Деда Мраз

Из Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација Деда Мраза 1881, Томас Наст

Деда Мраз, такође Божић Бата, је измишљени лик који доноси деци поклоне на Бадње вече, Божић или на дан Светог Николе (у западној култури) или за Нову годину (у источноевропским државама). Верзије и име овог лика варирају међу различитим културама, религијама и народима.

Порекло овог лика је из старих религија германских и словенских народа. Покрштавањем ових народа, њихова веровања су комбинована са ликом хришћанског епископа Николе.

Уобичајена представа Деда Мраза на Западу је да је он старији брадати човек обучен у црвени капут који лети са саоницама које вуку ирваси са торбом пуном поклона за добру децу. Његов дом се налази на Северном полу или у Лапонији. Руска варијанта Деда Мраза нема ирвасе и саонице, а као његов пратилац и помоћник узима се лик Сњегурочке.

Порекло[уреди]

Сатурналије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Сатурналија

Сатурналија је био римски празник у част Сатурна, бога земљорадње. Она се обележавала неколико дана у децембру око дана зимске краткодневице. Сатурналија је обележавана пијаним оргијама, глупирањем и заменом улога, тако да су робови тих дана постајали господари, а њихови господари су их служили. Тит Ливије наводи да се Сатурналија почела славити 217. п. н. е.,[1] као начин за одржавање морала који је опао услед римских пораза од Ханибала у Другом пунском рату.

Важна одлика овог празника је било даривање, чиме су хтели да обезбеде богату летину следеће године.

Рани хришћански узори[уреди]

Средњовековна фреска са ликом светог Николе из цркве Бојана код Софије.

Свети Никола је једна од инспирација за Деда Мраза. Он је био епископ Мире у Ликији, покрајине византијске Анадолије.

Према предању, Никола је васкрсао троје деце, које је локални месар заклао у време глади, па се отуда слави као заштитник деце. Поред тога је и заштитник морнара. Али Никола је најчувенији по својим поклонима сиротињи, а нарочито давањем мираза трима осиромашеним кћеркама побожног хришћанина да не би постале робиње и проститутке.[2] Никола је убацио кроз прозор врећу са златницима. Током векова, прича се мењала, тако да је у једној верзији Никола убацио врећу са златницима кроз димњак, који су упали у чарапе које су се сушиле.

У старости се разболео и преминуо 6. децембра 343. године. Свети Никола се и слави тога дана, што је у ствари 19. децембар по новом календару.

Утицаји германског паганизма и фоклора[уреди]

Слика Одина коју је насликао Георг вон Росен 1886. године.

Бројне паралеле су повучене између Деда Мраза и Одина, главног божанства германских народа пре њиховог покрштавања. Пошто су многи од ових елемената невезани са хришћанство, постоје теорије о паганском пореклу разних обичаја.[3]

Один је понекад спомињан, како предводи велику групу ловаца кроз небо током германског празника Јола.[4] Две књиге са Исланда, Поетска Еда, састављена у 13. веку из претходних извора, и Прозна Еда, коју је у 13. веку написао Снори Стурлусон, описују Одина како јашње осмоногог коња по имену Слеипнир који може да прескочи велике раздаљине, што је подстакло поређења са Деда Мразовим ирвасима.[5] Даље, Один је називан бројним именима у скандинавској поезији, од којих нека описују његов изглед или улогу. Међу њима су Síðgrani,[6] Síðskeggr,[7] Langbarðr,[8] (сва значе „дугобради“) и Jólnir[9] („Јолска фигура“).

Према Филис Сикер, деца би оставила своје чизме напуњене шаргарепама, сламом или шећером код димњака да их поједе Слепнир. Один би затим наградио љубазност те деце заменивши храну за Слепнира поклонима или слаткишима. Она тврди да је овај обичај опстао у Немачкој, Белгији и Холандији после прихватања хришћанства и постао је повезан са светим Николом, а може се и данас видети како деца у неким кућама остављају чарапе код димњака.[10] Овај обичај је дошао у Сједињене Државе кроз холандску колонију Нови Амстердам, пре британског освајања у 17. веку у еволуирао је у качење чарапа на камин.

У бившим деловима Аустроугарске, деци се дају слаткиши на дан светог Николе (6. децембар по грегоријанском календару. Бројни други утицаји светковина паганских Германа су се уградили у модерно прослављање Божића и Нове године, као што су божићна шунка, јолски балван и новогодишња јелка.

Претхришћански обичаји становника Алпа[уреди]

Човек у костиму Крампуса

Крампус се представља као пратилац светог Николе. Његово порекло је из традиција становника алпских области из предхришћанског периода. За разлику од светог Николе који дели поклоне, Крампус је демон који упозорава и плаши неваљалу децу. У обим областима, младићи се традиционално облаче у костиме Крампуса у прве две недеље децембра (посебно у вече 5. децембра, дан пре дана светог Николе по грегоријанском календару) и тумарају улицама плашећи децу са зарђалим оковима и звонима

Немачки утицаји[уреди]

Кристкинд на нирнбершком божићном вашару 2009.

У 16. веку, реформација Мартина Лутера изазвала је антикатолички покрет у Немачкој. Пошто протестанти не славе свеце, била им је потребна нова божићна традиција, па је Беба Исус (Christkind) постао тај који доноси поклоне. Ипак временом је постало бесмислено да беба доноси поклоне, па је Исуса Христа заменила вила. До 19. века Кристкинд је носио златни плашт по угледу на нирнбершког златног анђела. У другим немачким градовима носи бело одело и звездани венац. Свакој девојчици представља велики част да је изаберу за Кристкинда.

Међутим, деца певају Кристикинду песме посвећене светом Николи, што указује на преплитање ове две верске фигуре.

Отац Божић (Вајнахтман) се такође појављује у северним евангелистичким деловима Немачке. Занимљиво је да се упркос свом протестанском пореклу, Кристкинд више слави међу католичким становништвом, док је Отац Божић распрострањенији међу протестантима.

Холандски утицаји[уреди]

Холандски Синтерклас у одећи које подсећа на одећу бискупа и Црни Пит 2005. године

У Холандији и Белгији, Свети Никола (Синтерклас) има помоћнике који се зову Црни Пит (Zwarte Piet на холандском или Père Fouettard на француском).

Његов празник 6. децембра уз давање поклона се проширио на многе државе. Међутим, у Холандији славе у вече 5. децембра, на прослави која се зове pakjesavond. Током протестанске реформације у 16. и 17. веку, многи протестанти су заменили доносиоца поклона да Дететом Христом (Christkindl), а датум за поклањање поклона се преместио са 6. децембра на Бадње вече.[11]

Традиција о светом Николи има много паралела са германском митологијом, посебно са богом Одином. Ово укључује браду, шешир и копље (данас штап) и торбу коју држе његове слуге да ухвате несташну децу. И Свети Никола јаше белог коња као и Одиновог Слеипнира који може да лети кроз ваздух. Писма од слаткиша које Црни Петар даје деци асоцирају на Одиново стварање рунских слова. Песме које се рецитују током прославе и песме које певају деци се посвећене су Одину као богу поезије.

Постоје разне објашњења о пореклу помагача. Најстарији објашњење је да помагачи симболизују два гаврана Хугина и Мунина који су били Одинови весници. У каснијим причама Одинови помагачи представљају побеђеног ђавола- Ђавола су победили или Один или његов помоћник Норви, црни отац ноћи. Норви је обично приказан са граном од брезе исто као и Црни Пит.

Друга, савременија прича је да је Синтерклас ослободио етиопског дечака-роба Пита са мирске тржнице, и да је дечак био толико захвалан да је одлучио да остане са Светим Николом као помагач. Црни Петар имају отприлике исти однос према холандском Синтеркласу као и амерички вилењаци према Деда Мразу. Према предању, Синтерклас има своје Црне Питове за сваки задатак: постоје Црни Питови који наводе брод од Шпаније до Холандије и Црни Питови који се пењу на кровове и спуштају поклоне кроз димњак, или се сами спуштају кроз димњак. Црни Петар има црно лица јер се спушта низ гарав димњаци. Он држи алате за чишћење димњака (платнену торбу и грану брезе).[12] Током година овој причи су придодате и друге, тако на пример Црни Пит задужен за навигацију може да води у погрешном правцу. Ово пружа разлоге за смех на годишњим парадама Синтеркласа који долазе у Холандију, или се користи да се похвали напредак деце у школи тако што Црни Пит даје погрешан одговор, просто питање као што је „колико је 2+2?“, тако да дете има прилику да каже тачан одговор.

Поклони који се дају у току празника често праћени песмама, која исмевају догађаје у последњих годину дана који су повезани са примаоцем.

Стенова слика „Празник Светог Николе “.

Веровање да Деда Мраз улази у куће кроз димњак може потицати од приче о Синтеркласу како баца новац кроз прозор, а у новијој верзији приче, баца новац низ димњак ако наиђе на закључане прозоре. На слици холандског сликара Јана Стена „Празник светог Николе“, одрасле особе и мала деца гледају на димњак са неверицом, док се друга деца играју са својим играчкама. Огњиште је поштовано као светиња и извор доброчинства, а у популарном веровању вилењаци и виле доносе поклоне кроз овај пролаз. Улазак Деда Мраза у домове на Божићно вече је постало део америчке традиције кроз Мурово делу „Деда Мразова посета“, у којем га писац описује као вилењака.[13]

Британски утицаји[уреди]

Скруџов други посетилац - Дух садашњег Божића, обојена верзија оригиналне илустрације Џона Лича који ју је насликао за роман Чарлса ДикенсаБожићна песма“ (1843).

Старинске представе дариваоца поклона из црквене историје, међу које спада и Свети Никола, су спојене са британским ликом Оца Божића, да створи лик познат Британцима и Американцима као Santa Claus. У Британији Отац Божић потиче најкасније из 17. века, а његове преживеле слике из тог доба га приказују као веселог дебелог брадатог мушкарца обученог у дугу, зелену одећу од крзна. Он је представља дух доброг весеља за Божића, а у роману Чарлса Дикенса „Божићна песма“ је представљен као Дух садашњег Божића, као велики срдачни човек у зеленом капуту са крзненим ивицама који води Ебинезера Скруџа кроз ускомешане лондонске улице за садашње божићно јутро.

Јолска коза у Шведској 2006.

И у другим земљама, лик светог Николе је, такође помешан са локалним фолклором. Као пример преживелог паганског лика, у нордијским земљама првобитни доносилац поклона у време Божића је била Јолска коза.

Међутим, током 1840-их, у нордијским причама вилењак под имену „Томте“ или „Нис“ је почео да испоручују божићне поклоне у Данској. Томте је био представљен као низак, брадати мушкарац обучен у сиву одећу и са црвеним шеширом. Ова нова верзија вековног фолклорних створење је очигледно био инспирисан Деда Мраза традиције које су сада шири и на Скандинавију. До краја 19. века ова традиција се такође проширила и на Норвешку и Шведску, где је заменила Јолску козу. Исто се догодило у Финској, али је ова више људска фигура задржало име Јолска коза. Иако је традиција о Јолској кози као доносиоцу поклона сада већ изумрла, коза од сламе још увек чест божићни украс у целој Скандинавији.

Америчке варијације[уреди]

У британским колонијама Северне Америке и касније у Сједињеним Америчким Држава, британски и холандске верзије даваоца поклона су даље обједињене. На пример, у „Историји Њујорка“ (1809) Вошинтона Ирвина Синтерклас је преименован у Санта Клауса (ово име је први пут америчка штампа користила 1773.), али је изгубио свој бискупску ношњу и био је први пут насликан као дебељушкати холандски морнар са лулом у зеленом зимском капуту. Ирвингова књига је била сатира холандске културе у Њујорку, па је већи део ње шаљиве природе.

Амерички дечји продуцент Џонатан Мет у улози Деда Мраза

Године 1821, књига Новогодишњи поклон „за оне мале од пет до дванаест“ је објављена у Њујорку. У њој се налази Old Santeclaus, поема анонимног аутора која описује старог човека у саоницама које вуку ирваси који доноси поклоне деци. Неке модерне идеје су наизглед постале канонске после објављивања поеме анонимног аутора „Посете од светог Николе“ (данас познатија као „Ноћ пре Божића“) у месту Трој у држави Њујорк 23. децембра 1823. Песма је касније приписана Клементу Кларку Муру. Многи од Деда Мразових модерних атрибута су установљени у овој песми, као што су као вожња на санкама које слећу на кровове, улазак кроз димњак и пуна торба играчака. Свети Никола је описан као „буцмаст и дебео, прави весели стари вилењак“ са „малим округлим стомаком“ који се „тресе као пуна здела желеа када се смеје“, упркос томе што „минијатурне санке“ и „мали ирваси“ још увек показују да је Деда Мраз такође мален.

Како су године пролазиле, Деда Мраз је у популарној култури еволуирао у велику, крупну особу. Један од првих уметника који је дефинисао модерни изглед Деда Мраза је Томас Наст, амерички карикатуриста из 19. века. Године 1863, слика Деда Мраза који је насликао Наст појавила се у недељнику Харперс викли.

Прича да Деда Мраз живи на Северном полу такође може бити Настово дело. Његова слика Божића у издању Харпер виклија од 29. децембра 1866. је била колаж гравира под називом Деда Мраз и његова дела, што је укључивало и натпис „Santa Claussville, N.P“.

Књига за децу Лајмана Френка Бома Живот и авантуре Деда Мраза из 1902. је даље популарисала Деда Мраза. Већина прича о Деда Мразу није била устаљена у то време, што је дозволило Бауму да додели свом Неклаусу разноврсне бесмртне помоћнике, дом у Смејућој долини Хохахо и десет ирваса, који не могу да лете, али који прелазе велике раздаљине скоком. Деда Мраз је стекао бесмртност, захваљујући гласовима оних који су били природно бесмртни. Ова књига је такође објаснила Деда Мразове мотиве за његов рад - срећно детињство међу бесмртнима. Када му је бесмртни Ак, главни дрвосеча света, показао јад и беду деце у спољашњем свету, Деда Мраз је тражио начин да врати радост у живот све деце, измисливши играчке као главно средство за постизање тог циља.

Изглед и појава Деда Мраза је додатно популарисана кроз цртеже Хадана Сандблама на божићним рекламним постерима Кока-Коле из 1930их. Ово је подстакло погрешно веровање да је Деда Мраза измислила Кока-кола или да Деда Мраз носи црвену и белу одећу јер су то боје Кока-коле. Кока-кола није била први произвођач безалкохолних пића која је користила модерни изглед Деда Мраза у својим рекламама. Вајт рок бевереџес је користила Деда Мраза да продаје киселу воду 1915. године, а затим у рекламама за своје слатко пиће зачињено ђумбиром из 1923. године.

Човек обучен у костим Деда Мраза прикупља новац да Волонтере Америке на тротоару у Чикагу 1902. године

Слику о Деда Мразу као добронамерном лику је ојачала његова повезаност са добротворством и човекољубљем, посебно од организација као што је Војска спаса. Волонтери обучени као Деда Мраз су обично постали учесници кампања за прикупљања средстава за помоћ сиромашним породицама у време Божића.

Идеја о супрузи Деда Мраза исто може дело америчких писаца половином 19. века. Песникиња Кетрин Ли Бејтс је 1889. године популарисала госпођу Мраз у песми „Добри Деда Мраз на вожњи санкама“ (Goody Santa Claus on a Sleigh Ride). Популарна песма Џорџа Мелакрино „Госпођа Деда Мраз“ (Mrs. Santa Claus) из 1956. године и књига за децу „Како је госпођа Деда Мраза спасила Божић“ (How Mrs. Santa Claus Saved Christmas) Филис Макгинли су помогле у стандардизовању лика и улоге овог измишљеног пратиоца Деда Мраза.

У неких сликама са почетка 20. века, Деда Мраз је приказиван како он лично прави своје играчке малој радионици. На крају, појавила се идеја да је имао бројне вилењаке који су задужени за израду играчака, али и даље су играчке ручно израђивали вилењаци на традиционални начин.

Концепт Деда Мраза је наставио да инспирише писце и уметнике, као што је романа Сиберија Квина „Путеви“ (Roads), која се ослања на историјске легенде да исприча причу о Деда Мразу и пореклу Божића. Други савремени додацима причи и Деда Мразу су „Рудолф, ирвас црвеног носа“, песма која је постала популарна по песми Џина Отрија, на текст Монтгомерија Варда.

У данашњој уобичајеној америчкој верзији Деда Мразове санке по целом свету вуку девет ирваса. Њихова најчешћа имена су: Дешер (Dasher) - најбржи, Денсер (Dancer) - плесач, Прансер (Prancer) - брз задњим ногама, Виксен (Vixen) - поларна лисица, Комета (Comet) - комета, Купидон (Cupid) - Купидон, Донер (Donner) - гром, Блицен (Blitzen) - муња, Рудолф (Rudolph) - познатији као ирвас са светлећим црвеним носем.

Словенски утицаји[уреди]

Снежна фигура Деда Мраза у Самари.

Код Словена, Деда Мраз је некада био зли чаробњак који је волео да залеђује људе. Заједничке особине ових богова су одредиле и почетно веровање у Деда Мраза - он је у почетку отимао децу и одводио их у свом џиновском џаку. Да би откупили децу, родитељи су морали да му дају поклоне. Ипак, са протоком времена, све се окренуло наопачке; под утицајем хришћанства, лик Деда Мраза је измењен, постао је љубазан и почео је да даје поклоне деци. Затим је усвоји неке одлике холандског Синтеркласа.[14]

Од 19. века атрибуте и легенде о Деда Мразу су обликовали књижевни утицаји. Деда Мраз је, заједно са Сњегурочком, био је обликован од вилењака у оно што је данас. Бајка „Сњегурочка“ руског писца Александра Островског је у том погледу имала велики утицај, заједно са истоименом опером Николаја Римског-Корсакова заснованом на том делу.[15][16]

До краја 19. века Деда Мраз је постао најпопуларнији међу разним митским фигурама које су биле задужене за даривање поклона за Нову годину. Деда Мраз је савршено одговарао руској традицији, тако да постоји распрострањено погрешно мишљење да је он вековима познат Русима.[14]

Деда Мраз у плавом капуту

Године 1915. Свети синод Руске православне цркве је позвао на бојкот новогодишњих јелки, пошто је ова традиција потицала из Немачке, са којом је Русија била у рату. У Совјетском Савезу новогодишње јелке су биле забрањене до 1935. године јер су сматране „буржујским и религиозним веровањем“.[17] Деда Мраз је 1928. био проглађен за „савезника попова и кулака“.[18] И поред свега тога, слика Деда Мраза је свој коначни облик добила у Совјетском Савезу. Деда Мраз је постао главни симбол Нове године која је заменила Божић као најомиљенији празник предреволуционарне Русије. Украшавање новогодишње јелке је поново оживело после писма Павела Постишева, објављеног у Правди 28. децембра 1935. у којем је затражио да се новогодишње јеле поставе у школе, домове за децу, пионирске палате, дечје клубове, позоришта и биоскопе.[17] Постишев је веровао да је порекло обичаја, које је у сваком случају потицало из предхришћанског периода, мање важно од радости које он може пружити совјетској деци.[18] Деда Мраз је 1937. године први пут дошао у московски Дом савеза. У потоњим годинама, позивање на украшавање новогодишње јелке у Дому савеза је постало питање престижа за совјетску децу. Изглед совјетског Деда Мраза су дефинисали совјетски филмски радници током 1930их. Боја Деда Мразове одеће се мењала неколико пута. Да не би био поистовећиван са Санта Клаусом, боја одеће је често била плава. Јосиф Стаљин је наредио да Деда Мразови у Дому савеза носе само плаве капуте.[19]

И у другим земљама Совјетског Савеза, источног блока и у СФРЈ уведен је лик Деда Мраза уместо тадашњих несекуларних ликова, а даривање поклона се вршило пред Нову годину. После 1989. у Пољској, Румунији и Бугарској руска варијанта Деда Мраза је ишчезла и замењена је његовим предратним еквивалентима. У Хрватској и Словенији као доносиоци поклона паралелно постоје Дјед Мраз (Дедек Мраз), Свети Никола (Миклавж) и Дјед Божићњак (Божичек).[20][21]

Дом[уреди]

Рестаурисана традиционална грендландска кућа на острву Уманак која за децу из Данске представља Деда Мразов дворац и где они њему шаљу писма.

Деда Мразов дом традиционално обухвата и радионицу где прави поклоне - често уз помоћ вилењака или других натприродних бића - које дели доброј деци на Божић. Неке приче и легенде спомињу цела села око његове куће и радионице, које насељавају његови помоћници.

У северноамеричкој традицији, Деда Мраз живи на Северном полу, која према Пошти Канаде лежи унутар територије која је њена надлежност, са кућом чији је поштански број H0H 0H0.[22]

Такође постоји град под именом Норт Пол на Аљасци, у ком се налази туристичка атракција позната као „Деда Мразова кућа“. Поштанска служба САД користи ЗИП код овог града 99705 као свој промотивни поштански број за Деда Мраза.

Свака нордијска земља тврди да се дом Деда Мраза налази у граница њихове територије. Норвешка тврди да Деда Мраз „живи“ у Дробаку. У Данској се говори да он живи на Гренланду (у близини острва Уманака). У Финској планина Корватунтури се дуго назива Деда Мразовим домом. Два тематска парк Деда Мразово село и Дедин парк се налазе у близини града Рованиемија. У Русији званични дом Деда Мраза се налази у граду Велики Устјуг.

Обичаји[уреди]

Дете у Деда Мразовом крилу

Широм света постоје различити обичаји везани за Деда Мраза који се изводе да би деца добила поклоне. Неки обичаји (као што су посета местима где се организује додела поклона) врше се у недељама или данима које претходе Божићу и Новој години, док се други, као што је припрема закуске за Деда Мраза, су специфични само за Бадње вече. Други обичаји, као што су качење чарапа које треба да буду напуњене поклонима су старински обичаји, док су радарско „праћење“ Деда Мразових санки кроз ноћ које врше амерички НОРАД и руски ГЛОНАСС новијег датума.

Деда Мраз се појављује у недељама пред Божић у робним кућама или тржним центрима, или на весељима. Заслуге за ову праксу су приписане Џејмсу Едгару, који је почео да ради то 1890. у робној кући у Броктону. Деда Мраза глуми глума, често уз помоћ осталих глумаца (често запослених у тржном центру) обучених у вилењаке или друга створења из прича везаних за Деда Мраза. Деда Мразова улога је да промовише продавницу која дели мале поклоне деци, или да обезбеди сезонски доживљај деци слушајући њихове жеље док им она седе у крилу, понекад уз сликање. Ако деца открију да је тај Деда Мраз лажан, глумци обично одговоре да они само помажу правом Деда Мразу који је изузетно заузет у то доба године. На породичним весељима, Деда Мраза понекад глуми мушка глава куће или неки други одрасли члан породице.

Писање писама Деда Мразу је постао обичај код деце. Ова писма обично садрже списак жељених играчака и потврде о добром понашању Многе поштанске службе дозвољавају слање писама Деда Мразу, а на њих одговарају радници поште или спољни сарадници, као што су чланови добротоворних организација. Према Светском поштанском савезу, Поштанска служба САД има најстарији организовани покушај одговарања на писама Деда Мразу од стране неког националног поштанског система. Ова пракса је почела 1912. године, а од 1940. године се назива „Операција Деда Мраз“ чији је циљ да су писма Деда Мразу прослеђена добротворним организацијама, великим корпорацијама, локалним послодавцима и појединцима како би се испунили дечји снови.

Критике[уреди]

Извод из 'Испитивања и суђење старом Оцу Божићу(1686) Џосије Кинга, објављено убрзо пошто је Божић је поново постао празник Енглеској.

Иако Деда Мраз има своје порекло и у хришћанству, он је временом постао секуларна представа Божића. Стога, неки протестанти не воле секуларну природу Деда Мраза и материјалистичку природу које поклањање поклона даје овом празнику. Оваква осуда Божића није феномен везан само за 20. век, већ потиче од протестанских група из 16. века и била је доминантна међу пуританцима из 17. века у Енглеској и колонијалној Америци који су забрањивали празник или као пагански или као католички, јер се у Новом завету не помиње тачан датум Христовог рођења. Божић је са Енглеском рестаурацијом постао легалан, али пуритански отпор овом празнику је у Новој Енглеској опстао скоро два века.[23]

После Рестаурација монархије и без пуританаца који више нису имали утицај у Енглеској,[24] забрана Божића је сатирично описано у делима као што је „Испитивање и суђење старом Оцу Божићу“ Џосије Кинга.

Дански свештеник Пол Недергаард из Копенхагена је изазвао контроверзу када је 1958. године изјавио да је Деда Мраз „пагански гоблин“, јер се лик Деда Мраза користио на материјалу за прикупљање прилога једне данске добротворне организације. Још једна истакнута верска група која из сличних разлога одбија да слави Деда Мраза или Божић су Јеховини сведоци. Бројне друге хришћанске групе су истакле различита мишљење о Деда Мразу, који се крећу од прихватања до одбацивања.[25][26]

Неки хришћани воле да празник усредсреде на стварно рођење Исуса, признајући да Божић потичу из паганских фестивала као што су римске Сатурналије и германски Јол које је асимилирало рано хришћанство. Део протестаната из истих разлога више практикује секуларизовану верзију празника, верујући да је потискивање Христовог рођења у Божић погрешно.[27]

Међу друге разлоге за критиковање Деда Мраза су брига о комерцијалној страни празника и негативан утицај на децу због лагања о постојању Деда Мраза.

Слични обичаји[уреди]

Шпански обичаји[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Три краља
Три краља у једном тржном центру у Шпанији

У Шпанији и некадашњим шпанским колонијама поклони се деци дају на празник Богојављење, долазак тројице мудраца (или тројице краљева), који пада 12 дана после Божића, 6. јануара по грегоријанском календару. По Новом завету, тројица мудраца је дошло са истока на камилама пратећи звезду и донело малом Исусу поклоне. У овим земљама, три мудраца добијају писма са жељама од деце и доносе поклоне деци ноћ пред овај празник. У Шпанији, сваки од мудраца представља по један континент познат у време Христовог рођења: Европу (Мелкијор), Азију (Каспар) и Африку (Балтазар). У неким крајевима, деца припремају пиће за сваког мудраца и храну за камиле, по веровању да је ово једина ноћ у години када они једу.

Италија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Бефана
Лутке Бефане

У Италији деци поклоне доноси вештица Бефана сваког 6. јануара, такође на Богојављење. По легенди, тројица мудраца су питала једну старицу да им објасни како да стигну до места Христовог рођења. Није знала да им одговори, али им је понудила преноћиште. Одбила да им се придружи у потрази, али се касније предомислила, међутим није могла да их стигне. Поклоне које је спремила за Исуса делила је деци коју је успут сретала.

Бефана се такође спушта низ димњак. Од ње се очекује и да казни децу која су била неваљала тако што ће им уместо поклона донети угаљ. Данас се уместо правог угља деци дају слаткиши који подсећају на угаљ, као симболични гест.

Због страних утицаја, Бефана је у Италији постала и пратилац Деда Мраза.

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Saturnalia“. Penelope.uchicago.edu Приступљено 25. 12. 2010.. 
  2. ^ „Santa Claus: The real man behind the myth“. MSNBC. 22. 12. 2009. Приступљено 27. 12. 2009.. 
  3. ^ McKnight, George Harley (1917). St. Nicholas: His Legend and His Rôle in the Christmas Celebration and Other Popular Customs. G.P. Putman's sons. 
  4. ^ THE ENCYCLOPEDIA AMERICANA. 1920. стр. 307-. 
  5. ^ Collier's Encyclopedia (1986) (pp. 414)
  6. ^ Alvíssmál (6)
  7. ^ Gylfaginning, Grímnismál (48), Nafnaþulur, Óðins nöfn (6)
  8. ^ Nafnaþulur и Óðins nöfn (7)
  9. ^ Óðins nöfn (7)
  10. ^ Siefker, Phyllis. Santa Claus, Last of the Wild Men: The Origins and Evolution of Saint Nicholas, Spanning 50,000 Years (chap. 9, esp. 171-173) (2006). ISBN 978-0-7864-2958-5.
  11. ^ Forbes, Bruce David, Christmas (2007). a candid history. University of California Press. стр. 68-79. 978-0-520-25104-5. 
  12. ^ Anno: Zwarte Pieten, Groene Pieten; Retrieved on 2007-12-07
  13. ^ Walsh (2001).
  14. ^ а б „Of Russian origin: Ded Moroz“ (на en). RT.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  15. ^ „Christmas Customs in Eastern Europe: Eastern Europe's Traditional Christmas Celebrations by Kerry Kubilius“ (на en). About.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  16. ^ „Ded Moroz, the Russian Santa: Ded Moroz, or 'Grandfather Frost' is Russia's Santa Claus by Kerry Kubilius“ (на en). About.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  17. ^ а б ((ru))Fir Markets
  18. ^ а б Petrone (2000), стр. 85.
  19. ^ „9 Holiday Characters From Around the World by Ethan Trex, 4 Dec 2010“ (на en). Mental Floss Приступљено 7. 12. 2010.. 
  20. ^ „Slovenia's Christmas Traditions: Christmas in Slovenia by Kerry Kubilius“ (на en). About.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  21. ^ „Croatia Christmas Traditions: Christmas in Croatia by Kerry Kubilius“ (на en). About.com Приступљено 26. 11. 2010.. 
  22. ^ Canada Post. „Canada Post - Employment Opportunities - Traditions“. Web.archive.org. Archived from the original on 8. 4. 2008. Приступљено 21. 12. 2010.. 
  23. ^ „When Christmas Was Banned - The early colonies and Christmas“. 
  24. ^ „BBC - History - Ten Ages of Christmas“. Web.archive.org. 13. 3. 2005. Приступљено 21. 12. 2010.. 
  25. ^ Santa Claus: The great imposter, Terry Watkins, Dial-the-Truth Ministries.
  26. ^ To Santa or Not to Santa, Sylvia Cochran, Families Online Magazine.
  27. ^ [1], G.I. Williamson, A Puritan's Mind.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]