Дијагностика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили Дијагноза, погледајте чланак Дијагноза (израз).

Дијагностика је поступак којим се дефинише болест или патолошко стање, односно процес који води до дијагнозе болести. У том процесу лекар се руководи симптомима и знаковима болести. Под симптомима се подразумевају тегобе које сам болесник примећује, док знакове болести лекар уочава на пацијенту.

Викицитати „Дијагнозу, (која је у суштини закључак о једној болести), не треба поистовећивати са дијагностиком (срп. утврђивање болести), која је јасно прописана методологија прикупљања података, и чијом међусобном анализом и упоређивањем треба да проистекне закључак, односно дијагноза једне болести на основу њених битних обележја и појава. Дијагноза се може дафинисати и као закључак о свим аспектима (видовима) болести, настао након прикупљених чињеница које су међусобно детаљно анализиране.[1], [2]
({{{2}}})
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Дијагноза (израз)

Прикупљање чињеница[уреди]

Процес дијагностике (или процес прикупљања чињеница о свим аспектима неке болести) се састоји од:

  1. анамнезе,
  2. физикалног прегледа и
  3. осталих дијагностичких метода.

Анамнеза[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Анамнеза (медицина)

Анамнеза (грч. mnesis – сећање) је циљани разговор, којим лекар из пацијентовог исказа сазнаје оно што је битно за постављање дијагнозе. Анамнеза се састоји из:

  • Anamnesis morbi (лат. morbus – болест) - запажања самог пацијента од тренутка када је болест почела да га мучи до тренутка прегледа ;
  • Anamnesis familliae (породична историја болести) болести од којих су боловали чланови породице болесника
  • Anamnesis vitae (лат. vita - живот) - сећање на друге болести од којих је болесник боловао или евентуално још болује у животу.

Некад због природе болести није могућа комуникација са болесником (несвест, малодобност, душевне болести итд), па се анамнеза узима од трећег лица (родбина, старатељ) и тако узета анамнеза се зове хетероанамнеза (грч. heteros - други).

Физикални преглед[уреди]

Физикални преглед је прикупљање информација о стању здравља болесника чулима лекара. Приликом физикалног прегледа користе се само најосновнији медицински инструменти: фонендоскоп, манометар, неуролошки чекић, стетоскоп, лупа итд.

Начини физикалног прегледа су:

  • инспекција - преглед гледањем;
  • аускултација – слушање, ослушкивање;
  • перкусија - лупкање. Лупкањем одређених делова тела болесника производе се различити звукови или покрети тела на основу којих се доноси одређени закључак;
  • палпација - пипање.

Ово су основни методи. Постоји читава палета комбинованих метода и „трикова“ због којих, и поред напредовања науке и технике, физикални преглед лекара и даље чини основни дијагностички метод. Иако се у литаратури не наводи као посебан метод, чуло мириса је и те како важно у постављању дијагнозе. Неки лекари сматрају да је интуиција посебни облик мишљења који се стиче искуством и који доводи до дијагнозе без јасног узрочно последичног низа у мисаоном процесу.

Остали дијагностички методи[уреди]

Остали дијагностички методи почињу да добијају на значају у 20. веку, наглим развојем хемије, физике и техничких наука, и данас представљају неодвојиви део процеса дијагностике већине болести и патолошких стања. Примери:

Види још[уреди]


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).


Референце[уреди]

  1. ^ Антић Р. Интерна пропедевтика, Институт за стручно усавршавање и специјализацију здравствених радника, Београд, 1976.
  2. ^ Ристић. С. М. Клиничка пропедевтика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1990.