Договор у Грацу

Из Википедије, слободне енциклопедије

Договор у Грацу био је договор о подели Босне и Херцеговине између Републике Српске коју је представљао Радован Караџић, и Херцег Босне коју је представљао Мате Бобан, потписан 6. маја 1992. у аустријском граду Грацу.[1][2]Представници највеће етничке скупине у БиХ, Муслимани, нису били позвани на састанак.[1] Вести о договору у Грацу објавили су медији у средишњим информативним емисијама.[3][4]

Фрањо Туђман, у писму америчком сенатору Роберту Долу, представља овај догово као део конференције о Босни и Херцеговину којег спонзорише Европска заједница.[1]

Подела[уреди]

Мате Бобан и Радован Караџић састали су се у Грацу 5. маја 1992.[3] Бобан и Караджић водили су детаљну расправу око разграничења хрватског и српског подручја у БиХ. СДС је границу Србије видио на реци Неретви, што би Мостар раздвојило на два дела.[5] На крају је Караџић пристао на Бобанов предлог да главна мостарска улица - Улица маршала Тита, буде граница између Републике Српске и Херцег-Босне.[5] Исто тако је прихваћено да већински хрватски градови у Херцег-Босни остану у њој, док би се већински српски градови у Херцег-Босни, као Купрес (51% Срба) и мешани хравтско-муслиманиски градови у средњој Босни припојили Републици Српској.[5] Једино је остало нерешено питање Посавине и Брчког.[5] На крају су се Бобан и Караџић договорили да ће прихватити међународну арбитражу око подручја у Купресу и седам других градова у Посавини.[5] Између Републике Српске и Херцег-Босне била би минорна муслиманска држава.[4]

Оцене[уреди]

Милош Васић, војни аналитичар штампе Време саопштио је да је договор у Грацу „најважнији документ рата“ с циљем да ограничи суком између хрватских и српских снага дозвољавајући им да се сконцентришу на узимање муслиманског територија.[6] Босански Хрвати овај су састанак видели као издају муслиманског савезника.[1] Суд у Хагу овај састанак сматра наставком договора из Карађорђева.[7] Вашингтон Пост упоредио је овај документ с споразумом Рибентроп-Молотов о подели Пољске.[1]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д Lukic, Reneo (1996). Europe from the Balkans to the Urals: The Disintegration of Yugoslavia and the Soviet Union. SIPRI. стр. 210-212. ISBN 978-0-19-829200-5. 
  2. ^ Melčić (2007), стр. 424.
  3. ^ а б Злопаша, Иван. Политичка судбина Хрвата у БиХ. Hrvatski blok BiH. Хрватски блок. 2005. Стр. 44.
  4. ^ а б Харден, Блејн. Warring Factions Agree on Plan to Divide up Former Yugoslavia. The Washington Post. 8. 5. 1992., Приступљено 15. 9. 2011. ((en))
  5. ^ а б в г д Kumar 1999, стране 55
  6. ^ Васић, Милош. The pattern of aggression. Balkan War Report. 1993. Стр. 8. - 9. ((en))
  7. ^ Prosecutor v. Tihomir Blaškić - Judgement. Уједињене нације. 3. септембра 2000. Preuzeto 15. септембра. ((en))

Литература[уреди]