Димитрије Т. Леко

Димитрије Т. Леко
Димитрије Т. Леко
	Димитрије Т. Леко
Лични подаци
Датум рођења	22. јануар 1863.
Место рођења	Београд, Кнежевина Србија
Датум смрти	24. септембар 1914. (51 год.)
Место смрти	Крагујевац, Краљевина Србија

Димитрије Т. Леко (Београд, 22. јануар 1863 — Крагујевац, 24. септембар 1914) био је српски архитекта и урбаниста, цинцарског порекла.

Биографски подаци[уреди | уреди извор]

Највећи део свог живота провео је у иностранству. Средњу школу је завршио у Винтертуру, а затим је студирао архитектуру у Цириху, Ахену и Минхену. По повратку у Београд, крајем 19. века, покушао је да примени модел савремене европске архитектуре и урбанизма у Београду. Леков брат је био познати хемичар Марко Т. Леко.

Дела[уреди | уреди извор]

Пројектовао је знамените београдске грађевине као што су Београдска метеоролошка опсерваторија^[1] (1891), кућу породице Вучо у Делиградској улици (1893, кућа где је одрастао писац Александар Вучо и у којој је 1988. отворен први Макдоналдс у источној Европи^[2]), зграду нове Војне академије у Немањиној улици (1899), у којој је од 2006. смештен Музеј града Београда^[3]^[4], Палату Атина на Теразијама (1902), „Вучину кућу на Сави“ у Карађорђевој улици (1908), као и школе у Макензијевој и у Улици Гаврила Принципа и многе друге куће и виле.^[5] Пројектовао је више објеката за једног од најбогатијих трговаца у Београду с краја 19. века, Ђорђа Вуча.

Леко је пројектовао и капелу изнад Ћеле-куле у Нишу.

Као урбаниста, освајао је прве награде на отвореним конкурсима за уређење Теразија, Малог Калемегдана, као и града Скопља. Ипак, ниједан од тих његових пројеката није остварен.

Леко као критичар[уреди | уреди извор]

Димитрије Т. Леко је био и један од првих критичара архитектуре и урбанизма у Србији. Важио је за оштрог и бескомпромисног критичара урбаног развоја Београда, кога су његови противници често етикетирали као исувише револуционарног и провокативног у својим критикама.^[6] Неки од проблема на које је указивао почетком 20. века, као што су проблем уређења Теразијске терасе, као и обале Саве, до данас су остали нерешени.^[7]