Диктатура пролетаријата

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала Политика
Комунизам
Golden Hammer and Sickle.svg

Историја комунизма


Школе комунизма
Марксизам · Лењинизам
Леви комунизам
Троцкизам · Самоуправни марксизам
Еврокомунизам · Маоизам
Титоизам · Хоџизам
Саветни комунизам
Анархокомунизам
Хришћански комунизам
Луксембургизам


Политичке партије
Коминтерна
Светски комунистички покрет
Међународна комунистичка струја
Интернационала комунистичких радника
Четврта интернационала


Државе
Кина
Куба · Вијетнам
Лаос · Северна Кореја


Сродне теме
Социјализам
Капитализам · Хладни рат
Религиозни комунизам
Нова левица · Планска економија
Историјски материјализам
Марксистичка филозофија
Леви комунизам
Демократски централизам
Антикомунизам


Познати комунисти
Карл Маркс · Фридрих Енгелс
Владимир Лењин · Лав Троцки
Роза Луксембург · Антон Панекук
Јосиф Стаљин · Мао Цедунг
Јосип Броз Тито · Че Гевара
Фидел Кастро · Антонио Негри
Ђерђ Лукач · Антонио Грамши

Диктатура пролетаријата је револуционарна власт пролетаријата, радничке класе. У марксизму је то политички систем који револуционарним превратом успоставља радничка класа у прелазном раздобљу од капитализма к социјализму. Ради се о општој власти коју остварује радничка класа, често у савезу са сељаштвом и осталим радницима, након збацивања с власти буржоазије и осталих експлоататорских класа, а коју карактерише разбијање старих институција власти класног друштва и обликовање нових. Овај марксистички појам је означавао прелазну социјалистичку државу између капиталистичког друштва и бескласног комунистичког друштва. Кроз прелазно раздобље, држава је требала да буде револуционарна диктатура пролетаријата.[1]

Позадина[уреди]

Диктатуром пролетаријата радничка класа остварује своју доминантну улогу у друштву. Ако се упореди с различитим облицима диктатуре, диктатура пролетаријата као историјски тип најближа је појму »народне демократије«, па је потребно да ју се разликује од других облика диктатура које искључују сваки демократски елемент. Карактеристична преобразба коју доноси диктатура пролетаријата одвија се првенствено у промени друштвено-привредних односа друштва, чији је вањски облик политичког система који може да буде различит било по својој организацији, или по методима. Различити политички облици диктатуре пролетаријата у појединим земљама имају свој корен у различитости социјалне и привредне структуре тих земаља, различитости достигнутог нивоа привредног, политичког и културног развоја, различитости политичких традиција, схватања, обичаја, различитости начина и путова којим су извршени ранији друштвени преображаји и, посебно, различитости начина и путова којим је отпочет њихов конкретан социјалистички преображај.

Последица развоја социјалистичких снага и јачање њихова утицаја на друштвена кретања је и већа различитост политичких облика диктатуре пролетаријата; поред облика револуционарне диктатуре, диктатура пролетаријата не искључује могућност искориштавања облика парламентарне власти у којој пресудан утицај остварује радничка класа са својим основним привредно-политичким захтевима, а исто тако укључује и разне прелазне облике онде где пролетаријат осваја одлучујуће политичке позиције релативно мирним путем. У том смислу, диктатура пролетаријата јесте сваки политички систем прелазног доба (од капитализма к социјализму) у коме непосредни и дугорочни привредни и остали интереси радничке класе — то јесте произвођача који раде на друштвеним средствима за производњу — представљају руководећи принцип целокупне његове политичке, економске и друштвене активности [2]. Теорија диктатуре пролетаријата произлази из марксистичке теорије класа и класне борбе. На темељу уопштавања искуства револуционарне борбе пролетаријата, особито револуционарног кретања у време Париске комуне, Маркс и Енгелс су разрађивали и пројекат остваривања пролетерске државе. Они су притом говорили о »освајању демократије« те уопште о нужности пролетерске револуције. Маркс је истицао да не може да се успостави пролетерска држава а да се при том не елиминишу институције власти буржујске државе.

Сам израз „диктатура пролетаријата“ Маркс први пута употребљава у писму Видемајеру 1852. године, где наводи да класна борба води неизбежно диктатури пролетаријата, а та диктатура представља само прелаз према укидању свих класа — бескласном друштву. Даљу разраду овога појма Маркс износи у Критици Готског програма (1875), где диктатуру пролетаријата схвата као државу прелазног раздобља из капитализма у комунизам »која не може да буде ништа друго до револуционарна диктатура пролетаријата«.

У полемици с ревизионистичким теоријама (Кауцки, Кунов, Ренер), Лењин развија даље теорију диктатуре пролетаријата. Како у класном друштву не може да буде истинске демократије диктатура пролетаријата има задатак да, остварујући »пролетерску демократију«, изопћи из демократије класу угњетача (»угњетавање угњетача«). У Држави и револуцији (1917) Лењин заступа став да диктатура пролетаријата нестаје с одумирањем пролетерске државе као државе, што је омогућено тек у пуном комунизму. Тада, наиме, одумире и демократија као политички облик да би се стварно збивала као пракса.

Овом Лењиновом концепту супротставља се Роза Луксембург, која жели да искључи посредовање партије између власти и маса, сматрајући да таква пракса нужно доводи до девијација. Она се заузима за такав облик пролетерске демократије у којем ће да буде осигурана пуна контрола јавности над диктатуром класе. Историјски је задатак диктатуре пролетаријата да уклони дволичност буржоаске демократије, то јест да се ова формална демократија учини садржајном. У том погледу она заузима средњи став у полемици Лењина с Кауцким сматрајући да Лењин наглашава само реч диктатура, а Кауцки реч демократија, оба недијалектички. Специфичну девијантну форму доживео је концепт диктатуре пролетаријата у Стаљиновој интерпретацији и пракси. Његово схватање да јачањем социјализма јача и класна борба, у пракси је оправдавало примену низа репресивних мера не само према класи угњетача, већ и према оним припадницима саме радничке класе који се нису у свему слагали са званичном Стаљиновом линијом.

Марксистичка теорија и пракса у бившој СФРЈ полазила је од начела сталног хуманизовања друштвених односа. У условима остварене диктатуре пролетаријата, друштвеног власништва над средствима за производњу, сматрало се да радничка класа може да оствари своје класне интересе и да буде на висини свога историјског задатка уколико се истовремено бори и за ослобођење свих стваралачких чинилаца друштва од притиска антисоцијалистичких снага које се манифестују у остацима буржујских односа, али и у различитим деформацијама социјализма (бирократизам, конзервативизам, култ личности, административни централизам и слично). Ови ставови изражени у пракси тадашњег радничког самоуправљања и изградњи самоуправних односа у друштву уопште, надовезивали су се класичну концепцију диктатуре пролетаријата.

Референце[уреди]

  1. ^ marxists.org Critique of the Gotha Programme (1875) Karl Marx
  2. ^ Програм бившег СКЈ

Литература[уреди]