Драгољуб Мићуновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Драгољуб Мићуновић

Драгољуб Мићуновић у Народној скупштини
Драгољуб Мићуновић у Народној скупштини

Биографија
Датум рођења 14. јул 1930. (1930-07-14) (84 год.)
Место рођења Мердаре, Топлица (Краљевина СХС, данас Србија)
Политичка партија Демократска странка
Остале:
Демократски центар (1996-2004)
Савез комуниста Југославије
Мандат(и)
Председник Скупштине Србије и Црне Горе
3. март 2003. — 4. март 2004.
Наследник Зоран Шами
Председник Већа грађана Савезне Скупштине СРЈ
3. новембар 20003. март 2003.
Претходник Миломир Минић

Драгољуб Мићуновић (Мердаре, Топлица, 14. јул 1930) је српски политичар, тренутно је на ванредним парламентарним изборима 2014. године изабран је за народног посланика, иако је члан Демократске странке независни је народни посланик у Скупштини Србије и члан је посланичке групе Демократске странке, тренутни је председник политичког савета Демократске странке, један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке. [1]

Биографија[уреди]

Завршио је гимназију у Прокупљу 1950. године, а потом је уписао филозофију на београдском Филозофском факултету, где је дипломирао 1954. Као осамнаестогодишњак провео је двадесет месеци у логору на Голом отоку јер је као млад комуниста и члан Комунистичке партије Југославије а касније Савеза комуниста Југославије био је идеолошки приклоњен СССР-у и Јосифу Стаљину.

Мићуновић је једно време, по дипломирању, радио као професор филозофије и психологије у Крушевцу. Почетком 1960-их постаје асистент на београдском Филозофском факултету на катедри за филозофију.

1968. године био један од организатора студенстких демонстрација у Београду, због чега је био хапшен, циљ организатора студенстких демонстрација био је борба против такозване Црвене буржоазије и успостављање већег комунизма. Почетком 1975. године, заједно са још седам професора, удаљен са београдског Филозофског факултета због „политичке неподобности“. Наредних неколико година провео је у Немачкој, а у земљу се вратио 1983. и у наредном периоду учествовао је у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања који је деловао на простору бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Један од оснивача Института за филозофију и друштвену теорију Универзитета у Београду[2].

1989. године учествовао у обнављању рада Демократске странке, а фебруара 1990. године изабран за председника ДС. Децембра исте године, на првим вишестраначким изборима, изабран је за посланика у Скупштини Србије. Две године касније, 1992, постаје посланик и у Већу република Скупштине СР Југославије.

1994. године смењен са места председника Демократске странке. Тако је дошло (1996) до формирања нове странке под називом Демократски центар, и Мићуновић постаје лидер те странке. Исте године, у новембру, постаје посланик на листи опозиционе коалиције „Заједно“ у Већу грађана Скупштине СР Југославије.

Крајем 1999. Мићуновић је био један од иницијатора уједињења српских опозиционих странака у један блок. То ће, у јануару 2000. године, довести до стварања ДОС-а (Демократска опозиција Србије). Када је ДОС у октобру 2000. дошао на власт, Мићуновић постаје председник Већа грађана Скупштине СР Југославије. А фебруара 2003. године, након укидања Савезне Републике Југославије, изабран је за председника Скупштине Србије и Црне Горе.

Новембра 2003. био је председнички кандидат ДОС-а на неуспелим изборима за председника Србије, где је у првом кругу добио мање гласова од кандидата Српске радикалне странке Томислава Николића. Децембра исте године, на ванредним изборима за Скупштину Србије, изабран је за посланика у српском парламенту. Почетком 2004. постаје посланик и у Скупштини Србије и Црне Горе.

Поново је изабран за посланика у српском парламенту на ванредним изборима у јануару 2007. затим у мају 2008. и мају 2012. године.

Тренутно је на дужности председника Политичког савета Демократске странке.

Одликовања[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

претходник
Милан Грол
(1940-1946)
Председник Демократске странке
3.2.1990 — 25.1.1994
наследник
Зоран Ђинђић