До последњег даха (филм из 1960)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак До последњег даха.
До последњег даха

постер
постер

Изворни наслов (фр. À bout de souffle)
Режија Жан-Лик Годар
Продуцент Жоржис де Борегард
Сценарио Жан-Лик Годар
Франсоа Трифо
Главне улоге Жан-Пол Белмондо
Џин Сиберг
Музика Маршал Солел
Сниматељ Раул Кутар
Жанр крими-драма
Издавачка кућа Les Films Impéria
Les Productions Georges de Beauregard
Société Nouvelle de Cinématographie (SNC)
Година 1960.
Трајање 89 мин.
Земља Застава Француске Francuska
Језик француски
енглески
Буџет 400.000ФРФ
IMDb веза

До последњег даха (фр. À bout de souffle) је француски играни филм из 1960. године у режији Жан-Лика Годара. То је био његов први дугометражни рад и један од најранијих, најутицајнијх филмова Француског Новог таласа. У то време, филм је привукао велику пажњу због свог смелог визуелног стила и иновативне употребе џамп-кат-а (jump-cut).
Филм До последњег даха, заједно са Трифоовим 400 удараца и Ренеовим Хирошимо, љубави моја, прославио је ауторе Француског новог таласа у међународним оквирима.

Потпуно обновљена верзија филма је објављена у САД за 50-годишњицу филма у мају 2010. Када је првобитно изашао у Француској, филм је имао 2,082,760 биоскопских посетилаца. [1]

Радња[уреди]

Мишел је млади ситни криминалац који себе моделира као филмску личност Хемфрија Богарта. Након крађе аутомобила у Марсеју, Мишел упуца полицајца који га је пратио на сеоском путу. Без пребијене паре и у бекству од полиције, он се окреће својој америчкој девојци Патрисији, студенту и новинару, која продаје Њујорк Хералд Трибјун на улицама Париза. Не знајући да га јури полиција, Патрисија га несвесно крије у свом стану, Мишел истовремено покушава да је заведе и убеди да побегне са њим у Италију са њеним новцем. У једном тренутку Патрисија каже да је трудна са његовим дететом, а убрзо, током испитивања од стране полиције, сазнаје да је Мишел у бекству. На крају, она га и издаје, али пре доласка полиције му признаје шта је урадила. Он је донекле прихватио да ће отићи у затвор, и не покушава да побегне у први мах, међутим у тренутку се предомисли и полиција га устели на улици; успева да отрчи низ улицу али убрзо пада и умире.

Завршни дијалог[уреди]

Мишелова сцена смрти је једна од најлегендарнијих сцена на филму, али финалне реченице дијалога су извор неких забуна за публику са енглеског говорног подручја. У неким преводима, нејасно је да ли Мишел осуђује Патрисију, или алтернативно осуђује свет у целини.

Улоге[уреди]

Глумац Улога
Главне улоге
Жан-Пол Белмондо Мишел Поикар
Џин Сиберг Патрисија Франсини
Остале улоге
Данијел Буланжер Полицијски инспектор Витал
Анри-Жак Хот Антонио Берути
Роже Анен Карл Зумбак

Награде[уреди]

  • При Жан Виго 1960
  • Сребрни медвед за најбољу режију 1960.[2]

Извори[уреди]

  1. ^ „Најлепши француски филмови у Дому омладине“ (на ср). Радио-телевизија Србије. 26. 4. 2011. Приступљено 18. 5. 2012.. 
  2. ^ „Berlinale: 1960: Prize Winners“. berlinale.de Приступљено 18. 5. 2012.. 

Литература[уреди]

  • Нови талас - Портрет једне младости, Антоан де Бек, Библиотека LEXIS, Службени гласник, Београд (2010) ISBN 978-86-519-0468

Спољашње везе[уреди]