Димитрије Стојаковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Димитрије Стојаковић

SztójayMeissner.jpeg

Лични подаци
Датум рођења 5. јануар 1883.
Место рођења Вршац (Аустроугарска)
Датум смрти 22. август 1946.
Место смрти Будимпешта (Мађарска)

Димитрије Стојаковић (мађ. Döme Sztójay; Вршац, 5. јануар 1883Будимпешта, 22. август 1946) је био војник и дипломата који је током Другог светског рата био председник владе и министар иностраних послова у Мађарској од 23. марта 1944. до 24. августа 1944.[1]

Димитрије Стојановић је рођен у Вршцу, који је у то време припадао Аустроугарској. По рођењу је био Србин. Променио је своје име у мађаризовану верзију, Диме Стојај (мађ. Döme Sztójay) 1927. године.

Каријера[уреди]

Почетак каријере[уреди]

Као младић је ступио у аустроугарску војску и током учешћа у Првом светском рату напредовао до чина пуковника. После распада Аустроугарске у Првом светском рату придружио се контрареволуционарној армији Миклоша Хортија. Када је Хорти проглашен за мађарског регента, поставио је Стојаковића за војног аташеа у Берлину. На овој позицији се Стојаковић налазио од 1925. до 1933. године. Од 1933. до 1935. године радио је у мађарском Министарству одбране. Председник мађарске владе, Ђула Ђомбош, именовао је Стојаковића за мађарског амбасадора у Немачкој. На овој позицији Стојаковић се налазио све до 1944. године. Више пута се састајао са Адолфом Хитлером, између осталог и 28. марта 1941, дан после пуча у Београду. Том приликом Хитлер му је рекао да планира да нападне Југославију и предлажући Мађарској да учествује у војној инвазији на Југославију навео да Мађарска, као и остале државе учеснице у планираном нападу, може да очекује остварење својих територијалних интереса, [2] и да заузме онолико тероторије Баната колико жели[3]. Стојаковић се на самом почетку Другог светског рата залагао за што неутралнију улогу Мађарске предочавајући да је то и жеља Немачке. Касније, пре немачког почетка напада на Совјетски Савез, који је био предвидео крајем маја 1941, Стојаковић је променио свој став и са своје позиције у Берлину предлагао је да Мађарска активније сарађује са Немачком како би се избегло да Румунија буде награђена за своју сарадњу територијама за које је заинтересована Мађарска.[4]

Председник марионетске владе окупиране Мађарске[уреди]

После немачке окупације Мађарске, Хорти је, под притиском немачког амбасадора Едмунда Фезенмајера, предложио Димитрија Стојаковића за председника владе [5]. Немци су том приликом имали у виду пронемачке и профашистичке ставове Стојаковића. Димитрије Стојаковић је 23. марта 1944. године постављен за министра спољних послова и за председника колаборационистичке марионетске владе Краљевине Мађарске. На кључна места у својој влади поставио је истакнуте чланове мађарске фашистичке организације Стреласти крст.[6] Пре његовог именовања за председника Јевреји настањени у Мађарској су били дискриминисани и економски и политички, али нису били депортовани у концентрационе логоре.[7] Димитрије Стојановић је за време свог мандата помагао немачким окупаторима да почну депортовање мађарских Јевреја у концентрационе логоре, или за потребе робовске радне снаге [8] као и да повећају број мобилисаних мађарских војника у борби на страни Трећег рајха [9].

Крај каријере[уреди]

Порази немачке војске, протести међународне заједнице и прикључење Румуније савезничким снагама подстакли су Хортија да распусти владу Димитрија Стојаковића и постави нову владу на челу са генералом Гезом Лакатошом (мађ. Géza Lakatos).[10] Кад су Немци свргнули Хортија, Стојаковић није био поново постављен за премијера, а пошто је Црвена армија почела да потискује немачку војску из Мађарске у априлу 1945, Стојаковић је побегао из Мађарске. Војска САД га је заробила и изручила Мађарској. У Будимпешти му је суђено за учешће у извршењу ратних злочина. Осуђен је на смрт и стрељан 22. августа 1946. у Будимпешти.[11]

Референце[уреди]

  1. ^ Историја Мађарске — Маћаш Унгер, Ото Саболч, pp. 220 [1]
  2. ^ Фељтон Милоша Ћоровића објављен у Вечерњим Новостима [2]((en))
  3. ^ THE WAR CRIMES TRIAL OF HUNGARIAN PRIME MINISTER László Bárdossy, PÁL PRITZ, pp. 15 [3]((en))
  4. ^ THE WAR CRIMES TRIAL OF HUNGARIAN PRIME MINISTER László Bárdossy, PÁL PRITZ, pp. 27[4]((en))
  5. ^ „Raoul Wallenberg and the Rescue of Jews in Budapest“. Ushmm.org Приступљено 26. 12. 2010.. 
  6. ^ „Jewish History“. Jewish History Приступљено 26. 12. 2010.. 
  7. ^ [5] Текст под називом: Gendarmes, Policemen, Functionaries and the Jews - New Findings on the Behavior of Hungarian Authorities During the Holocaust Ауторка: Јудит Молнар, Универзитет у Сегедину, објављен на интернет сајту http://www.jewishvirtuallibrary.org
  8. ^ [6] Интернет сајт са збирком извештаја жртава холокауста
  9. ^ [7] Биографија Ото Стајнфелда, аутори: О Конор и Робертсон
  10. ^ [8] Интернет сајт са збирком извештаја жртава холокауста
  11. ^ [9] Интернет сајт http://www.associatepublisher.com

Спољашње везе[уреди]