају се у смеру запад - исток (хварска скупина). То су Хвар, Брач, Корчула, Вис, Ластово и Чиово. Северозападно од Виса налазе се пучинска острвца Јабука и Брусник, који су вулканског порекла.

Супетар на Брачу

Најјужнија острва - Мљет и Елафитска острва и полуострво Пељешац пружају се динарским смером, северозапад - југоисток.

У рељефу већих острво истичу се кречњачка узвишења и нижи делови, удубљења, грађена од мање пропусних доломита. Нижи делови су понегде су замочварени (блата на Пагу, блатине на Мљету итд.), док су на рубовима долина деловањем абразије створена сликовита жала.

Копнени обални појас Далмације дуг је око 1.200 km, што је готово 2/3 хрватске копнене обале. Најнеповољнији је јужни део велебитског приморја и приобаље око рта Плоче, код Рогознице, које карактерише стрма и кршевита обала и слабија повезаност са залеђем. Највећом вредношћу истиче се приобаље између Трогира и ушћа Неретве, с каштеланском флишном зоном и шљунковитим подбиоковским жалама. Јужно од Дубровника обала је отворена према пучини и тиме долази под највећи утицај абразије.

У залеђу приобалног планинског низа средње Далмације, између реке Крке и доњег тока Неретве, пружа се око 150 km дуг кршки појас Далматинске загоре. Северозападно од Крке на Загору се настављају Равни котари и кршко побрђе Буковице.

Воде

Скрадински бук на реци Крки

Превладавајућа кршка подлога одражава се у богатој и сложеној циркулацији вода и сразмерном сиромаштву површинских токова. Од већих река истичу се Цетина (105 km), Крка (75 km), Зрмања (64 km) и Неретва (218 km, од чега 20 km у Хрватској). У Далмацији се налазе два од три највећа природна језера у Хрватској:

• Вранско језеро код Биограда (Врана) - 20 km²
• Прокљанско језеро у доњем току Крке, код Шибеника - 11,5 km²

Од већих језера још се истичу Перучко језеро на реци Цетини, највећа акумулација у Хрватској (13 km²) и два крашка језера - Модро и Црвено језеро крај Имотског, те Баћинска језера (скупина од 5 језера, међусобно повезаних) код Плоча, алувијално језеро Кути код Опузена.

Тла

У Далмацији превладавају тла која су се развила под превладавајућим утицајем литолошког састава подлоге. Најтипичнији представник такве врсте тала је црвеница, настала као резултат отапања карбонатне основе, кречњака и доломита. У Равним котарима и око Каштеланског залива налазе се смеђа тла, односно неразвијена тла на флишу, а у делти Неретве преовладавају алувијална тла, односно млађи речни наноси са слабо израженим педолошким својствима.

Вегетација

На свим пучинским острвима и целом дужином копненог приобаља, готово од Задра на северозападу, протеже се еумедитеранско подручје зимзелене вегетације (храст црника, алепски бор, далматински црни бор). У копненој унутрашњости расту храст медунац с бјелограбом и црнограбом. На висинама већим од 1000 m јавља се буква, коју на још вишим деловима замењује клековина.

Присутни су разни деградацијски вегетацијски стадији, као резултат раног досељавања и хиљадугодишњег искориштавања ограничених господарских потенцијала кршке природне основе:

• макија- тешко проходне, густе и високе шикаре
• гариг - ниске и свијетле шикаре
• камењар - обрастао ниским полугрмовима и зељастим биљкама.

Види још

Портал Хрватска Део Википедије посвећен темама везаним за Хрватску.

• Историја Далмације
• Прошек, далматинска десертна вина

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Далмација