Девол

Из Википедије, слободне енциклопедије

Девол (грч. Δεάβολις, лат. Deabolis, Diabolis) је некадашња тврђава и епископско седиште у јужној Македонији (јужно од Охрида, недалеко од Костура) на путном правцу Via Egnatia, чија тачна локација данас није утврђена[a], а јавља се у средњовековним изворима.

Теофилакт Охридски, који је живео у XII веку, помиње Девол као седиште Климента Охридског и образовно средиште, али у другим изворима нема потврде ове вести[1].

Први пут се помиње у изворима 1018. године, када је Василије II (9761025) уништио Самуилово царство и заузео Девол. Идуће године, се град помиње, у Василијевој повељи којом се потврђује самосталност словенске Охридске архиепископије, као утврђење подређено Костурском епископу, а касније се помиње као друга по рангу епископија на тлу ондашње Бугарске. Током словенске побуне која је избила у Поморављу 1072. године, устаници предвођени војводом Петрилом су у свом походу ка југу заузели Девол[1], пре напада на Костур, код кога су поражени, што је довело до слома устанка.

Град је био значајно место током Норманске инвазије на Балкан, коју је одбио Алексије I Комнин (10811118)[1]. Он је 1108. године приморао Боемунда (10881111) да у Деволу потпише мировни споразум којим признаје византијског цара, као свог суверена.

Положај, стратешки значајног утврђења, Девол је задржао и током XIII и XIV века[1].

Напомена[уреди]

  1. ^ Град се вероватно налазио негде у близини реке Девол, у истоименој области, на југоистоку данашње Албаније.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Alexander Kazhdan (editor), The Oxford Dictionary of Byzantium , Oxford, 1991. ((en))