Даљинска детекција

Из Википедија

Употреба сателита у даљинској детекцији

Назив даљинска детекција је слободан превод енглеског термина Remote Sensing. Даљинска детекција представља метод прикупљања информација путем система који нису у директном, физичком контакту са испитиваном појавом или објектом.

Када се говори о даљинској детекцији обично се мисли на уређаје (било да су они на авиону, спејс шатлу, сателиту) за прикупљање података о животној средини. Ипак, авион који врши аероснимања, опсервацију Земље или сателит који прати метеоролошке промене, ултразвук којим се контролише стање плода у материци или уређаји за осматрање свемира, све су то видови даљинске детекције. И поред тога, у савременој употреби, термин даљинска детекција се везује пре свега за авио и сателитска снимања и не обухвата термине медицинско снимање и фотограметрија.

Принцип даљинске детекције се своди на систематско мерење одређеног енергетског поља и тумачење утврђених аномалија разликама у својствима испитиваног објекта. На истом принципу се, код истраживања у геологији, заснивају и сви геофизички методи испитивања. Геофизика мери гравитационо, електрично, магнетно и друга енергетска поља и њихове аномалије тумачи разликама у геолошкој грађи. Даљинска детекција користи електромагнетно енергетско поље. По својој суштини она, свакако, припада геофизичким методима истраживања.

[уреди] Сензори

Уређаји за откривање, регистрацију и мерење зрачења електромагнетне енергије, сопствене (емитоване) и/или саопштене (рефлектоване), називају се заједничким именом сензори. Основна подела сензора заснива се на пореклу регистроване енергије. По овом критеријуму сензори се деле у две категорије:

пасивни сензори - региструју енергију која долази од самог објекта, без обзира на то да ли је сам објект поседује или емитује, или пак рефлектује енергију саопштену од неког природног извора. Пасивни сензори, дакле, само примају енергију;
активни сензори - производе сопствену, вештачку енергију, шаљу је ка објекту и региструју одбијео зрачење. За разлику од пасивних, они и шаљу и примају енергију.

Према конструкцији и начину рада, сензори се могу сврстати у три основне категорије, које чине:

фотооптички системи (фото-камера, око);
електрооптички системи (видео и телевизијске камере, видикон-камере и скенери);
микроталасни системи (радар).

Назив радар је акроним речи Radio Detection And Ranging. Радар производи микроталасно зрачење, усмерава га ка објекту и региструје рефлектовану енергију као сигнал зван ехо. Интензитет еха за један тип радара зависи од својстава објекта. Процес детекције код радара је независан од Сунчеве енергије, те се подједнако успешно примењује у дању и ноћу. Микроталаси продиру кроз маглу и облаке, који другим сензорима представљају велике сметње при снимању.

[уреди] Примена даљинске детекције

Даљинском детекцијом се могу проучавати опасна и тешко доступна подручја. Места хазарда могу бити пожари или подручја захваћена ураганом. Користећи даљинску детекцију можемо боље разумети кретања воде. Можемо вршити мерења на Северном полу и у дубинама океана а оваква снимања осигуравају да места која се снимају неће бити поремећена присуством човека.