Доминат

Из Википедије, слободне енциклопедије
rmn-military-header.png

Римско краљевство
753. п. н. е.510. п. н. е.
Римска република
510. п. н. е.27. п. н. е.
Римско царство
27. п. н. е.476.

Принципат
Западно царство

Доминат
Источно царство

Редовни магистрати

Цензор
Конзул

Претор
Едил

Квестор
Трибун

Ванредни магистрати

Диктатор
Magister equitum
Војни трибун
с конзулском влашћу

Тријумвири
Децемвири

Промагистрати

Проконзул

Пропретор

Прокуратор

Титуле и почасти
Цар

Принцепс
Доминус
Император
Цезар
Август
Тетрарх

Pontifex maximus
Magister militum
Легат
Официјус
Префект
Ликтор

Римско право

Сенат
Скупштине

Курсус хонорум
Аукторитас

п  р  у

Доминат је модерни назив са аутократски облик владавине који је установљен у Римском царству након кризе 3. века и који је трајао све до пада Римског царства.

Назив „доминат“ изведен је од латинске речи доминус (= „господар"), која се првобитно везивала пре свега за однос роба и његовог власника. Тај је назив пејоративно коришћен за неке цареве почев од Јулијеваца-Клаудијеваца, али није био званична титула, а неки су га цареви, нпр. Тиберије, искрено презирали. Под Диоклецијаном, међутим, та је титула постала посве уобичајена, па се овај цар и сматра оснивачем домината као система државне управе.

Прва фаза уређења царске власти, позната под именом "принципат", коју је карактерисало формално постојање свих ранијих републиканских уставних институција и обичаја, завршила се с кризом 3. века (235–284). Та је криза окончана Диоклецијановим ступањем на престо. Диоклецијан је улогу и положај римског цара изместио из формалне структуре старих републиканских установа која је постојала током прва три века царства и увео нов систем владавине четворице, тзв. тетрархију. Он је такође одбацио титулу принцепса (принцепс) и усвојио отворено монархијски наступ према државним чиновницима и свим својим поданицима.

Можда је значајније од саме титуле било усвајање божанског статуса цара с пратећим називом „божански“ (дивус). Деификација је првобитно била постхумна почаст коју је преминулом цару додељивао римски сенат, али је касније сам цар почео себи још за живота давати звање „божански“, а често и члановима своје породице.

Историчари касне антике, међутим, негирају да је прелаз са принципата на доминат представљао неки оштри рез у историји Римског царства. Они сматрају да се заправо радило о постепеној трансформацији у оквиру које Диоклецијанове реформе, премда значајне, представљају само један од елемената у тој прелазној фази.