Динко Рањина

Из Википедије, слободне енциклопедије
Динко Рањина

Domenico Ragnina.jpg
Динко Рањина

Датум рођења: 1536.
Датум смрти: 1607.

Динко Рањина (15361607) је био песник и дубровачки племић.

Живот[уреди]

Динко Рањина је рођен 1536. године као посмрче, у старој, врло разгранатој аристократској породици која се већ вековима углавном успешно бавила трговином. Школовао се, колико знамо, само у свом родном граду, да би 1559. године, након веридбе и добијања мираза, отишао у сицилијански град Месину да би наставио да развија породичне послове. Током петогодишњег боравка у том граду више се, изгледа, бавио песништвом него трговином, тако да се у Дубровник вратио са изузетно луксузном књигом од чак 463 песме на народном језику, а објавио је и двадесетак сонета на италијанском језику у престижној антологији петраркистичке поезије, од којих су три била преведена на француски језик и тако утицала на поезију енглеског песника Хенрија Констејбла.

Одмах по повратку у Дубровник и женидбе с вереницом Мадом Лукаревић (1565), уложио је много труда да би постао члан Реда витезова Светог Стефана, чији је оснивач и покровитељ био тада један од угледнијих италијанских валадара, фирентински дука Козимо Медичи, што му је и пошло за руком 1567. године. У Дубровнику је проводио миран живот, бавећи се и даље трговином и боравећи дужи део времена с пријатељима, углавном писцима и интелектуалцима, у летњиковцу у Врућици на полуострву Пељешцу. Чини се да је током више од четири деценије поезију писао изузетно ретко, само по изузетку. Умро је крајем августа 1607. године.

Поезија[уреди]

Литерарним стваралаштвом Динко Рањина бавио се свакако од дечачких дана, још пре него што је као двадесетпетогодишњак отишао у Месину, о чему сведоче многа места из његове књиге. Нажалост, тај део његовог рада није нам познат, и само на основу пишчевог сведочења знамо да је био не само у везаном стиху, већ и у прози (или барем невезаном стиху) и свакако жанровски разноврстан. У обимној књизи, која носи наслов Пјесни разлике Динка Рањине, властелина дубровачкога, у којих он каже све што се згоди му створити кроз љубав стојећ у граду латинском од Зангле, објавио је — како то опет знамо на основу његовог сведочења — само поезију која је у Месини и настала.

Посвета збирке[уреди]

Књига почиње посветом Миху Менчетићу, која заправо представља превод једног поетичког трактата Бернарда Таса, тада веома актуелног (појавио се 1562), који са становишта платонистичке филозофије разматра питања моћи поезије, говори о песничкој слави, о песнику-пророку, о божанском надахнућу, васпитном дејству литературе… Рањина је овим преводом указао Дубровчанима, нарочито књижевним ствараоцима, на значај овог дела, а уношењем низа примера из дубровачке књижевности, превасходно из опуса Шишка Менчетића и Џоре Држића, повезао га с домаћом књижевном ситуацијом, водећи истовремено полемику са струјом писаца која је имала другачије погледе на књижевност и њену поетику, нарочито када је у питању однос према античким узорима и језик на коме треба стварати. Рањина се више од било којег свог савременика бавио књижевним питањима. Два циклуса песама посветио је Шишку Менчетићу и Џори Држићу. Има неколико песама које су читаве посвећене писцима и у којима износи своје ставове о законитостима песништва, полемише са савременицима, залаже се за промене, оцењује поједина дела. Полемисао је са савременицима, наглашавајући да после Ш. Менчетића Џ. Држића више нема достојних песника религиозне и љубавне поезије, окомио се на оне који су певали на другим језицима, као и на њихове плагијаторе… У песми Једноме ки ништо не учини, а туђе све хули обраћао се неком свом критичару, захтевајући промену песничког израза.

Љубавна лирика[уреди]

Окосницу ове обимне књиге чини канцонијер љубавне лирике, лирски петраркистички роман песниковог доживљаја љубави с Ливијом (на једном месту ће је назвати „злом Латинком“), а између тих песама провлачи се неколико циклуса песама друге врсте и других облика. По ласцивности, ефектним досеткама и односу према усменој традицији Рањина је веома близак хибридним петраркистима, песницима тзв. напуљске школе. Само у првих четрдесетак песама он остаје у оквирима Петраркиног платонизма, да би од песме бр. 43 почео да пева о љубавном доживљају као ниједан претходни дубровачки петраркиста. У тим песмама он развија углавном мотиве познате из старије, како дубровачке, тако и италијанске лирике овога типа: лепота драге, њена немилост и његова патња због тог, пролазност (carpe diem), свемоћ љубави, љубавно уживање… Интересантно је да у Рањининој поезији жена добија знатно активнију улогу но што је то био случај у старијем дубровачком песништву, она ће постати иницијатор љубавне авантуре, отворено ће позивати на љубав и сл. Вероватно се та чињеница може тумачити социјалним контекстом у којем је ова поезија настајала. Неколико песама у којима се слободније и ласцивније пева о љубави имају обележја пасторалне поезије, такође заступљене у збирци. По бројности и детаљности без премца су у дубровачкој литератури његове песме с мизогинском тематиком, у којима нарочито истиче женску неверност, охолост, распусност, нарочито похлепу. У љубавној Рањининој поезији, а тек нешто мање у осталим врстама, изузетно је чврста веза са усменом традицијом, превасходно лирском, али и другим њеним облицима. Тако, на пример, у његовој поезији често досетке представљајуј стилизовану народну пословицу. У народној поезији „је налазио двоструки ослонац: један у њеном речнику, фразама и сликовитости, други у сижеима.“[1] Неколико његових песама стилски и мотивски су веома блиске усменима (40, 69), четири такве су груписане, од којих су три обједињене насловом Пјесан од кола (335–337). Упркос блискостима ових песама с народном лириком, „оне нису очувале уобичајени начин таквог певања“[1], Рањина јесте користио слике из те литературе, али се од ње удаљио „јер није очувао једноставност и ненапрегнутост њеног стиха и израза (то су посебно нарушавале маниристичке појединости и извештачене игре речима, банализовани детаљи и ласцивне алузије)“[1]. Употреба елемената усмене лирике у исказивању нападних, понекад нерафинираних осећања, при чему се губила изворна тананост, изазвала је реакцију једног Рањининог савременика. На појединим местима он је из усмене песме преузимао читаве слике, изразе и стилеме, пословице, изреке, загонетке. Већи део тих појединости концентрисан је у песмама с пастирском тематиком. Певајући У хвалу пастира ких живот јес бољи него сви ини животи од свијета (145) развио је идеализовану слику живота у природи, у којој се живи чиста срца, у миру, без злобе, без борбе за стицање материјалних добара, у складној љубави према пастирицама, са уживањем у гајењу лозе, испијању вина и здравицама; насупрот њој стоји слика живота у граду с грамзивошћу, неправедним судовима, охолошћу богаташа… Песма се завршава аутобиографском алузијом на онога који је заменио град природом и испевао ову песму.

Сатирична и рефлексивна поезија[уреди]

У сатиричним песмама истиче како је прошло време „од добрих пријатеља“, који су сада злобни, дволични, користољубиви… Посебно је певао о зависти, о жудњи за златом, о тврдичлуку; уздизао се и до општих тема, о несрећи, о трагању за смислом живота. У рефлексивној поезији певао је о срећи, о њеној променљивости.

Посланице и религиозна поезија[уреди]

Написао је преко 20 посланица, од којих неке припадају тој врсти само по форми, а у основи су љубавне или рефлексивне песме. У збирци има и 25 религиозних песама, превасходно рефлексивног карактера. У њима се одржава веза са доживљајем љубави. На неким местима се препознаје утицај Мавра Ветрановића.

Велике новине унео је Динко Рањина и на плану метрике. У овој збирци срећемо троструко римоване терцине, катрене, секстине, октаве, дециме, полиметријске стихове. Дужином стихова графички је уобличавао своје песме (дајући им, нпр., облик стреле). Оставио је и неколико псеудосонета.

Закључна оцена[уреди]

„Несумњиво је [...] да је Рањинина збирка разбила постојеће чврсте клишее у дубровачкој петраркистичкој лирици — од форме и садржаја канцонијера, преко идеала жене, разноврсних фабула, строфе и метричке структуре стиха до песничког израза. Ако није ни у чему надмашио претходнике, својим начином певања ослободио је поезију од традиционалних обавеза и створио за песнике који ће после њега доћи основе за индивидуалније схватање књижевног рада. [...] Пјесни разлике су најобимнији и најпотпунији објављени зборник дубровачке ренесансне поезије, у којем су заступљене важне, тада у поезији неговане врсте, у којем су се препознавале све врсте тадашњег певања (петраркизма напуљске школе, бембизма, маниризма), у којем су се и сижејно-тематским обогаћењем, разноврсношћу форме и песничким језиком сугерирале промене, које су већ увелико биле део нових токова у италијанској лирици. Значај Рањинине поезије не умањује околност што је постојао раскорак између његових жеља за реформисањем лирике и могућности да их спроведе у дело. Та поезија остаје да траје као јединствена ренесансна књижевна појава и да драгоцено доприноси богатству и живости дубровачке лирике XVI века[1].“

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г Злата Бојовић, Динко Рањина

Литература[уреди]

  • Динко Рањина, Песме, Београд, 1996.
  • Злата Бојовић, Динко Рањина. У: Злата Бојовић, Дубровачки писци, Београд, 2001 (са исцрпном дотадашњом литературом о Динку Рањини).

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :