Дијего Веласкез

Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове), али они нису унети у сам текст, те би било добро да се то уради. Уколико је чланак кратак или је писан уз помоћ само једног извора, биће довољно да се унесе само списак коришћене литературе.

Дијего Веласкез
Информације
Датум рођења	6. јун 1599.
Место рођења	Севиља (Шпанија)
Датум смрти	6. август 1660.
Место смрти	Мадрид (Шпанија)
Дела
Правац/традиција	Барок
Значајна дела	Лас менинас • Венера у огледалу • Предаја Бреда • Портрет папе Иноћентија X
Утицаји од	Ел Грека
Утицао на	Франсиска Гоју

Дијего Веласкез (шп. Diego Velázquez; 6. јун 1599 — 6. август 1660), био је шпански барокни сликар, који заједно са Ел Греком и Франсиском Гојом чини сам врх шпанског сликарства.

Веласкез је рођен у Севиљи, и био је најстарији од шесторо деце. Оба његова родитеља су била из нижих друштвених слојева. Између 1611. и 1617. Веласкез је радио као шегрт Франсиска Паћека, севиљског сликара маниристичког стила, који је био аутор расправе „Умеће сликања“ из 1649, и који је постао Веласкезов кум. Током својих студентских дана Веласкез је усвојио најпопуларнији начин савременог сликарства, усвојеног делимично од стране фламанских и италијанских реалиста.

Рани радови

Веласкезове најраније слике показују јаку наклоност натурализму, као нпр. „Оброк“ из 1617. који би могао бити један од његових најранијих радова као независног мајстора, после положеног испита пред еснафским удружењем. Ова слика припада једној од три категорије - кухињским сценама, који заједно са религиозним сценама и портретима могу бити сврстани у ране Веласкезове радове, које је створио између 1617. и 1623. У овим сценама из кухиње, Веласкез комбинује неколико ликова са објектима из свакодневног живота, и успева да их крајње природним начином приказивања и феноменалним комбиновањем светла и сенке неизбежно постави раме уз раме са делима Италијана Каравађа. Веласкезове религиозне представе, приказе једноставне побожности, представљају портрете људи које је свакодневно виђао на улицама Севиље, наводи његов биограф. У "Поклоњењу мудраца" на пример, приказао је целокупну своју породицу у форми библијских фигура, укључујући и себе.

Веласкез је био добро упознат са члановима интелектуалних кругова Севиље. Пачеко је био директор неформалне хуманистичке академије, на чијим је скуповима млади уметник био упознат са песником Арготом, чији је портрет насликао 1622. Овакво познанство је постало јако битно за касније Веласкезове радове на митолошким и неокласичним субјектима.

Дворски сликар

Веласкез је 1622. године први пут отпутовао у Мадрид како би видео краљевску колекцију слика, али највероватније у потрази за местом дворског сликара. Први покушај је био неуспешан, али већ 1623. године, он се враћа у престоницу како би насликао портрет краља, и после тога бива проглашен званичним сликаром Филипа IV. Овај портрет је био само први у низу будућих приказа краља, његове породице и чланова двора. Свакако, наредних година Веласкез је у потпуности своје напоре усмерио ка портретисању. Митолошки субјекти су му само повремено окупирали пажњу, као нпр. у "Бахусу", реалистичној представи бога вина на пољу са групом људи.

Пут у Италију

Фламански сликар Питер Паул Рубенс 1628. године долази на двор у Мадрид у дипломатску мисију, и Веласкез постаје један од сликара са којим се удружује. Иако Рубенс није имао директног утицаја на стил младог уметника, дружење са њим је свакако натерало Веласкеза да посети италијанске сликарске колекције, којима је његов колега био задивљен. У августу 1629. Веласкез путује из Барселоне у Ђенову, и наредне две године проводи у пропутовању Италије. Из Ђенове путовао је у Милано, Венецију, Фиренцу и Рим, и враћа се у Шпанију из Напуља у јануару 1631. Током свог путовања, детаљно је проучавао дела ренесансе и савременог сликарства. Неколико дела које је створио током свог путовања представљају асимилацију ова два стила. Достојан пример овога је слика „Јосифа и његове браће“, која је комбинација микеланђеловског скулптурног стила и начина сликања италијанских ренесансих мајстора, Гверчина и Ђовани Лафранка.

Повратак у Шпанију

Доласком у Мадрид, враћа се свом послу дворског сликара осликавањем болне сцене у „Принцу Балтазару Карлосу са патуљком“, која приказује смрт младог принца. 1643. он осликава собу трона у новој палати Буен Ретиро, чије је сликарство базирано на дванаест представа битки у којима је шпанска војска тријумфовала.

Друга Веласкезова серија слика из 1630. је група портрета краљевске породице у лову, за Торе де ла Прада, ловачку кући у близини Мадрида. Веласкез је насликао и неколико религиозних сцена у току ангажмана за краљевску породицу, као што су „Св Антоније и Павле“ и „Безгрешно зачеће“.

Каснији радови

Током последњих двадесет година свог живота, Веласкез наставља своје уздизање у краљевским круговима, и његов рад као дворског сликара и архитекте постаје од велике важности. 1649. по други пут путује у Италију, како би куповао уметничка дела за краљевску колекцију. Током 1649. и 1650. остаје у Италији, и успева да наслика своја ремек - дела „Хуан де Пареха“ и портрет „Папе Иносента X". У то време бива примљен и у италијанску Академију Св. Луке. Слика Венере вероватно датира из тог периода.

Кључна дела сликарове последње две деценије су „Лас Хиландерас“, и његово ремек — дело "Лас менинас" (Младе племкиње), стојећи портрет краљевске породице и себе самог у току акта сликања.

Галерија

• 

  Веласкез, Јосиф и његова браћа

• 

  Веласкез, Бахус

• 

  Веласкез, Лас менинас

• 

  Веласкез, Предаја Бреде

Литература

• Carl Justi: Diego Velázquez und sein Jahrhundert. [1903]. Leipzig 1983,
• Rose-Marie und Rainer Hagen: Bildbefragungen – Meisterwerke im Detail. Benedikt Taschen Verlag, Köln 1994.
• Norbert Wolf: Velázquez. Benedikt Taschen Verlag, Köln 1999, ISBN 3-8228-6376-9.
• Richard Muther: Diego Velázquez. ABOD 2006, ISBN 3-8341-0179-6.
• José Lopez-Rey: Velázquez. Maler der Maler. Catalogue raisonné. 2 Bde. Köln 1996, ISBN 3-8228-8723-4.
• Jonathan Brown: Velazquez: The Technique of Genius. Neuausgabe. Yale University Press, 2003, ISBN 0-300-10124-4.
• Wolf Moser: Der Fall Velázquez. Antworten. Allitera Verlag, München 2005, ISBN 3-86520-138-5.
• Martin Warnke: Velázquez. Form und Reform. Dumont Literatur und Kunst Verlag, Köln 2005, ISBN 3-8321-7642-X.
• Jonathan Brown: Collected Writings on Velazquez. Yale University Press 2008, ISBN 978-0-300-14493-2.
• Wolf Moser: Diego de Silva Velázquez . Das Werk und der Maler. 2 Bde. Edition St. Georges, Lyon 2011, ISBN 978-3-00-032155-9.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Дијего Веласкез