Фјодор Михајлович Достојевски
Из Википедија
| Фјодор Михајлович Достојевски | |
|---|---|
 Портрет Фјодора Михајловича Достојевског који је насликао Василиј Перов 1872. |
|
| рођен: | 11. новембар, 1821. Москва (Царска Русија) |
| преминуо: | 9. фебруар, 1881. Санкт Петербург (Царска Русија) |
Фјодор Михајлович Достојевски (рус. Фёдор Миха́йлович Достое́вский) рођен је у Москви 11. новембра (30. октобра по старом календару) 1821. године, a умро je 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881. године у Санкт Петербургу.
Завршио је војну школу. У двадесетосмој години због учешћа у револуционарној организацији бива осуђен на смрт. Након помиловања провео је четири године на присилном раду у Сибиру.
Он је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја, посебно у модернизму светски је писац у рангу Шекспира и Сервантеса. Реализам Достојевског представља својеврсни прелаз према модернизму јер његово стварање управо у епохи модернизма постаје неком врстом узора начина писања. Са аспекта књижевне технике његови су романи још увек блиски реализму због обухвата цјелине, начина карактеризације и доминирајуће нарације, док драматични дијалози, филозофске расправе и полифонија чине од њега претечу модернизма. По многима је и претеча егзистенцијализма.
Садржај |
[уреди] Биографија
Фјодор је био други од седморо деце Михаила и Марије Достојевски, који су били потомци белоруских имиграната. Породица Достојевски вуче порекло од белоруских унијатских (гркокатоличких) племића који су се касније вратили у оквире православља. Убрзо пошто је мајка умрла од туберколозе 1837 године, он и брат Михаил су били послани у Војну академију у Санкт Петербургу. Године 1839 умире му и отац, пензионисани војни хирург и насилни алкохоличар, који је служио као доктор у болници Марински за сиромашне у Москви. Претпоставља се да је Михаил убијен од стране својих кметова, за које је познато да су у више наврата били огорчени Михаиловим понашањем у пијаном стању. Претпоставња се да су га убили тако што су га везали и сипали му вотку у уста док се није удавио. По другој причи, Михаил је умро природном смрћу, а насилно објашњење његове смрти је сковао суседни земљопоседник да би лакше купио његов посед.
Фјодору није превише добро ишло у Војној академији у Санкт Петербургу, пошто је био лош из математике коју је презирао. Уместо тога се посветио књижевности. Тада је високо ценио Оноре де Балзака, и 1843 је чак превео једно од његових највећих дела Евгенија Гранде на руски. Достојевски је почео да пише своју дела отприлике у ово време, и 1846 појавио се његов први роман у форми епистоларне прозе Бедни људи, који је добио одличне критике, а један критичар (Висарион Белински) је направио чувену изјаву: “Рођен је нови Гогољ!“.
Достојевски је ухапшен и затворен 23 априла 1849 под оптужбом да је учествовао у револуционарним активностима против Цар Николај I. 16 новембра исте године је осуђен на смрт због делања против власти у склопу интелектуалног круга, тзв. Круга Петрашевског. После лажног стрељања гду су му везане очи и када је остављен на хладном времену да чека на хитац од стране одреда за стрељање, Достојевски је помилован на присилни рад у Каторга радном кампу у Омску у Сибиру. Током овог периода повећао се број епилептичних напада за које је имао генетску предиспозицију. Године 1854 је пуштен из затвора да би служио у Сибирском регименту. Достојевски је провео следећих пет година као поручник у седмом батаљону која је била стационирана у тврђави у Семипалатинску у данашњем Казахстану.
Овај период се сматра за прекретницу у његовом животу. Достојевски је напустио раније политичке ставове и вратио се традиционалним руским вредностима. Постао је убеђени хришћанин и велики противник филозофије нихилизма. У то време је упознао и Марију Дмитриевну Исеаву, удовицу пријатеља из Сибира, којом се потом оженио.
Године 1860 се враћа у Санкт Петербург, где започиње неколико неуспешних књижевних часописа са својим братом Михаилом. Достојевски бива изузено потресен смрћу жене 1864, и одмах затим смрћу свога брата. Био је у лошој финансијској ситуацију, а морао је да издржава и удовицу и децу свог брата. У то време је потпнуо утонуо у депресију, често губећи коцкајући се и задужујући се.
Достојевски је имао проблем с коцком. Тако је и једно од његових најпознатијих дела Злочин и казна написано у рекордно кратком року и брзо објављено да би успео да исплати коцкарске дугове, а пошто их је отплатио поново је остао готово без пара. У исто време је написао и књигу Коцкар да би задовољио уговор са својим издавачем.
Достојевски је у ово време путовао у западну Европу. Тамо је прво покушао да обнови љубавну везу са Аполинариом Сусловом, доста млађом студенткињом, али је она одбила да се уда за њега. Још једном му је сломљено срце, али је ускоро упознао Ану Григорјевну, двадесетогодишњу девојку која је радила као стенограф, којом се оженио 1867. У овом периоду је написао своја највећа дела. Од 1873 до 1881 издаје овај пут успешан месечни књижевни часопис са кратким причама, карикатурама и чланцима о актуеулним дешавањима — Пишчев дневник. Часопис је доживео огроман успех.
Достојевски је 1877 одржао почасни говор на сахрани песника Некрасова, који је тада побудио многе контраверзе, а године 1880 дао је познати Пушкинов говор на отварању споменика Пушкину у Москви.
Пред крај живота је живео у граду Стараја Руса у Новгородској области недалеко од Ст. Петербурга. Умро је 9. фебруара (28. јануара по старом календару), 1881 од проблема са плућима који су били изазваним његовим епилептичним напанима. Сахрањен је на гробљу Тихвин при манастиру Александар Невски у Санкт Петербургу у Русији. Процењује се да је 40.000 људи присуствовало његовој сахрани. На његовом надгробом споменику пише: “Заиста, заиста вам кажем, ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода роди." (Јеванђеље по Јовану XII,24), што је и епиграф његовог последњег романа Браћа Карамазови.
[уреди] Стваралаштво
Најпознатија дела су му Злочин и казна и Браћа Карамазови. У Злочину и казни главни лик, сиромашни студент, искушава себе понет идејама о "великим људима" и социјалној правди. Живећи у највећој беди изграђује поглед на свет који се заснива на идеји да је друштво суштински неправедно, јер омогућава бескорисним и исквареним људима да уживају у богатству док истински вредни људи пропадају у сиромаштву без могућности да развију и остваре своје способности. Правосуђе осуђује ситне злочине, а историја слави људе попут Наполеона који су одговорни за смрт хиљаде људи. Одлучује да искуша себе и да почини злочин који ће му омогућити новац за школовање и човека достојни живот. Међутим, под теретом савести на крају се предаје полицији. Браћа Карамазови је последња књига Достојевског. То је роман сложене структуре у чијем је средишту судбина породице Карамазових. Осим тога познати су му и романи Коцкар и Идиот.
Стваралаштво и име Достојевског је временом постало синоним за дубоку психолошку анализу. Дуго времена, психолошка анализа и контрадикторност његових ликова, чиниле су да у поређењу, систематске психолошке теорије значајних психолога изгледају површно. Многи теоретичари психологије, укључујући и самог Сигмунда Фројда, сматрали су Достојевског зачетником психолошке теорије и анализе. Осећај за зло и љубав према слободи, учинили су његово дело врло релевантним за 20. век, век два светска рата, масовних убистава и тоталитарних режима. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела, дубоко су утицале на многе филозофе и писце, Фридриха Ничеа, Алберта Камија, Жана Пола Сарта, Микаила Булгакова, итд. Дела склопљена од комбинације обичних и свакодневних тема са универзалним питањима као што су вера, патња и значење живота, и данас буде живо интересовање читалаца широм света.
[уреди] Смрт
Преминуо је 9. фебруара по новом или 28. јануара по старом календару, 1881. године у Санкт Петербургу. После два дана, његово тело је испратила на гробље безбројна гомила народа. Фјодор Михајлович је изразио жељу да буде сахрањен поред Њекрасова, али је био сахрањен у близини надгробног споменика свог дуго омиљеног песника - Жуковског.
[уреди] Романи
- Бедни људи, 1846 - роман у писмима
- Неточка Незванова, 1849 - недовршено дјело, прекинуто хапшењем и одласком у Сибир
- Село Степанчиково, 1859 - написано у Сибиру, комични роман с темом о провинцијској властели
- Понижени и увређени, 1861 - роман-фељтон
- Злочин и казна, 1866 - прелазни облик према модерном роману, Раскољников
- Идиот (роман), 1868 - низ етичко-моралних питања и расправља о руском друштву онога времена, кнез Мишкин
[уреди] Новеле
- Записи из подземља, 1864 - "интимна филозофска исповијед човјека из подземља"
- Кротка, 1876 - објављена унутар пишчева дневника, "једна од најпотреснијих новела очаја" у свјетској књижевности
[уреди] Анегдота
|
Викицитат има колекцију цитата сродних са:
|
Кћи Достојевскога чудила се својој мајци што је она, двадесетогодишња девојка имала храбрости да се уда за човека од четрдесет и седам година. На шта је гђа Достојевски одговорила:
— Твој отац био је у оно време много веселији и млађи по лику од младића свога времена који су према тадањој моди сви носили наочаре и изгледали као професори зоологије.
[уреди] Спољашње везе
- Фјодор М. Достојевски: Пишчев дневник II
- Сајт обожавалаца Достојевског, на енглеском
- Биографија Достојевског на српском
- Апостол православног реализма („Православље“, бр. 927, 1. новембар 2005.)
