Деже Костолањи
| Деже Костолањи | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Пуно име | Деже Костолањи (мађ. Dezső Kosztolányi) |
| Датум рођења | 29. март 1885. |
| Место рођења | Суботица (.svg){kind=small} Аустроугарска) |
| Датум смрти | 3. новембар 1936. |
| Место смрти | Будимпешта ( Мађарска) |
| Дела | |
| Најважнија дела | Ана Едеш (1927)[1] Златни змај (1926) Шева (1924)[1] Нерон, крвави песник (1922) |
| Утицај на | Данило Киш[2] |
| Потпис | |
Деже Костолањи (мађ. Dezső Kosztolányi; Суботица, 29. март 1885 — Будимпешта, 3. новембар 1936) је био књижевник, новинар, публициста, преводилац књижевних дела. Опробао се у готово свим књижевним родовима[3], од поезије преко есејистике, до позоришних комада. Градећи сопствени стил, користио је француски симболизам, импресионизам, експресионизам,[3] психолошки реализам, а сматра се и зачетником футуризма у својој средини.[4]
Још за живота је преведен на све европске језике.[5]
Садржај |
Биографија [уреди]
Рођен је у Суботици, где је завршио гимназију. Међутим, због сукоба са наставником напустио је школу пре матуре и поред тога што му је отац био директор школе. Студије је наставио у Будимпешти (1903[6]), где се дружио са Михаљем Бабичем и Ђулом Јухасом, великим мађарским књижевницима.[7]
Прву песму објавио је 1901. године, прву збирку песама 1907[7], а прву награду освојио је 1910. са збирком „Жалбе лошег детета“.[8] Од 1904. се бавио и новинарством. У почетку je писао за Суботичке листове, а касније је радио као сарадник „Пештанског Дневника“ (мађ. Budapesti Napló) (1906[6]).[7]
У периоду од 1908. до 1910. путовао је по Европи.[6] У пролеће 1909. је посетио Београд. Своје утиске о егзотичној слици тадашњег главног града: улицама, народу, кафанама, одборницима у скупштини, Народном музеју, Универзитетској библиотеци Лицеј, објавио је у облику два кратка путописа („Београдски дневник“ и „Српски мозаик“) у часопису „Élet“ (Живот). Касније их је објединио и објавио у књизи под називом „Мастило“.[3]
Ипак, за њега је родни крај био највећа инспирација. Многи његови романи, од којих најпознатији „Шева“ (1924), „Златни змај“ (1926) и део приповедака из „Корнел Вечерњи“[2] воде порекло из његових Суботичких дана[7], што је и сам напомињао:
„Онај ко овде одрасте, том су очи шире него онима који животно крштење доживе у једној мудро уређеној престоници. Мене су тајанственост која се скрива у мађарској провинцији и мистика која се скрива у човеку из паланке нагнале на писање и само се у тој мери осећам писцем у којој сам добио снагу од силе која делује у провинцији.“
Од раних година патио је од отежаног дисања, највероватније астме. Ове проблеме од којих је патио, на симболичан начин описао је између осталог у чланку о Суботици, Бачкој булци: „Прашина низијска“ у часопису „Élet“[7]:
„Онима који знају и воле да пишу, посвећујем овај наслов, и молим да за њега напишу роман. Прашина низијска, прашина Бачке је та, о којој ја још ништа чуо нисам. Мада човеку треба само две недеље да се кваси у соли ове атмосфере Бачке па да открије овај чудан елемент, ове честице сивила, које ноћу лупају по мрежи на прозору, које грло суше, плућа разарају, разбољевају и заводе. Ова прашина ничему налик није. Ова прашина има неку своју структуру, посебну хемију, штавише, своју филозофију.“
Свест о болести и пролазности живота одразили су се и на његов књижени стил, који су многи критичари окарактерисали као сецесијски култ смрти.[7] И ако се окушао у разним жанровима, по неким критичарима, он је пре свега био песник, јер се чак и у прозном раду осећа поезија.[3] С друге стране, неки Костолањијеви есеји и полемике о превођењу актуелни су још и данас.[2]
Први знаци тешке болести: рака грла[9], појавили у се 1933. У наредном периоду оперисан је неколико пута, да би 1936.[6] умро у 51. години живота,[8] у предграђу Будимпеште.
У његову част [уреди]
У Суботици, његово име носе позориште[10] алтернативног приступа и гимназија за талентоване ученике.[11], а у парку у улици Петефи Шандор, налази се биста, аутора Алмаши Гобора, подигнута 1985. године.[12] Сваке године одржавају се Дани Дежеа Костолањија.[13]
Извори [уреди]
- ^ а б Одломци из романа „Ена Едеш“ и „Шева“, формат ПДФ, Лагуна, Приступљено 12. 10. 2012.
- ^ а б в Мостови бр. 147: Преводилац као клептоман, Марко Чудић, (2010), стр. 148-152
- ^ а б в г д Деже Костолањи (1885—1936), каталог изложбе, Ивана Грујић, Петар Хајнерман, Силвија Чембер, Библиотека Матице српске, Нови Сад (2010)
- ^ La enciclopedia, tomo 11, El País, Salvat Editiores (2003) ISBN 84-345-7475-6
- ^ Дневник: Слатко-горке средњоевропске приче, Р. Лотина, 1. 9. 2011., Приступљено 12. 10. 2012.
- ^ а б в г Кosztolanyi.netlap: Kosztolányi Dezső, Приступљено 12. 10. 2012.((hu))
- ^ а б в г д ђ е Диурнаариус: Костолањи је у Суботици патио од астме, Dózsai József, Приступљено 12. 10. 2012.
- ^ а б Град Суботица: Дани Деже Костолањија, 26. 3. 2012., Приступљено 12. 10. 2012.
- ^ Аstromagicraven: Рак грла, Приступљено 12. 10. 2012.
- ^ Позориште „Деже Костолањи“, Приступљено 12. 10. 2012.
- ^ Гимназија за талентоване ученике „Деже Костолањи“, Приступљено 12. 10. 2012.
- ^ Скулптура Србије: Деже Костолањи, Приступљено 12. 10. 2012.
- ^ Градска библиотека Суботица: Дани Дежеа Костолањија, 26. 3. 2012., Приступљено 12. 10. 2012.
Спољашње везе [уреди]
