Дом Народне скупштине Републике Србије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Дом Народне скупштине Републике Србије
Народна скупштина
Народна скупштина
Опште информације
Место Београд
Општина Стари град
Држава Застава Србије Србија
Време настанка 1931.
Тип споменика Споменик културе од великог значаја
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе
Седиште Београд
Адреса   Београд
Интернет страна Званични сајт

Зграда Дома Народне скупштине Републике Србије је објекат на почетку Булевара краља Александра у Београду. Под називом Савезна скупштина је позната још из времена СФРЈ, мада је у међувремену постала Скупштина државне заједнице СЦГ; а 23. јула 2006. године постаје и званично Дом Народне скупштине Србије.

Положај[уреди]

Дом Народне скупштине је монументалno београдско здање подигнуто на простору омеђеном Косовском улицом, Таковском, Тргом Николе Пашића и Влајковићевом, и у близини је Старог[1] као и Новог двора[2] поред Дворске баште (данас Пионирски парк[3] ), са којима чини архитектонску целину. Ово здање је грађено од 1907. до 1936. Његове градња, са прекидима уз промрнр пројекта и учешће српских архитеката прве половине 20. века, одражава бурну историју српског потом и југословенскоg парламента..

Историја[уреди]

Скупштинско здање по пројекту Константина Јовановића из 1892.

Стара зграда Народне скупштине, која се налазила на месту данашњег биоскопа „Одеон“ (на углу улица Краљице Наталије и Кнеза Милоша), била је скромна грађевина, пример балканске профане архитектуре. У борби за државну самосталност и променом уређења Србије у краљевину, изглед зграде је постао недостојним парламента државе. Нова локација је нађена на простору „марвене пијаце код Батал џамије [4]“, који се налазио на рубу изграђеног дела вароши и која је изазивала велике полемике у јавности, а на то је утицала је близина места на којем је 1830. године одржана Велика народна скупштина Србије, када је прочитан Хатишериф турског султана о правима српског народа и наслеђивању кнежевског престола. Већ 1892. године Министарство грађевина позвало је на учешће у пројектоању скупштинског здања архитекта Константина Јовановића [5] (18491923), који је своју вештину у пројектованју јавних објекат показао на пројектима Народне банке Србије [6], као и многим другим реализованим решењима објеката у аустроугарској престоници. Међутим, због политичких догађаја и материјалних услова, градња објекта је одложена за неколико година, када је поверена архитекти Јовану Илкићу (18571917), победнику на поново расписаном конкурсу за Дом Народне скупштине, 1901. године. Како је доношењем новог устава Краљевина Србија добила дводоми парламент, нови пројекат је задовољио измењени програм по којем је он захтевао да се под једним кровом реши, Сенат и Државни савет, као и заједничке просторије, кабинете и одговарајући број канцеларија. Међутим, у погледу опште диспозиције композиције, просторне организације и главних елемената архитектонског пројектовања, Илкићев пројекат је у великој мери подражавао Јовановићево идејно решење из 1892. године. Због сличности двају пројеката, нису изостале критике јавности, која је постављала питање оригиналности ауторства и предлагала је расписивање новог конкурса који би предвиђао изградњу скупштинске зграде у националном стилу. И поред тога што је у међувремену, 1903. године, дошло до династичке промене и што је донет нов устав, према којем је Скупштина опет постала једнодома, није се одустало од Илкићевог пројектног решења.

Почетак градње[уреди]

Званичан почетак градње палате означен је полагањем камена темељца 27. августа 1907. године, у присуству краља Петра Првог Карађорђевића и престолонаследника Ђорђа, народних посланика и дипломатског кора. Повеља која је том приликом узидана у темеље садржала је имена краља, митрополита, и главног архитекте Јована Илкића. Извођење радова поверено је београдском предузимачу Васи Тешићу. Догађаји на историјској позорници наредних година утицали су на то да је до завршетка Првог светског рата било грађено са закашњењима и само до нивоа првог спрата. Формирање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца условило је потребу за изменама пројекта, јер програм није више одговарао новим захтевима. Због смрти архитекте Илкића 1917. године, руковођење радовима, који су се тицали не само измена већ и рестаурације изгубљених нацрта, поверено је ауторовом сину и архитекти Министарства грађевина Павлу Илкићу. Према реконструисаним пројектима, изградња је настављена 1920. и трајала до 1926. када су радови још једанпут обустављени. Одлука о почетку следеће фазе извођења уследила је након смрти краља Александра Карађорђевића 1934. године, када је извођач радова постало Архитектонско одељење Министарства грађевина. Главни пројектант овог одељења био је руски архитекта Никола Краснов [7] (1864–1939). Његово тридесетогодишње искуство у пројектовању јавних грађевина, на основу којег је стекао титулу „Архитекте Руског Царског Двора“, а потом и „академика архитектуре“, препоручило га је за рад на пројектима неких од најзначајнијих здања престонице. Посебан допринос репрезентативности Краснов је дао пројектом ентеријера са свим детаљима. Палата Народне скупштине завршена је и освећена 18. октобра 1936. године у присуству краља Петра Другог Карађорђевића, двадесет девет година након почетка градње. Прва седница у присуству свих чланова владе одржана је два дана касније, 20. октобра 1936, а до краја исте године утврђени и организовани су распореди и намене свих простора.

Архитектура[уреди]

Народна скупштина

Скупштинско здање је осмишљено и изведено као монументални, репрезентативни, објекат решен у симетричној основи у виду палудијанског решенја уз строго поштовање академских принципа и у време њеног пројектовања представљало је најприкладније решење палате таквог типа, програма и намене. Средишњим ризалитом објекта доминира портик са троугаоним тимпаноном, ослоњеним на ogromne стубове, које надвисује елегантна купола с лантерном. Изгледи здања су решаваниса рустичном обрадом сутерена рипањским зеленим каменом, обликом прозора и пиластера који се протежу кроз две средишње етаже и завршавају кровним венцем са балустрадом – указујући на неоренесансне и необарокне узоре који су коришћени за решенја изгледа палате овакове врсте. Целокупна хералдичка декорација предвиђена изворним пројектом, као и скулптурална, пластика нажалост није изведена. Једини реализовани пластични украс представљају медаљони са представом Атене и ликовима Перикла, Демостена и Цицерона на бочним ризалитима, рад вајара Ђорђа Јовановића. Вајарска декорација над порталима у виду скулптуре анђела са бакљом и маслиновом граном урађена је према идеји Петра Палавичинија. Саставни део амбијенталног уређења грађевине представљала је и декоративна ограда са стилским канделабрима, постављена 1937. године према Красновљевом пројекту. Део ограде представљале су и две стражаре са стилизованим фењерима. Ограда се на овом месту налазила до 1956. године, када је ограда демонтирана и клоњена приликом уређења Трга Маркса и Енгелса (данас Трг Николе Пашића), коришћена за ограђивање приватних викендица у Хрватској и Словенији, сасвим конкретно- један од оних који је узео део ограде је Иван Стево Крајачић.[8] Уз монументални степенишни прилаз, 1939. године постављена је скулптурална група „Играли се коњи врани“, рад вајара Томе Росандића. Програм унутрашњег уређења скупштинске зграде подразумевао је посебно опремање простора, Велике и Мале сале, дворане за седнице и кабинета званичника. Свечаном утиску централног вестибила надвишеног куполом, поред полихромно обрађених зидова са стубовима, пиластерима, нишама и лођама, доприноси и посебно декоративно обрађени мермерни под. Хералдичким симболима и скулптурама владара овом простору дат је и снажан симболички карактер. Велики хол, односно „сала за разговоре“, представља централни скупштински простор, који је украшена богатом штуко декорацијом и намештајем у дуборезу. Велика скупштинска сала, смештена у десном крилу зграде, пројектована је првобитно за 200, а потом, након измена пројекта, за 400 особа. У супротном, левом крилу зграде, пројектована је Мала сала намењена раду Сената. У обе сале, као и у Сали Министарског савета, зидови су обложени штуко декорацијом, док је целокупаа опрема изведен од ораховине. Комуникација између приземља и простора спрата остварена је са два симетрично постављена степеништа од белог мермера, чије је украшавање решеноено бронзаним статуама, персонификацијама Правде и Просвете као и грбовима Краљевине. У ентеријеру спрата посебно се издвајају простори намењени за администрацију, финансијском одбору и библиотеци што је један од најлепших простора Скупштине. Красновљеви нацрти намештаја у стилском погледу одражавају укус београдског грађанског духа тог времена. Зидове Скупштине краси и двадесет фресака, које су током 1937. године урадили истакнути југословенски уметници декоративног фреско сликарства. Изградња Дома подстакла је процес европеизације и еманципације српске архитектонске културе, приближавајући је најсавременијим светским токовима у области монументалне архитектуре. Поред континуитета намене којој служи од подизања до данас, Дом Народне скупштине издваја се и као сведочанство најзначајнијих догађања политичког живота у српској историји. Због својих архитектонских, историјских, културних и уметничких вредности, Дом Народне скупштине утврђен је за споменик културе 1984. године.

Галерија[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ Београдско наслеђе, Завод за заштиту споменика културе града Београда, каталог непокретних културних добара на подручју града Београда, приступљено 11.10.2013. beogradskonasledje.rs/kd/zavod/stari_grad/zgrada_starog_dvora.html Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда (CD) С. Димитријевић и Г. Гордић, Поздрав из Београда, Београд на старим разгледницама из збирке др Сергија Димитријевића, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 1986. Г. Гордић, Стари двор, Београд, 2005.
  2. ^ С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Архитектура, књига I, Београд, 2005. Г. Гордић, Нови двор, Београд, 2004.
  3. ^ Београдско наслеђе, Завод за заштиту споменика културе града Београда, публикације приступљено 11.10.2013. beogradskonasledje.rs/wp-content/uploads/2012/06/k4/pionirski_park.pdf
  4. ^ Б. Нушић, Стари Београд, Београд, 1892. Д. Стојановић, Калдрма и асфалт: урбанизација и европеизација Београда 1890-1914, Београд 2009. С. Вицић, Поздрав из Београда: 1895-1941, књ.1 и 2, Београд 2008.
  5. ^ Д.Ђурић-Замоло, Градитељи Београда 1815-1914, Београд 1981. З. Маневић, Лексикон српских архитеката XIX и XX века, Београд 1999. Г. Гордић, Архитекта Константин А. Јовановић (заједно са Вером Павловић Лончарски), Београд, 2001. Љ. Никић, Архитект Константин Јовановић, ГМГБ IV, Београд 1957.
  6. ^ С. Г. Богуновић, Јован Илкић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, Архитекти, књига II, Београд, 2005. З. Маневић, Лексикон српских архитеката XIX и XX века, Београд 1999
  7. ^ А. Кадијевић, Естетика архитектуре академизма XIX-XX век, Београд 2005. Политика online, Београд из руског угла, приступљено 11.10.2013. http://www.politika.rs/rubrike/Magazin/Beograd-iz-ruskog-ugla.lt.html Вечерње новости online, Утицај руских архитеката у Београду, приступљено 11.10.2013. http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:351235-Uticaj-ruskih-arhitekata-u-Beogradu С. Г. Богуновић, Архитектонска енциклопедија Београда XIX и XX века, архитекти, том II, Београд 2005.
  8. ^ Вјенцеслав Ценчић: „Иван Крајачић Стево: Ја о себи, други о мени“, Ријека, 2012

Извор из кога је црпео овај чланак[уреди]

  • Биљана Мишић, „Дом Народне скупштине“ издао: Завод за заштиту споменика културе града Београда приступно онлајн:[1]

Спољашње везе[уреди]