Димитрије Љотић

Димитрије Љотић
Биографија
Датум рођења	12. август 1891.
Место рођења	Смедерево (Краљевина Србија)
Датум смрти	23. април 1945.
Место смрти	Ајдовшчина
Народност	Србин
Вероисповест	православац
Политичка партија	Југословенски народни покрет Збор
Диплома са	Правни факултет Универзитета у Београду
Професија	Адвокат
Мандат(и)
Министар правде Краљевине Југославије

Др Димитрије „Мита“ Љотић (Смедерево, 12. август 1891 — Ајдовшчина, 23. април 1945) је био српски политичар, министар Краљевине Југославије, вођа покрета ЗБОР и сарадник окупатора током Другог светског рата.

Љотић је 1931. био министар правде у влади Петра Живковића. На то место је поднео након што је краљ Александар I Карађорђевић одбио његов предлог устава о слобођењу слободних и тајних избора, где би кандидати одређивали представници професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Љотић је 1935. основао профашистичку странку Збор, која је била веома непопуларна (са свега 0,86 гласова на изборима те године). После окупације Југославије 1941. Немци су му предлагали да осноју своју владу, но он је то одбио и предложио генерала Милана Недића за место премијера. Током рата, Љотић је био начелник за морал у Српском добровољачком копрпусу, чији су припадници по њему називани љотићевци. Љотић је тајно одржавао контакте са четницима генерала Драгољубa Михаиловића. Погинуо је 1945. у аутомобилској несрећи у Словенији повлачећи се испред Југословенске армије.

Биографија

Димитрије Љотић је рођен 12. августа 1891. године, од оца Владимира Љотића, који је био народни посланик у српском парламенту, председник општине Смедерево и генерални конзул Србије у Солуну, и мајке Љубице, која је била од рода кнеза Станоја из Зеока. Његови преци доселили су се у Србију из села Блаца (данашња грчка покрајина Македонија) у првој половини 19. века. Најстарији познати Димитријев предак звао се Ђорђе, по милошти Љота, а по чему је породица Љотић добила презиме. На формирање личности Димитрија Љотића, највише су утицали отац, хришћанство и војска. Као дечак, знао је Литургију напамет и желео је да постане свештеник, а касније и астроном. Сматрао је да у та два позива нема ничега противречног и желео је да их обједини.

Димитирје Љотић је основну школу завршио у Смедереву, где се уписао и у гимназију. Када се породица преселила у Солун, наставља школовање и с непуних 16 година успешно полаже матуру у Српској Солунској гимназији по одоберењу Министарства иностраних послова. После пубертета Љотићев религиозни став се знатно охладио. Томе је допринео и космополитски начин живота у Солуну.

По повратку у Србију Димитрије уписује правни факултет у Београду, где му се, под утицајем Толстоја, поново враћа религиозни став, али у нешто измењеном облику. Постао је вегетаријанац и апстинент. Прихвативши Толстојеву идеју о религији „не противљења злу“, одлучио је, да ће, када дође време за војску, одбити да прими пушку и положи заклетву. Љотић је постао, у идеолошком смислу, толстојевски анархиста. Био је против државе, коју је сматрао „творцем свију зала“.

У Првом балканском рату 1912. Љотић, није ни позван у војску. Уместо тога, он је са дописником „Дејли телеграфа“ (The Daily Telegraph), Бенетом Барлијем отишао у Бугарску. Касније, током рата, пријавио се у добровољце болничаре. Служба му је била у санаторијуму Врачар. Убрзо је дошао и Други балкански рат 1913. Љотић је сматрао да не треба, под маском толстојевизма, да бежи од опасности, пријавио се за болничара у колерична одељења и добио размештај у Ристовац, на старој српско-турској граници.

После рата, на инсистирање краља Петра, који је вероватно осећао неку врсту дуга према покојном Владимиру Љотићу, одлази на студије у Париз. Није успео да положи пријемни за агрономски факултет, па је све време проведено тамо посветио музејима, библиотекама и црквама. На Љотића, који ни раније није био склон идеји демократије, боравак у Паризу утицао је, како он каже, да се „излечи, ако би био склон каквој слабости према, тзв. Великој француској револуцији“. Од тада је почео да верује како највеће историјске несреће и трагедије долазе од лоших влада и лажних појмова, који раширени у масама, делују као истине.

Јуна 1914. дошао је на одмор у Србију. Ту га затиче Први светски рат. Овога пута није било проблема са полагањем заклетве и узимањем пушке. У војсци је остао до демобилизације 17. јуна 1920. За време рата је унапређен у поручника и командира чете. По истеку рата, постављен је на железничку станицу Бакар (Хрватска) као командир, где је био све до демобилизације. Љотић је сматрао да су му искуства стечена у рату највреднија, вреднија од оних стечених Паризу.

Током службе у Бакру, упознао је своју будућу жену Ивку Мавринац, са којом се оженио 30. јуна 1920. у Смедереву где су се и настанили. Са њом је имао троје деце: Владу, Николу и Љубицу. Љотић је, каже, желео да се замонаши после војне службе, али му је женидба променила планове. После женидбе је полoжио адвокатски испит у Београду. Поред адвокатуре, бавио се организовањем земљорадничких задруга.

Иако је тврдио да је за његове појмове партијска политика безначајна, Љотић је 1920. ушао у Народну радикалну странку странку и убрзо постао председник њене омладинске организације. Међутим, 1926. је напустио странку као дисидент, говорећи да су се преварили и он и странка, јер је он веровао да ће променити странку, а странка да ће променити њега. Краљев удар 6. јануара 1929. којим је распуштена скупштина и све странке, омогућио је Љотићу да напусти страначку политичку активност без неког формалног акта. После удара, краљ га је поставио за министра правде у влади Петра Живковића. 28. јуна 1931. Љотић подноси краљу нови нацрт Устава. Предлог устава предвиђао је да народ бира своје заступнике општим тајним гласањем, док би кандидатуре одређивали представници професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Краљ је одбацио овај предлог устава, те Љотић подноси оставку. Током опроштајне аудијенције 2. септембра 1931. краљ се сложио са Љотићевом идејом да отпочне рад на ширењу својих ставова, чије основе краљ иначе није усвојио, и замолио га да га извештава о резултату тог рада.

Збор

Након напуштања министарске функције Љотић се посветио окупљању истомишљеника. 1934 покренуо је лист Отаџбина, а 6. јануара 1935. године у Љубљани је створена организација Југословенски народни покрет ЗБОР. За председника покрета избаран је Димитрије Љотић. Први потпредседник био је Јурај Коренић, лекар из Загреба. Други потпредседник Франк Кондоре, адвокат из Љубљане, а генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Збор је изашао на изборе (1935.) и добио 0,84 % гласова. Тренд лоших изборних резултата наставио се све до слома ројалистичке Југославије. Љотићев покрет није имао значајнијег успеха на изборима.

Политички дискурс Димитрија Љотића, заснован је на његовој филозофској позицији. Љотићева филозофија, која не представља неку револуционарну творевину, изграђена је на његовом снажном, у појединим периодима живота готово фанатичном религиозном осећању и патријархалном васпитању. Прошла је свој еволуциони пут под утицајем Толстоја, Мораса и пре свега Паскала. Љотићева филозофија има доста додирних тачака са конзарвативизмом. Едмунд Берк (1729-1797), који је најзначајни представник овог правца био је велики критичар Француске револуције. Љотићева филозофија се базира на органској мисли, којој је опозитна иднивидуалистичка мисао.

Љотић је сматрао је да је драма „савременог човечанства“ у суштини драма изгубљеног пута, и да је заснована на устоличењу индивидуалистичке мисли и њених деривата: демократије, капитализма, марксизма и атеизма. Француску револуцију видео је као највећу победу индивидуалистичке мисли, а као најопаснији облик индивидуалистичке мисли видео је марксизам. Зато је, током грађанског рата, знатан део својих активности усмерио на борбу против комунизма.

Индивидуалистичко становиште пориче неке битне особине заједница, тј. брака, породице (чија је основа брак) и нације (чија је основа породица). Љотић је са друге стране веровао да је добра и просперитетна заједница основа за напредак јединке, док је основа за напредак заједнице морал. Позната је његова идеја о триста морално беспрекорних људи који би управљали државом. С тога му је један од приоритета у политичком деловању био окупљање Људи. Најстроже критеријуме је имао пред крај живота, када је у неким писмима тврдио, да звог недовољне духовне величине многе треба искључити из Збора.

Уз то, његова основна идеја је била идеја југословенства. Сматрао је да нема праве Југославије без Бугарске, ни просперитета јужнословенским народима без заједничке државе.

Значајан је и Љотићев став према Јеврејима, иако ништа од тог става није ушло у званични програм Збора. Љотић је у суштини био јудеофобичан и антициониста. Веровао је у аутентичност „Протокола сионских мудраца“ и постојање јеврејског плана за владање светом. Иако је у Збору било чланова са изражено антисемитским ставом, нпр. генерални секретар Милорад Мојић који је превео Протокол сионских мудраца, и због тога био осуђен, написао је у брошури штампаној у Београду 1941. да се „јеврејство мора брзо и енергично ликвидирати, јер у противном случају неминовна је пропаст хришћанске цивилизације и хришћанског света“, Љотићев став се значајно разликовао од њихових. Говорио је да не треба да се разбијају јеврејске главе, него јеврејски планови. На Љотићев став према Јеврејима има и интелектуалних утицаја, пре свега Мораса. Утицајни су били и економски мотиви. Ту се мисли на искуства из доба Љотићевог рада на организовању задруга, а у вези са монополима у неким пољопривредним делатностима, које су добрим делом држали Јевреји.

Други светски рат, распад Југославије и грађански рат

Након напада на Југославију Љотић се у складу са својим ратним распоредом јавља на дужност у бијељинску касарну. Истовремено наредио је и осталим члановима Збора да поступе исто. Након капитулације Југославије Љотић се враћа у Смедерево. Одазвао се позиву нацистичких окупационих власти које су покренуле иницијативу за стварање цивилних власти (тзв. Комесарска управа) у окупираној Србији. Активно је учествовао у преговорима са немачким властима и постизању споразума са истима. Немци су постепено схватили да Љотић није погодан кандидат, јер није имао угледа у народу. И сам Љотић је из истог разлог одбио да уђе у владу (за њега је било предвиђено место министра привреде), али су зато уз његово одобрење ушла два члана Збора, Милосав Васиљевић и Стеван Ивонић.

Међутим, 5. јуна 1941, након што је експлодирало складиште муниције у Смедеревској тврђави, постављен је за ванредног повериоца за обнову Смедерева.

После пораза 1941. и распада Југославије, Љотићева духовност и мистицизам су све израженији. Желео да да Збору нову идеолошку суштину, засновану на православним начелима. У том духу су његова тадашња обраћања на радију и писма.

Након пада Комесарске управе утемељена је цивилна влада на челу с Миланом Недићем, а којег је на то место предложио управо Димитрије Љотић. И у ову владу су ушла два члана Збора. Један од њих двојице - Михаило Олћан предложио је формирање Српске добровољачке команде тј. јединица које би се бориле против партизана. Те јединице наоружане су од стране немачке власти. Дана 22. новембра 1941. Српски добровољачки корпус, жандармерија и четници Косте Пећанца стављени су под јединствено заповедништво под заједничким именом Шумадијски корпус. Тај корпус потпадао је под заповедништво 113. немачке дивизије и као такав учествовао је у борбама против партизана.

Рат и пут издаје

Димитрије Љотић никада својом идеологијом није успео да придобије значајнији део српског народа. Напротив, отвореним сврставањем уз окупатора и учешћу у Крагујевачком масакру, његове јединице постале су у народу познате као квислиншке, са изразитим антикомунистичким карактером као својом главном карактеристиком.

Дејство његових јединица било је посве безначајно за природни ток рата на овим просторима. Биле су малобројне, формиране по допуштењу окупатора и организоване под командом Косте Мушицког. Бројност је варирала од 3.000 до 8.000 што је био максимум постигнут присилном мобилизацијом.

Највише су биле стациониране у Шумадији и већим местима у Србији, али су и мање јединице Српског добровољачког корпуса помагале борбу четника изван Србије. Имали су неколико значајнијих борби, и борбена снага која је конкретно учествовала у тим борбама била је јачине до једног батаљона, тј. око 500 људи.

Димитрије Љотић је идејни творац стратегије која је требала да уједини све лојалисте (четнике и друге), те да се пред трупама Црвене армије сви заједно повуку у Словенију, где би леђима били ослоњени на енглеске и америчке трупе. То би омогућило консолидацију тих снага, и омогућило да се касније сукобе са партизанима, онда када трупе Црвене армије напусте територију Југославије.

Само мали део четничких трупа је ту стратегију на време прихватио, и то пре свих четници Динарске дивизије и још неких мањих формација. А управо су они од свих четничких снага једина већа формација која је успела да њени чланови сачувају своје животе пошто су их евакуисали Немци, и да након завршетка рата формирају јак националистички, антикомунистички покрет у дијаспори.

Деловање Збора у дијаспори се одвијало у скромном обиму под руковођењем Јакова Љотића, рођеног брата Димитрија Љотића, који је касније убијен у атентату од стране агената тајних служби СФРЈ. На том месту га је потом наследио син Димитрија Љотића, Владимир.

Смрт

Дана 22. априла 1945. Димитрије Љотић добио је телеграм од Момчила Ђујића, да патријарх Гаврило и епископ Николај желе да се састану са њим. Љотић је на пут кренуо 23. априла. Возач аутомобила Ратко Живадиновић био је изразито кратковид. Када је сумрак већ пао и мало тога се на путу видело, зауставила их је једна словеначка војна патрола у Ајдовшчини. Ту су били упозорени како није пожељно наставити даље, јер је остатак терена под контролом партизана. Но, Љотић је устрајао на томе да се пут настави. Ни десетак минута након тога аутомобил је ударио у мост који је до пола био срушен, па се откотрљао у провалију. Димитрије Љотић погинуо је на лицу места. Сутрадан ујутро тело Димитрија Љотића пребачено је у Горицу где је обављена сахрана. На његовом одру је Владика Николај одржао посмртну беседу.

Литература

• Борковић, Милан (1979). Квинслишка управа у Србији 1941-1944 (књига 1). Београд. 
• Петрановић, Бранко (1992). Србија у Другом светском рату 1939-1945. Београд. 
• Милосављевић, Оливера (2006). Потиснута истина - колаборација у Србији 1941-1944.. Београд: Хелсиншки одбор за људска права у Србији. ISBN 86-7208-129-3. }}

Види још

• Српски добровољачки корпус
• ЗБОР

Спољашње везе

• Прес магазин - Љотићевци, за збор спремни