Девоатин D.1

Из Википедије, слободне енциклопедије
Девоатин D.1
Dewoitine D.1.jpg

Девоатин D.1

Опште
Намена ловачки авион
Посада 1 члан
Земља порекла Застава Француске Француска
Произвођач Застава Француске Француска Девоатин (Dewoitine)

Застава Италије Италија Ансалдо
Застава Чехословачке Чехословачка Шкода

Први лет 1922.
Димензије
Дужина 7,50 m
Размах крила 11,50 m
Висина 2,75 m
Површина крила 20,00 m²
Маса
Празан 820 kg
Нормална полетна 1240 kg
Погон
Клипно-елисни мотор 1 Hispano-Suiza 8Fb
Снага 1 x 220 kW
Перформансе
Брзина крстарења 225 km/h
Макс. брзина на Hopt 255 km/h
Долет 400 km
Плафон лета 8000 m
Брзина пењања 450 m/min
Портал:Ваздухопловство

Девоатин D.1/Devoatin D.1 (фр. Dewoitine D.1) је француски ловачки авион. Авион је први пут полетео 1922. године. [1]

Пројектовање и развој[уреди]

Авион Девоатин D.1 је пројектовао инжењер Емил Девоатин као први авион од како је основао властиту фирму за пројектовање авиона CAED (фр. Constructions Aeronautiqes Emile Dewoitine) октобра месеца 1920. године. Био је једноседи ловац парасол конципиран још 1919. године и требало је да замени ислужене ловце заостале иза Првог светског рата. Први прототип је полетео 18. новембра 1922. године. У току пројектовања авион је претрпео две значајне измене, које су означене као D.1bis и D.1ter овај други модел је прихваћен за серијску производњу као модел из 1924. године. Родоначелник је читаве серије ловачких авиона од D.1 до Девоатин D.27.

Технички опис[уреди]

Авион Девоатин D.1 је једнокрилни - висококрилац, једносед, металне конструкције, са по две косе упорнице на сваком крилу. Крило је било четвртастог облика металне конструкције од дуралуминијума пресвучено платном. Труп авиона је такође био металне конструкције (дуралуминијумске цеви спојене закивцима) и обложен дуралуминијумским лимом. Иза крила у трупу авиона се налазила отворена пилотска кабина. Авион је у кљуну имао течношћу хлађен линијски мотор V распореда цилиндара Hispano-Suiza 8Fb снаге 300 КС. Покретала га је дрвена двокрака елиса фиксног корака. Авион је имао фиксни стајни трап конвенционалне конструкције са два предња точка постављана на осовину и еластичну дрљачу као трећу ослону тачку авиона испод репа авиона. У зимском периоду уместо точкова су на стајни трап монтиране скије. Амортизација стајног трапа је била помоћу гумених ужади (сандова). Хладњак течности за хлађење мотора је био причвршћен за непоктретан део ногу стајног трапа и био је у облику ваљака. Нос авиона и репни део авиона је више заобљен а репно пераје угаоног облика..[2]

Оперативно коришћење[уреди]

Неколико земаља је користило авион Д.1 то је пре свега била Француска која је за своју морнаричку авиацију наручила 40 примерака ових авиона, од чега је 15 авиона служило на носачу „Берн“. Швајцарска је купила 2 примерка а Јапан и Италија по један примерак. Италијанска фирма Анасалдо је купила лиценцу за производњу ових авиона и произвела је 112 комада који су представљали окосницу ловачке авијације Италије до 1929. године. Авион произведен у Италији имао је назив Ансалдо AC2 на тај начин је Италија постала највећи корисник авиона Девоатин D.1.

Оперативно коришћење у Војном ваздухопловству Краљевине Југославије[уреди]

Југославија је купила 45 примерака ових авиона, један из пред серије модел 1924. година који је био на испитивању у ВВ и 44 серијски произведена примерка који су испоручивани у току 1925. године а у оперативну употребу су ушли у току 1926. године.[3] Авиони су били у саставу 101.102.103 и 104. ескадриле стациониране на аеродрому у Земуну и 107 и 108. ескадриле стациониране на аеродрому у Загребу. У току експлоатације ових авиона је констатовано да су авиони из серијске производње били лошији од демонстрационог примерка на основу кога је авион изабран. Након неколико несрећа са овим авионом, на захтев команде ВВ КСХС инж. Душан Станков извршио је 1929. године детаљну ревизију статичког прорачуна, пројектовао нови хоризонтални стабилизатор, дотерао центражу авиона и извршио одређена појачања структуре авиона. Обиман посао модификације авиона Девоатин D.1 извршио је земунски Икарус. Није тачно утврђен број овако модификованих авиона али према неким проучавањима тај број је износио око 37 авиона. Мада је значај авиона Девоатин D.1 умањен увођењем у наоружање ловачких авиона Авиа BH-33 он се у наоружању ВВ КСХС одржао све до 1937. године као авион за обуку и тренажу пилота у акробатским летовима.[1][4][5]

Наоружање[уреди]

Наоружање авиона: Девоатин D.1
Ватрено (стрељачко) наоружање
Топ
Митраљез
Број и ознака митраљеза 2
Калибар 7,7 mm
Бомбардерско наоружање (бомбе)
Ракетно наоружање (ракете)


Земље које су користиле овај авион[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б „Dewoitine D.1“ (на ((ru))). Уголок неба. 2004 Приступљено 16. 7. 2010.. 
  2. ^ Лучић, Душан (1936). Основи практичне аеродинамике са описима аероплана (на ((sr))). Нови Сад: Ваздухопловни гласник.
  3. ^ „Politika - 1928 - P-2484-1928 - Digitalna Narodna biblioteka Srbije“. scr.digital.nb.rs Приступљено 14. 9. 2011.. 
  4. ^ Петровић, Огњан (2000). Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930.) (на ((sr))). Београд: Музеј југословенског ваздухопловства, Лет 2/2000. ISSN: 1450-684X.
  5. ^ Микић, Сава Ј. (1933). Историја југословенског ваздухопловства (на ((sr))). Београд: Штампарија Драг. Грегорић.

Литература[уреди]

  • Лучић, Душан (1936) (на ((sr))). Основи практичне аеродинамике са описима аероплана. Нови Сад: Ваздухопловни гласник. 
  • Јанић, Чедомир (2003) (на ((sr))). Век авијације : [илустрована хронологија]. Беочин: Ефект 1. (COBISS). 
  • Петровић, Огњан (2000) (на ((sr))). Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део I : 1918 – 1930.). Београд: Музеј југословенског ваздухопловства, Лет 2/2000. ISSN: 1450-684X. 
  • Петровић, Огњан (2004) (на ((sr))). Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.). Београд: Музеј југословенског ваздухопловства, Лет 3/2004. ISSN: 1450-684X. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан; (2010) (на ((sr))). Век авијације у Србији 1910—2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Вељовић, Живојин (1972) (на ((sr))). Пет деценија Змаја. Земун: ИПМ Змај. 
  • Микић, Сава (1933) (на ((sr))). Историја југословенског ваздухопловства. Београд: Штампарија Драг. Грегорић. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Девоатин D.1