Деже Костолањи

Из Википедије, слободне енциклопедије
Деже Костолањи

Kosztolanyi Dezso - Radio 1935.jpg
Деже Костолањи 1935. и потпис

Информације
Пуно име Деже Костолањи
(мађ. Dezső Kosztolányi)
Датум рођења 29. март 1885.
Место рођења Суботица (Застава Аустроугарске Аустроугарска)
Датум смрти 3. новембар 1936.
Место смрти Будимпешта (Застава Мађарске Мађарска)
Дела
Најважнија дела Ана Едеш (1927)[1]
Златни змај (1926)
Шева 1924[1]
Нерон, крвави песник (1922)
Утицај на Данило Киш[2]
Потпис

Деже Костолањи (мађ. Dezső Kosztolányi; Суботица, 29. март 1885Будимпешта, 3. новембар 1936) је био књижевник, новинар, публициста, преводилац књижевних дела. Опробао се у готово свим књижевним родовима[3], од поезије преко есејистике, до позоришних комада. Градећи сопствени стил, користио је француски симболизам, импресионизам, експресионизам,[3] психолошки реализам, а сматра се и зачетником футуризма у својој средини.[4]

Још за живота је преведен на све европске језике.[5]

Биографија[уреди]

Рођен је у Суботици, где је завршио гимназију. Међутим, због сукоба са наставником напустио је школу пре матуре и поред тога што му је отац био директор школе. Студије је наставио у Будимпешти (1903[6]), где се дружио са Михаљем Бабичем и Ђулом Јухасом, великим мађарским књижевницима.[7]

Прву песму објавио је 1901. године, прву збирку песама 1907[7], а прву награду освојио је 1910. са збирком „Жалбе лошег детета“.[8] Од 1904. се бавио и новинарством. У почетку је писао за Суботичке листове, а касније је радио као сарадник „Пештанског Дневника“ (мађ. Budapesti Napló) (1906[6]).[7]

У периоду од 1908. до 1910. путовао је по Европи.[6] У пролеће 1909. је посетио Београд. Своје утиске о егзотичној слици тадашњег главног града: улицама, народу, кафанама, одборницима у скупштини, Народном музеју, Универзитетској библиотеци Лицеј, објавио је у облику два кратка путописа („Београдски дневник“ и „Српски мозаик“) у часопису „Élet“ (Живот). Касније их је објединио и објавио у књизи под називом „Мастило“.[3]

Ипак, за њега је родни крај био највећа инспирација. Многи његови романи, од којих најпознатији „Шева“ (1924), „Златни змај“ (1926) и део приповедака из „Корнел Вечерњи“[2] воде порекло из његових Суботичких дана[7], што је и сам напомињао:

Викицитати „Онај ко овде одрасте, том су очи шире него онима који животно крштење доживе у једној мудро уређеној престоници. Мене су тајанственост која се скрива у мађарској провинцији и мистика која се скрива у човеку из паланке нагнале на писање и само се у тој мери осећам писцем у којој сам добио снагу од силе која делује у провинцији.”
(Деже Костолањи[3])

Од раних година патио је од отежаног дисања, највероватније астме. Ове проблеме од којих је патио, на симболичан начин описао је између осталог у чланку о Суботици, Бачкој булци: „Прашина низијска“ у часопису „Élet“[7]:

Викицитати „Онима који знају и воле да пишу, посвећујем овај наслов, и молим да за њега напишу роман. Прашина низијска, прашина Бачке је та, о којој ја још ништа чуо нисам. Мада човеку треба само две недеље да се кваси у соли ове атмосфере Бачке па да открије овај чудан елемент, ове честице сивила, које ноћу лупају по мрежи на прозору, које грло суше, плућа разарају, разбољевају и заводе. Ова прашина ничему налик није. Ова прашина има неку своју структуру, посебну хемију, штавише, своју филозофију.”
(Даже Костолањи, 18. септембар 1910[7])

Свест о болести и пролазности живота одразили су се и на његов књижени стил, који су многи критичари окарактерисали као сецесијски култ смрти.[7] И ако се окушао у разним жанровима, по неким критичарима, он је пре свега био песник, јер се чак и у прозном раду осећа поезија.[3] С друге стране, неки Костолањијеви есеји и полемике о превођењу актуелни су још и данас.[2]

Први знаци тешке болести: рака грла[9], појавили у се 1933. У наредном периоду оперисан је неколико пута, да би 1936.[6] умро у 51. години живота,[8] у предграђу Будимпеште.

У његову част[уреди]

У Суботици, његово име носе позориште[10] алтернативног приступа и гимназија за талентоване ученике.[11], а у парку у улици Петефи Шандор, налази се биста, аутора Алмаши Гобора, подигнута 1985. године.[12] Сваке године одржавају се Дани Дежеа Костолањија.[13]

Извори[уреди]

  1. ^ а б Одломци из романа „Ена Едеш“ и „Шева“, формат ПДФ, Лагуна, Приступљено 12. 10. 2012.
  2. ^ а б в Мостови бр. 147: Преводилац као клептоман, Марко Чудић, (2010), стр. 148-152
  3. ^ а б в г д Деже Костолањи (1885—1936), каталог изложбе, Ивана Грујић, Петар Хајнерман, Силвија Чембер, Библиотека Матице српске, Нови Сад (2010)
  4. ^ La enciclopedia, tomo 11, El País, Salvat Editiores (2003) ISBN 84-345-7475-6
  5. ^ Дневник: Слатко-горке средњоевропске приче, Р. Лотина, 1. 9. 2011., Приступљено 12. 10. 2012.
  6. ^ а б в г Коsztolanyi.netlap: Kosztolányi Dezső, Приступљено 12. 10. 2012.((hu))
  7. ^ а б в г д ђ е Диурнаариус: Костолањи је у Суботици патио од астме, Dózsai József, Приступљено 12. 10. 2012.
  8. ^ а б Град Суботица: Дани Деже Костолањија, 26. 3. 2012., Приступљено 12. 10. 2012.
  9. ^ Аstromagicraven: Рак грла, Приступљено 12. 10. 2012.
  10. ^ Позориште „Деже Костолањи“, Приступљено 12. 10. 2012.
  11. ^ Гимназија за талентоване ученике „Деже Костолањи“, Приступљено 12. 10. 2012.
  12. ^ Скулптура Србије: Деже Костолањи, Приступљено 12. 10. 2012.
  13. ^ Градска библиотека Суботица: Дани Дежеа Костолањија, 26. 3. 2012., Приступљено 12. 10. 2012.

Спољашње везе[уреди]