Данило Бата Стојковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Данило „Бата“ Стојковић

Данило „Бата“ Стојковић на поштанској марки из 2007.
Данило „Бата“ Стојковић на поштанској марки из 2007.

Пуно име Данило Стојковић
Датум рођења 11. август 1934.
Место рођења Београд (Застава Краљевине Југославије Краљевина Југославија)
Датум смрти 16. март 2002.
Место смрти Београд (Flag of FR Yugoslavia.svg СР Југославија)
Супружник Олга Стојковић
IMDb веза

Данило „Бата“ Стојковић (Београд, 11. август 1934 — Београд, 16. март 2002) је био један од најпознатијих српских позоришних, телевизијских и филмских глумаца.

Биографија[уреди]

Данило је рођен у Београду 11. августа 1934. године у породици Алексе Стојковића, угледног предратног велетрговца дрвима и угљем. Одрастао је на Чубури, уз рођеног брата Жику, потоњег познатог београдског интелектуалца и публицисту. Живео је у Београду са супругом Олгом.

Један од пресудних тренутака у каријери Бате Стојковића је била представа из 1953. године, на Пашином брду у којој је играо у Чеховљевој представи „Крчма на главном друму”. У публици је био и Добрица Милутиновић, који је након представе пришао Бати и узбуђено му рекао: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац.

На Факултету драмских уметности у Београду га је примио Томислав Танхофер, а дипломирао је код Јосипа Кулунџића 1959. године, улогом Ђорђа Црнојевића из Јакшићеве „Јелисавете” и Капетана ватрогасца из „Ћелаве певачице”.

Остварио је велики број улога на филму и у позоришту. Најпознатије су му улоге у филмовима Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг и Балкански шпијун за које је награђиван бројним наградама[1].

Преминуо је 16. марта 2002. године, у 67. години, а његова урна је након кремације смештена у розаријум београдског Новог гробља[2].

Почетак глумачке каријере[уреди]

Позоришну каријеру започео је у Југословенском драмском позоришту (1959), а 1962. постао је стални члан ансамбла Атељеа 212. Публика га је посебно заволела у „Звездара театру”, у улогама које је Душан Ковачевић писао за њега. Први пут на сцену ЈДП изашао је 1956. године и играо слугу у „Магбету”, а годину дана касније појавио се као агент у представи „Троје” на сцени Атељеа 212.

Филмску каријеру је започео улогом у филму „Издајник“ из 1964. Уследио је низ телевизијских и мањих филмских улога, а најважније су биле улоге у филмовима „Мајстор и Маргарита“ (1972), „Чувар плаже у зимском периоду“ (1976) и Пас који је волео возове (1977). Такође је играо и оца једног од ликова у серији „Грлом у јагоде“. Познат је и по улози малог антагонисте у филму Горана МарковићаНационална класа“ (1979).

Пробој и слава[уреди]

Стојковић је неке од својих најбољих улога имао радећи са редитељем Слободаном Шијаном, а који је био најуспешнији када је радио са сценаријима Душана Ковачевића. Шијан, који је претходно радио са Стојковићем у неколико телевизијских продукција, је дебитовао на великом платну филмом „Ко то тамо пева“ (1980), комедијом смештеном пред почетак Другог светског рата у ондашњој Југославији. Од улога осталих глумаца у филму, Стојковић се истицао улогом путника германофила. „Ко то тамо пева“ је био велики критички и комерцијални успех и освојио је две награде на филмском фестивалу у Монтреалу.

Стојковић се појавио у улози алкохоличара у филму „Посебан третманГорана Паскаљевића, а затим је поново радио са Шијаном у комедији „Маратонци трче почасни круг“. Филм, који прича о породици гробара у сукобу са породицом локалних пљачкаша, је био још један успех за Стојковића и Шијана и задржао је култни статус до данашњих дана.

Након неколико мањих улога, од којих се издваја улога директора школе у филму „Идемо даље“, Стојковић је глумио у три филма у којима је тумачио ликове који су била сатира на комунистичке идеале „партијског човека“ или „марксистичког револуционара“. Прва у низу је била улога Бабија Пупушке у Шијановом филму „Како сам систематски уништен од идиота“ (1983), у коме се ради о човеку који креће у трагање за сродном душом након што је чуо, за њега шокирајућу, вест о убиству Че Геваре. Почев од овог филма, Стојковић се усавршио у тумачењу улога са „очинском фигуром“, па је имао још једну сјајну улогу у филму „Варљиво лето '68“, Горана Паскаљевића. Стојковић је глумио строгог оца марксисту, који није могао да поднесе да се догађаји из 1968. одвијају пред његовим очима.

Уједињујући свој таленат са талентом Душана Ковачевића, Бата Стојковић је 1984. године извео по многима своју најбољу улогу у филму „Балкански шпијун“, којег су режирали заједно Божидар Николић и Душан Ковачевић. У овом филму, Стојковић је глумио Илију Чворовића - бившег, сада притајеног, стаљинисту који је због тога провео године у затвору и сада болује од параноје и види шпијуне свуда око себе.

Крај живота[уреди]

Петог фебруара 2002. године, иако већ тешко болестан, Данило Бата Стојковић играо је Лупуса у Атељеу 212, у јубиларној, 300. „Корешподенцији“ (Михизова драматизација дела Борислава Пекића у режији Арсенија Јовановића). Тринаестог фебруара 2002. године[3], на молбу младих глумаца из Словеније дошао је и у Звездара театар да одигра „Професионалца“ Душана Ковачевића[1]. То су били последњи наступи једног од најцењенијих српских глумаца.

У препуној сали Звездара театра 20. марта исте године је одржана комеморација поводом смрти Бате Стојковића[1]. У првом реду, поред супруге Олге, седеле су његове колеге — Љуба Тадић, Ружица Сокић, Бора Тодоровић, Петар Божовић, Мира Бањац, Неда Арнерић и други. У име Југословенског драмског позоришта, од Бате се опростила његова колегиница Бранка Петрић, а комеморацији су присуствовали и Зоран Живковић, тада савезни министар унутрашњих послова, академици Матија Бећковић и Драгослав Михајловић и бројни глумци[1]. Телеграме саучешћа Батиној супрузи Олги[4] послали су и Војислав Коштуница, председник СРЈ, и Зоран Ђинђић, републички премијер[1].

Бата Стојковић је кремиран на Новом гробљу у Београду, а последње речи упутио му је поново његов „лични писац“ Душан Ковачевић: „Драги Бато, данима покушавам да ти кажем нешто налик на опроштај, а да се ти не намрштиш или насмејеш. Београд је имао великих глумаца, али никада некога као што си ти. Прошао си нашом сценом као олуја. Нашим пријатељима који те чекају реци да смо боље него што јесмо...[1]

Последњу почаст[1] на Новом гробљу одали су Ђорђе Марјановић, Брана Петровић, Синиша Ковачевић, Бајага и многи други.

Улоге[уреди]

1990-2002[уреди]

1980-1989[уреди]

1970-1979[уреди]

1964-1969[уреди]

Награде[уреди]

Данило Стојковић је био добитник бројних признања[5]. Између осталих, ту су: Октобарска награда Београда, Стеријина награда, Златна арена у Пули 1984. (за улогу у филму Балкански шпијун), Сребрна арена 1969. (за улогу у филму Зазидани), награда на Фестивалу глумачких остварења у Нишу, Статуета Јоаким Вујић, „Оскари популарности“, награда на позоришном фестивалу у Квебеку, Награда „Павле Вуисић“ 1998. године, као и „Добричин прстен“ за животно дело. На Међународни дан позоришта, 27. марта 2002. требало је да прими „Златног ћурана“, награду Дана комедије у Јагодини, али му је она додељена постхумно[1].

Летња позорница у Врњачкој Бањи, на којој се одржава Фестивал филмског сценарија, од 2010. године носи име „Данило Бата Стојковић“, а на њој је и откривена спомен плоча[6] овом глумцу. Од 2010. године у Врњачкој Бањи почели су да се одржавају и „Дани Данила Бате Стојковића“ који ће почињати сваке године 11. августа, на дан његовог рођења.[7]

Занимљивости[уреди]

  • Бата Стојковић је у 14. години понављао разред[1].
  • Дугогодишњи надимак Бубулеја је стекао прославивши се истоименом улогом у телевизијској серији Дипломци[3].
  • Бата је инспирисао академика Мићу Поповића да наслика серију слика с ликом Гвоздена[8] према истоименом лику из филма „Делије“((en))[1].
  • Бата никада није отказивао представе, па је тако и једну од последњих, „Корешпонденцију“, одиграо тешко болестан[6] 5. фебруара 2002. на сцени Атељеа 212. На комеморацији поводом Батине смрти Душан Ковачевић је рекао: „Не знам да ли је ико волео позориште као Бата. Пред почетак сваке представе улазио је у гардеробу максимално дотеран, са пажљиво одабраном краватом. Говорио је: »Добро вече децо, за вас сам се уредио, свака представа је за мене празник и ја јој на овај начин одајем почаст.«[1]

Литература[уреди]

  • Глигоријевић, Мило (Ур.). Данило Бата Стојковић. (Музеј позоришне уметности Србије: Београд, 1995.).

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и Поводом смрти Данила Бате Стојковића, Драшко Аћимовић, Балканмедиа, Приступљено 16. априла 2011.
  2. ^ Данило Бата Стојковић, Приступљено 18. априла 2011.
  3. ^ а б Глумчина, Дневне новине Пресс од 16. марта 2007. године, Приступљено 16. априла 2011.
  4. ^ а б Бата и даље живи у нашим срцима, Дневне новине Пресс од 12. августа 2009. године, Приступљено 16. априла 2011.
  5. ^ Умро Бата Стојковић, Б92, 16. март 2002. године, Приступљено 16. априла 2011.
  6. ^ а б У част Данила Бате Стојковића, Приступљено 16. априла 2011.
  7. ^ РТС: Спомен-плоча Бати Стојковићу (12. август 2010)
  8. ^ Времеплов: Преминуо Данило - Бата Стојковић, Сајт Радио-телевизије Војводине, Приступљено 16. априла 2011.

Спољашње везе[уреди]

Викицитат
Викицитат има збирку цитата сродних са: