Десни

Из Википедије, слободне енциклопедије
Десни
Kompletna struktura zuba.png
Пресјек зуба и потпорног апарата, са гингивом
Латински Gingivae
Грејова анатомија subject #242 1112 ((en))
MeSH Gingiva ((en))
Dorlands/Elsevier  g_05/12390396 ((en))

Десни или гингива (лат. gingivae) су део мастикаторне слузокоже која прекрива алвеоларне наставке горње и доње вилице. Дели се на слободну (маргиналну) и припојну гингиву.

Слободна гингива[уреди]

Слободна гингива није припојена за поглогу и она попут крагне обавија врат зуба. Обично је светлољубичасте боје, таласаста је и висока око 0,5-2 mm. Простор између гингиве и зуба назива се гингивални сулкус. То је капиларни простор чији спољашњи зид гради слободна гингива, унутрашњи зид чини глеђ зуба, а дно сулкуса припојни епител. Припојни епител је плочастослојевит епител састављен од 10-20 слојева ћелија, а његова висина износи 0,25-1,35 mm. Он је за зуб фиксиран помоћу епителног припоја, кога сачињавају специјализована мембрана и хемидезмозом.

Интердентална гингива[уреди]

Део слободне гингиве локализован између површина два суседна зуба се назива интердентална или гингивална папила. Она попуњава троугласте просторе (лат. tremata) између зуба.

Припојна гингива[уреди]

У апикалном смеру слободна прелази у припојну гингиву која је чврсто припојена за подлогу, и нешто је резилијентнија (угибљивија) и црвенија у односу на слободну гингиву. Прелаз између њих је означен тзв. „гингивалном браздом“.[1]

На деснима се разликују спољашња и унутрашња страна, и слободна ивица. Спољашња страна одговара трему (вестибулуму) усне дупље и она прелази у слузокожу усана и образа. Унутрашња страна се налази у правој усној дупљи и она се наставља на слузокожу непца и подјезичне регије. Слободна ивица је назупчена, а зупци представљају поменуте међузубне папиле које попуњавају просторе између зуба.

Слузокожа десни се одликује дебљином и присуством бројних везивних влакана. Изграђена је од лагано орожналог вишеслојног плочастог епитела,[2] а мањим делом и од епитела паракератотичног типа.[3] Мастикаторна слузокожа је иначе густа и чврсто фиксирана у усној дупљи, па може да поднесе јаке силе трења које настају у току ингестије. У деснима нису присутне никакве жлезде, али је зато одликује богатство судовних папила (висине 0,7 mm) због чега су десни подложне крварењу.[4]

Васкуларизација и инервација[уреди]

Хистолошки препарат зуба:
A: зуб
B: десни (гингива)
C: алвеоларна кост
D: периодонцијум

У горњој вилици крв доспева у десни преко следећих артерија: a. alveolaris superior posterior, a. infraorbitalis и a. palatinae major. Десни доње вилице су снабдевене преко: a. alveolaris inferior, a. facialis и a. sublingualis.[5]

Венски судови који одводе крв из десни се уливају у горњовиличне и фацијалне вене.

У инервисању горње гингиве учествују гране горњег зубног сплета и огранци живаца n. nasopalatinus и n. palatinus major. У доњој вилици се укључују доњи зубни сплет и гране n. buccalis, n. mentalis и n. lingualis (који инервише читаву унутрашњу страну десни доње вилице.[4]

Упала десни[уреди]

Међу најраспростањенијим болестима савременог човека су каријес и пародонтопатија. Болести пародонта су често споре и неприметне, а први симптоми се односе на упалу зубног меса (гингивитис). Гингивитис настаје као последица лоше оралне хигијене, таложења зубног плака и других меких наслага, зубног каменца и сл. Такође може да се јави у трудноћи, менопаузи, за време пубертета, као последица анемије и шећерне болести и као нуспојава употребе неких медикамената. Гингивитис се манифестује отеченим деснима које спонтано или на најмањи додир крваре, променом боје слузокоже (из ружичасте у црвену), болом и др.

Гингивитис се најчешће јавља у детињству, периоду адолесценције и код жена (усред хормоналних варијација у предменструалном циклусу и трудноћи).[6] То је реверзибилан процес, који се успешно лечи уклањањем узрока болести и спровођењем правилног режима оралне хигијене. Ако је гингива дуже време отечена и упаљена, долази до рецесије (повлачења) десни, губитка коштане масе (ресорпције), огољавања вратова зуба и стварања „пародонталних џепова“.[7] Дакле има хроничан прогресиван ток, који се код нелечених случајева углавном завршава потпуним губитком потпорних структура зуба, његовим климањем и губитком.[8]

Референце[уреди]

  1. ^ Жељко Мартиновић: Основи денталне морфологије, II издање ("Службени гласник“ Београд, 2000.) ISBN 86-7549-175-1
  2. ^ Проф. др Вјекослав Дуанчић: „Основе хистологије човјека“ VIII издање ("Медицинска књига“ Београд-Загреб 1983.)
  3. ^ З. Анђелковић, Љ. Сомер, М. Перовић, В. Аврамовић, Љ. Миленкова, Н. Костовска, А. Петровић: „Хистолошка грађа органа“ ("Бонафидес“ Ниш 2001) ISBN 86-7434-003-2
  4. ^ а б Др Славољуб В. Јовановић, др Надежда А. Јеличић: „Анатомија човека – глава и врат“ ("Савремена администрација“ Београд 2000.) ISBN 86-387-0604-9
  5. ^ Susan Standring, ed. (2009) [1858]. Gray's anatomy: The Anatomical Basis of Clinical Practice, Expert Consult. illustrated by Richard E. M. Moore (40 ed.). Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-06684-9. 
  6. ^ Редовно скидајте зубни каменац, Приступљено 14. 8. 2007.
  7. ^ Пародонтолошки третмани, Приступљено 14. 8. 2007.
  8. ^ Парадентоза, Приступљено 14. 8. 2007.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]