Драгомир Дујмов

Из Википедије, слободне енциклопедије
Драгомир Дујмов

Пошаљи фотографију

Информације
Датум рођења 17. март 1963.
Место рођења Сентеш (Мађарска)
Дела
Потпис

Драгомир Дујмов (Сентеш, 17. март 1963) је српски књижевник, песник, прозни писац и преводилац који живи и ствара у Будимпешти.

Биографија[уреди]

Рођен је 17. марта 1963. године у Сентешу (Мађарска). Дане детињства провео је у бачком месту Каћмару. Према усменој легенди која се гаји у његовој породици, Дујмовљеви преци су у Угарску доспели бежећи испред Турака из Мостара давне 1687. године. Драгомир Дујмов је дипломирао 1989. године на Филозофском факултету у Новом Саду на групи Југословенске књижевности и српски језик. Од исте године ради као професор у Српској гимназији у Будимпешти. Дујмов припада средњој генерацији српских књижевника у Мађарској.

"Из дела у дело Драгомир Дујмов, један од најзначајнијих савремених српских писаца у дијаспори, осим ширине у погледу тематског круга стваралачког интересовања, веома занимљивог, студиозног, често макар и посредно, и критичког приступа догађајима битним за постојаност Срба на тлу Паноније, конкретније, у простору Мађарске, а све око Сентандреје - српске северњаче, доказује се, осим осталог, и као писац у сталном настојању да новом књигом превазиђе себе пређашњег“ - пише на једном месту књижевник Давид Кецман из Сомбора.

О Драгомиру Дујмову као приповедачу познати београдски књижевник Милован Витезовић је, између осталог, написао и следеће: „Дујмов је приповедач са ставом, који не бежи из свога времена, али се вешто сналази у епохама. Сигуран је у фабулирању. Вичан је свакодневљу, а добро се сналази у легендама и митовима. Подједнако је уверљив. Добро зна да песничку метафору у прози учини прецизном и неопозивом. Уме да буде сатирично резак, али и да то уздигне до неочекиване мудрости. Поседује онај ретки дар за хумор који је, како рече Исидора Секулић „најпретежније интелектуалан“.

О Дујмовљевом роману „Воз савести“ позната критичарка и преводилац Драгиња Рамадански изјавила је и ово: „У темељу овог романескног самоиспитивања јесте реанжирање онога што зовемо историјска грађа. То је учињено квалитетним језиком, рекла бих драгоценим у својим конструктивним моћима, који се не да без остатка свести на стилизацију говора српске дијаспоре у Мађарској, као ни шаролике гласове дате епохе, јер је остварен онај високоиндувидулани вишак, који је уједно и залога трајања“.

Од првог броја Српских народних новина, српског недељника у Будимпешти, Драгомир Дујмов уређује рубрику за децу Невен.

Од самог оснивања Дујмов је радио и у Српском позоришту у Мађарској.

Од 2004. је председник кураторијума Задужбине Јакова Игњатовића у Будимпешти.

Драгомир Дујмов је члан Удружења књижевника Србије.

Дела[уреди]

Збирке песама[уреди]

  • Сунце се небом бори (Будимпешта, 1992)
  • Немир боја (Будимпешта, 1997)
  • Меридијани (Будимпешта, 2000)

Збирке приповедака[уреди]

  • Згужвано доба (Будимпешта, 2001)
  • Превозник тајни (Будимпешта, 2005)
  • Будимске приче (Будимпешта, 2007)

Романи[уреди]

  • Бели путеви (Будимпешта, 2000)
  • Воз савести (Будимпешта, 2005), (Будимпешта, 2009 - преправљено издање)
  • Раскршће (Будимпешта, 2006)

Збирка есеја[уреди]

  • Чувар пештанског кандила (Будимпешта, 2005) - есеји о Стојану Д. Вујичићу

Либрето[уреди]

  • Пастир вукова - Свети Сава (Будимпешта, 1994) - прва српска рок-опера

Научно популарна литература[уреди]

  • Заборављени српски листови у Будимпешти (1866-1914) (Будимпешта, 2007)
  • Сантовачки летопис са допуном (Будимпешта, 2010)
  • Храм Светог Великомученика Георгија у Будимпешти (коаутор: протонамесник Зоран Остојић) (Будимпешта, 2011)
  • Будимпештом српски знамен (Будимпешта, 2012)

Преводи[уреди]

  • Фридрих Диренмат: „Краљ Јован“ (Будимпешта, 1995) - драма
  • Игнац Нађ: „Избори“ (Будимпешта, 1997) - народни игроказ
  • Шандор Хуњади: „Процветале су већ трешње“ (Будимпешта, 1998) - драма
  • Александер Оквуд: „Писмо Гарсији и друге поучне приче“ (Будимпешта, 1998) - приповетке

Антологије[уреди]

  • Где нестаје глас? (Будимпешта, 1984) - песме
  • На другој обали (Београд-Ваљево, 1984) - песме и приповетке
  • Генерацијска антологија (Печуј, 1991) - песме
  • Наша поезија у дијаспори (Сарајево, 1991) - песме
  • Српска северњача / песме о Сентандреји (Нови Сад, 1994) - песме
  • Боготражитељи (Београд, 2001) - песме
  • Српска поетска плетеница (Нови Сад, 2003) - песме
  • Међу својима (Београд, 2004) - песме

Књижевне награде[уреди]

  • Награда Задужбине Јакова Игњатовића (Будимпешта, 2003)
  • Награда „Растко Петровић“ Матице исељеника Србије (Београд, 2006)

Спољашње везе[уреди]