Дијагностика

Из Википедије, слободне енциклопедије

Дијагностика је поступак којим се дефинише болест или патолошко стање, односно процес који води до дијагнозе болести. У том процесу лекар се руководи симптомима и знаковима болести. Под симптомима се подразумевају тегобе које сам болесник примећује, док знакове болести лекар уочава на пацијенту.

Процес дијагностике се састоји од:

1. анамнезе,
2. физикалног прегледа и
3. осталих дијагностичких метода.

[уреди] Анамнеза

За више информација погледајте Анамнеза (медицина)

Анамнеза (грч. mnesis – сећање) је циљани разговор, којим лекар из пацијентовог исказа сазнаје оно што је битно за постављање дијагнозе. Анамнеза се састоји из:

• Anamnesis morbi (лат. morbus – болест) - запажања самог пацијента од тренутка када је болест почела да га мучи до тренутка прегледа ;
• Anamnesis familliae (породична историја болести) болести од којих су боловали чланови породице болесника
• Anamnesis vitae (лат. vita - живот) - сећање на друге болести од којих је болесник боловао или евентуално још болује у животу.

Некад због природе болести није могућа комуникација са болесником (несвест, малодобност, душевне болести итд), па се анамнеза узима од трећег лица (родбина, старатељ) и тако узета анамнеза се зове хетероанамнеза (грч. heteros - други).

[уреди] Физикални преглед

Физикални преглед је прикупљање информација о стању здравља болесника чулима лекара. Приликом физикалног прегледа користе се само најосновнији медицински инструменти: фонендоскоп, манометар, неуролошки чекић, стетоскоп, лупа итд.

Начини физикалног прегледа су:

• инспекција - преглед гледањем;
• аускултација – слушање, ослушкивање;
• перкусија - лупкање. Лупкањем одређених делова тела болесника производе се различити звукови или покрети тела на основу којих се доноси одређени закључак;
• палпација - пипање.

Ово су основни методи. Постоји читава палета комбинованих метода и „трикова“ због којих, и поред напредовања науке и технике, физикални преглед лекара и даље чини основни дијагностички метод. Иако се у литаратури не наводи као посебан метод, чуло мириса је итекако важно у постављању дијагнозе. Неки лекари сматрају да је интуиција посебни облик мишљења који се стиче искуством и који доводи до дијагнозе без јасног узрочно последичног низа у мисаоном процесу.

[уреди] Остали дијагностички методи

Остали дијагностички методи почињу да добијају на значају у 20. веку, наглим развојем хемије, физике и техничких наука, и данас представљају неодвојиви део процеса дијагностике већине болести и патолошких стања. Примери:

• биохемијске анализе
• хистопатолошка дијагностика
• микробиолошка дијагностика
• генетичка дијагностика
• рендген дијагностика
• примена радиоизотопа
• нуклеарна магнетна резонанца
• електрокардиографија, елекртоенцефалографија, електромиографија
• ендоскопија и сл.