Дип перпл

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дип перпл
Deep Purple in 2004.jpg
Подаци
Место Уједињено Краљевство
Жанр Хард рок, хеви метал, блуз рок, психоделични рок, прогресивни рок
Активни период 19681976.
од 1984. до данас
Издавачка кућа Едел Рекордс
Чланови
Ијан Гилан
Стиви Морс
Роџер Главер
Ијан Пејс
Дон Ери
Дискографија
Abandon
(1998.)
Bananas
(2003.)
Rapture of the Deep
(2005.)

Дип перпл (енгл. Deep Purple, IPA: /diːp ˈpɜː.pᵊl/) је енглеска хард рок група. Сматрају се пионирима и родоначелницима хеви метала заједно са групама Лед зепелин и Блек сабат, иако група себе никад није сматрала правим и аутентичним хеви метал бендом. Група је добила име по истоименој песми Питера де Роуза, а до данас је продала преко сто милиона албума. Најпознатија песма групе је Smoke on the Water са албума Machine Head.[тражи се извор од 12. 2012.]

Група је променила више постава, а имала је осмогодишњу паузу у раду и два поновна окупљања. Комерцијално најуспешнија постава групе[тражи се извор од 12. 2012.] била је друга по реду: Ијан Гилан, Ричи Блекмур, Џон Лорд, Роџер Главер и Ијан Пејс.

Историја[уреди]

Окупљање (1967—1968)[уреди]

Године 1967. на предлог Криса Кертиса, бившег бубњара групе Серчерс, у групу коју је он назвао „Раундабаутс“ (на српском „Вртешка“), укључили су се Џон Лорд на „хамонд“ оргуљама, Ричи Блекмур као главна гитара, на бас-гитари Ник Симпер, певач Род Еванс и на бубњевима Ијан Пејс из групе Мејз (eng. Maze). Касније су, на предлог Ричија Блекмура, променили назив у Дип перпл.[тражи се извор од 12. 2012.]

Пробој (1968—1970)[уреди]

У октобру 1968. група је постигла успех са обрадом песме „Hush“, која је достигла 4. место на топ-листама у Сједињеним Државама. Песма је била узета са њиховог деби албума Shades of Deep Purple и позвали су их да буду предгрупа групи Крим на њиховој опроштајној турнеји.

Свој други албум The Book of Taliesyn су издали у Америци, да би се поклопио са њиховом турнејом, иако су га издали у родној Британији тек после годину дана. Следеће, 1969. године, су издали трећи албум Deep Purple, на ком су се чули и гудачи и дрвени дувачки инструменти у једној песми (April). Примећено је неколико утицаја, пре свега групе Ванила фаџ и Лордових класичних претходника Баха и Николаја Римски-Корсакова.

После ова три албума и великих турнеја по САД, њихова америчка дискографска кућа Tetragrammaton је банкротирала, остављајући групу без пара и са несигурном будућношћу. Вративши се у Енглеску 1969, снимили су сингл "Emmaretta", назван по једној од глумица мјузикла Hair, коју је Род Еванс покушавао да заведе, пре него што су он и Симпер били отпуштени из бенда.

Група је пронашла певача Ијана Гилана из групе Episode Six, која је издала неколико синглова, али без неког већег комерцијалног успеха. Бубњар Episode Six, Мајк Андервуд, стари Блекмуров друг је упознао Гилана са остатком групе, а басиста Роџер Главер је испомагао бенд током неколико проба. Када су остали чланови групе успели да убеде Гловера да се у потпуности придружи Дип перплу, то је коначно уништило Episode Six, због чега је Андервуд добио комплекс кривице који је трајао готово деценију, док га Гилан није регрутовао за један од његових пост-Парпл бендова.

Тако је настала најпознатија постава Дип перпла, тзв. „Број 2“. Њихов први сингл је био „Hallelujah“, који се није добро показао.

После „Концерта за групу и оркестар“, троделног епског дела које је компоновао Џон Лорд, добили су преко потребног публицитета. Концерт је иведен уживо у Ројал Алберт Холу у децембру 1969, заједно са Краљевским филхармонијским оркестром, којим је дириговао Малком Арнолд. То је била једна од првих сарадњи рок групе и оркестра.

Популарност и распад (1970—1976)[уреди]

Убрзо после концерта са оркестром, бенд је интензивно почео са турнејама и снимањем албума, и следеће три године су имали мало одмора. На првом студијском албуму тог периода, Deep Purple in Rock (име које су намерно изабрали да би се дистанцирали од класично оријентисаног ранијег албума), имали су неколико главних концертних песама, као што су "Speed King", "Into The Fire" и "Child in Time". Такође, бенд је издао сингл "Black Night" који је достигао пласман у првих десет у Британији. Блекмурово и Лордово мешање гитаре и оргуља, са Гилановим „вриштањем“, постало је препознатљиво рок фановима у целој Европи.

Други албум, мекши и прогрсивнији од претходног, Fireball (Гиланов омиљени[тражи се извор од 12. 2012.]), су издали у лето 1971. Са њега су песме “Fireball” и “Strange Kind of Woman” (која није била на плочи, али је била снимљена на сесијама) издате као синглови.

Неколико недеља после Fireballa, група је већ свирала песме планиране за следећи албум. Једна песма (касније именована “Highway Star”) је настала у аутобусу, док су ишли на свирку у Портсмут, као одговор на питање једног новинара „Како пишете песме?“.[тражи се извор од 12. 2012.] Три месеца касније, отишли су у Швајцарску да сниме албум Machine Head. Снимање је требало да буде у мобилној јединици за снимање Ролингстонса у казину у Монтроу, али је због пожара који је избио за време свирке Френка Запе и „Мадерс ов инвеншон“ (Мајке изума) морали су да снимају у хотелу Гранд. Тај инцидент је послужио члановима бенда као инспирација за песму "Smoke on the Water".

Настављајући тамо где су претходна два албума стала, Machine Head је постао један од најпознатијих албума друге поставе, садржавајући песме које су постале концертни хитови (као нпр. "Highway Star", "Space Truckin'", "Lazy" и "Smoke on the Water"). Дип перпл је наставио са непрекидним турнејама и снимањем у темпу који неће бити надмашен следећих тридесет година:[тражи се извор од 12. 2012.] Machine Head је био њихов седми албум за три и по године постојања. У међувремену, група је имала четири турнеје по САД у 1972, а у августу исте године, после турнеје по Јапану издали су уживо албум Made in Japan. Иако је тај албум био првобитно намењен јапанском тржишту, његово светско издање је одмах постало хит. Made in Japan је и данас један од најпопуларнијих и најпродаванијих уживо албума.[тражи се извор од 12. 2012.]

Класична постава „Бр. 2“ је наставила са радом и издала још и албум Who Do We Think We Are (1973), са хит песмом "Woman from Tokyo", али су унутрашње тензије и исцрпљеност узимали све већег маха. Лоши односи су кулминирали кад је Ијан Гилан напустио групу после друге јапанске турнеје у лето 1973, док је Роџер Главер био истеран заједно са њим. Њихова замена су били непознати певач из североисточне Енглеске, Дејвид Кавердејл, и басиста и пратећи вокал Глен Хјуз. Ова нова постава је наставила са радом и ускоро 1974. издала тврђи блуз-рок албум Burn, још једно веома успешно издање за којим је следила светска турнеја. Том приликом су гостовали и у Београду.[тражи се извор од 12. 2012.] Хјуз и Кавердејл су додали вокалне хармоније и фанки звук бенду, што је постало очигледније у следећем албуму Stormbringer, издатом крајем године. Ипак, Блекмур је изразио незадовољство албумом[тражи се извор од 12. 2012.], и напустио бенд у пролеће 1975. да оформи свој бенд Rainbow, са Ронијем Џејмсом Дијем из бенда Елф.

С Блекмуровим одласком, бенд је морао да попуни једну од највећих празнина у својој историји. Упркос томе, незаменљивог “Човека у црном” је заменио амерички гитариста Томи Болин.

Као резултат сарадње јавио се албум Come Taste the Band у октобру 1975. Упркос различитим оценама, извесно је да је овај албум донео екстремнији фанк звук у хард рок.[тражи се извор од 12. 2012.]

Самостални пројекти чланова бенда (1976—1984)[уреди]

Поновна окупљања и распади (1984—1994)[уреди]

Оживљавање са Стивом Морсом (од 1994. до данас)[уреди]

Deep Purpleov gitarist Steve Morse, 1999.

Морсеов долазак ревитализирао је бенд креативно, а нови албум из 1996. под називом Purpendicular је показао широку палету музичких стилова, иако никада није направио успех на Билбордовој лествици 200 у САД. Марк VII, или постава VII, избацује нови живи албум Live at The Olympia '96, 1997. године. Уз обновљену сет-листу на турнеји, Дип перпл је имао успешне турнеје током остатка 1990-их, објавивши стилом жешћи албум Абандон 1998., те свирајући с обновљеним ентузијазмом. Године 1999., Јон Лорд, уз помоћ холандског обожаватеља, који је такођер био музиколог и складатељ, Марца де Гоеија, мукотрпно понавља Концерт за Групу и оркестар, чији је изворни резултат изгубљен. Изведен је још једном у Роyал Алберт Халлу у септембру 1999., овај пут с Лондонским симфонијским оркестром и Паул Манном. Концерт је такођер садржавао пјесме из соло каријера сваког од чланова бенда, као и кратки Дип перплов сет, и догађај је обележен на живом албуму Ливе ат тхе Роyал Алберт Халл из 2000. године. 2001., боx сет Тхе Соундбоард Сериес је пуштен у продају укључујући концерте са Аустралске турнеје плус два из Токија, Јапан.

Турнеје[уреди]

Дип перпл током Rapture of the Deep турнеје, in Tel Aviv, септембра 2008. у Тел Авиву.

Дип перпл сматрају једним од састава који има највећу (најтежу) турографију на свету.[1][2][3] Од 1968. до данас (изузимајући период 1976-1983 када је група била растурена) они настављају са турнејама широм света. У 2007. години састав добија специјалну награду за продају 150.000 улазница на турнеји по Француској у скоро 40 градова..[4] In 2007, Дип перплова Rapture of the Deep турнеја је у 2007 години заузела шесто место (у свим музичким жанровима) турнеја године, на основу гласања на Planet Rock радио станици.[5] A Bigger Bang турнеја Ролингстонса је заузела пето место са само 1% више гласова. Дип перпл је у мају 2008 издао нови компилацијски DVD бокс уживо, Around the World Live. У фебруару 2008, група је наступила први пут у московском Кремљу [6] на лични захтев Димитрија Медведева који је у то време сматран ексклузивним наступом за Председништво Русије. Састав је био и део забаве на светском првенству у нордијском скијању 2009 у Либерецу у Чешкој.[7]

Чланови групе[уреди]


Дискографија[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Дискографија групе Дип перпл

Студијски албуми[уреди]

  1. Shades of Deep Purple, септембар 1968., ранг #54 на америчким топ-листама (US)
  2. The Book of Taliesyn, децембар 1969., #162 US
  3. Deep Purple, септембар 1970., ранг #1 на британским топ-листама (UK), #14 US/ US: Gold
  4. In Rock, јули 1971., #1 UK, #32 US/ US: Gold
  5. Fireball, мај 1972., #1 UK, #7 US/ US: 2x Platinum
  6. Machine Head, јануар 1973., #1 UK, #15 US/ US: Gold
  7. Who Do We Think We Are, фебруар 1974, #3 UK, #9 US/ US: Gold
  8. Burn, децембар 1974., #6 UK, #20 US/ US: Gold
  9. Stormbringer, октобар 1975., #19 UK, #43 US
  10. Come Taste the Band,
  11. Perfect Strangers, новембар 1984., #2 UK, #7 US/ US: Platinum
  12. The House of Blue Light, јануар 1987., #6 UK, #34 US
  13. Slaves & Masters, октобар 1990., #45 UK, #87 US
  14. The Battle Rages On, јули 1993., #192 US
  15. Purpendicular, мај 1996., #58 UK
  16. Abandon, мај 1998., #76 UK
  17. Bananas, август 2003.
  18. Rapture of the Deep, октобар 2005., #42 UK

Уживо албуми[уреди]

  1. Concerto For Group And Orchestra, Harvest Records, 1969.
  2. Made In Japan, EMI, 1972.
  3. Made In Europe, EMI, 1975.
  4. Nobody's Perfect, 1988.
  5. Come Hell Or High Water, 1994.
  6. Live At The Olympia '96, 1997.
  7. Total Abandon: Live In Australia, 1999.
  8. Live At The Royal Albert Hall, 1999.
  9. Live At The Rotterdam Ahoy, 2000.

Референце[уреди]

  1. ^ The Highway Star — Fall tour of Germany, Приступљено 1. 4. 2013.
  2. ^ The Highway Star — Pisco Sour under Peruvian skies, Приступљено 1. 4. 2013.
  3. ^ The Deep Purple Live Index, Приступљено 1. 4. 2013.
  4. ^ Deep Purple, 2007 Tour Reviews, Приступљено 1. 4. 2013.
  5. ^ http://www.planetrock.co.uk/article.asp?id=544140#Tour Of The Year
  6. ^ Deep Purple perform for Russia's future president - Times Online, Приступљено 1. 4. 2013.
  7. ^ FIS Newsflash 215. January 21, 2009.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Дип перпл