Драгутин Лесар

С Википедије, слободне енциклопедије
Драгутин Лесар
Лични подаци
Датум рођења(1956-03-04)4. март 1956.(68 год.)
Место рођењаМачковец, Југославија
ДржављанствоХрватска
НародностХрват
Политичка каријера
Политичка
странка
Хрватски лабуристи
Раније: ХНС
Тренутна функција
Функцију обавља од 27. фебруар 2010.
1991 — април 2008.

Драгутин Лесар (Мачковец, 4. март 1956) је хрватски политичар и синдикалиста.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 4. марта 1956. године у селу Мачковец недалеко од Чаковца (СР Хрватска, СФРЈ), где је почео похађати основну школу. Године 1963. цела породица: отац Бранко, мајка Јулијана и сестре Бранка и Гордана, сели у недалеки Шенковец где је и завршио основну школу. Након основне школе због финансијских разлога није могао наставити школовање у Загребу како је желео па је уписао трговачку школу. Отац му је 1972. године погинуо несрећним случајем на раду па је школовање наставио да финансира својом ученичком наградом.[1]

Након завршетка средње школе пар месеци рада је радио у робној кући аутоматеријала након чега одлази у југославенску војску. По изласку из војске 1976. године проналази привремени посао у продавници ципела Шимецки у Чаковцу а након пар месеци запошљава се у Љеваоници Чаковец. Уз рад у Љеваоници школовао за организатора продаје.[1]

На годину дана напустио је Љеваоницу и радио је као комерцијални директор у Горење Мурал у Мурском Средишћу. После се вратио у Љеваоницу на послове набавке и формирао је комерцијалну службу.[1]

Синдикална каријера[уреди | уреди извор]

Синдикалним активностима почиео се бавити 1978. године као синдикални повереник, а 1980. године изабран је за секретара тадашњег Општинског већа синдиката у Чаковцу. Због неспоразума са челницима Савез комуниста на неколико година напустио је рад у синдикату. Врато се 1985. године.[1]

У то време у Чаковцу је постојао синдикат радника запослених у приватном сектору и стамбени фондом за те раднике. Основна делатност била је прикупљање доприноса и расподела кредита за финансирање стамбене изградње искључиво за раднике запослене у приватном сектору. Та синдикална организација и сам стамбени фонд биле су јединствене организације такве врсте у Југославији. На основу јавног конкурса изабран је за секретара тог синдиката и фонда.[1]

На властиту иницијативу 7. априла 1990. године са групом људи запослених код предузетника из Чаковца, Пуле, Ријеке, Нове Градишке, Сплита и Дубровника оснивамо Синдикат радника запослених у приватном сектору Хрватске, данашњи Хрватски синдикат неиндустријских радника и приватних намештеника.[1]

Крајем осамдесетих година у СР Хрватској почиње политичко превирање у склопу којег се и најављује реформа тадашњег синдикалног покрета у Хрватској. Покушај реформисања Савеза синдиката Хрватске пропао је на Конгресу у мају 1990. године јер је за председника изабран је Јозо Клисовић представник старих партијских синдикалаца. Крајем 1990. године заједно са Јосипом Павићем, Весном Дејановић, Иваном Милетићем и Миланом Кривокућом сменио је Клисовића преузео вођење Савеза.[1]

У јануару 1991. године изабран сам за председника Савеза самосталних синдиката Хрватске (СССХ) на чијој функцији је остао до марта 1996. године када након оставке одлази у Синдикат запослених у пољопривредни, прехрамбеној и духанској индустрији и водопривредни Хрватске на чијем је челу тада био његов пријатељ Јосип Павић.[1]

Политичка каријера[уреди | уреди извор]

У јесен 1991. године након разговора с Радимиром Чачићем, Срећком Бијелићем, Савком Дабчевић-Кучар и Драгутином Харамијом приступа Хрватској народној странци где је неколико месеци после изабран за потпредседника Странке.[1]

На локалним изборима 1997. године носио је страначку листу ХНС-а за жупанијску скупштину Међимурске жупаније и листе за Жупанијски дом Хрватског сабора. Са освојених 14,66% гласова не успијева ући у Жупанијски дом Сабор, али са 5 освојених мандата у Жупанијској скупштини Међимурске жупаније заједно са Хрватском социјално-либералном странком и Хрватском сељачком странком с власти смењује Хрватску демократску заједницу и ствара постизборну владајућу коалицију у којој је он изабран за заменика жупана Међимурске жупаније. Током 2000. године Жупанијска скупштина прихвата његов предлог па оснива Међимурску фондацију солидарности "Катружа" и бира га за директора фондације.[1]

На локалним изборима 2001. године поново је носилац листе ХНС-а за жупанијску скупштину на којима је освајамо 6 мандата. Након избора поново је формирамо постизборну коалицију с ХСЛС-ом и ХСС-ом и изабиран је за заменика жупана.[1]

На парламентарним изборима 2003. године листа ХНС-а у 3. изборној јединици осваја 2 мандата те заједно с Радимиром Чачићем улази у Хрватски сабор. У свом првом мандату у Сабору био је члан Одбора за Устав, Пословник и политички систем и Одбора за локалну и регионалну самоуправу те председник посланичког клуба ХНС-а.[2] На локалним изборима у мају 2005. године носио је листу ХНС-а у Шенковецу и са 25% гласова осваја 4 од 13 мандата у општинској скупштини.[1]

На парламентарним изборима 2007. године по други пут је изабран за посланика Хрватског сабора на листи ХНС-а.[3] У овом мандату био је члан Националног савета за праћење спровођења Стратегије сузбијања корупције. У априлу 2008. године након сукоба с новоизабраним председником ХНС-а Радимиром Чачићем, напушта странку и мандат у Сабору наставља обављати као независни посланик.[1]

Крајем 2009. године с групом истомишљеника започиње припреме за оснивање нове политичке странке, Хрватских лабуриста - Странке рада. На Оснивачком сабору Хрватских лабуриста 27. фебруара 2010. године изабран је за првог председника Странке. У Хрватском сабору престаје бити независни посланик 12. априла 2010. године када званично постаје посланик Хрватских лабуриста без изворног мандата. На првом Сабору Хрватских лабуриста 1. маја 2011. године у Загребу изабран је за председника странке у четверогодишњем мандату.[1]

На парламентарним изборима 2011. године по трећи пут изабран је у Сабор а његова Странка освајаја је 6 посланичких мандата. У Хрватскоме сабору поред тога што је председник посланичког клуба ХЛ-а члан је и Одбора за устав, пословник и политички систем, Одбора за међупарламентарну сарадњу, Делегације Хрватскога сабора у Парламентарној димензији Централноевропске иницијативе и Националног савета за спровођење стратегије сузбијања корупције.[4]

Приватно[уреди | уреди извор]

У мају 1977. године оженио се Аницом, а исте године добио је и прво дете, сина Игора. Године 1984. родила се кћерка Маја.[1] Маја Лесар је у марту 2011. године организовала први протест у Међимурју против Владе Јадранке Косор.[5]

Био је члан надзорног одбора Међимурје градитељство од 2000. до 2003. године. У Међимурским водама био је од 1999—2003 члан надзорног одбора, а од 2003—2004 био је председник надзорног одбора.[6]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м „Биографија на личној страници”. Lesar.info. Приступљено 19. 3. 2013. 
  2. ^ „5. сазив Хрватског сабора, Драгутин Лесар”. Sabor.hr. Архивирано из оригинала 03. 12. 2010. г. Приступљено 19. 3. 2013. 
  3. ^ „6. сазив Хрватског сабора, Драгутин Лесар”. Sabor.hr. Архивирано из оригинала 16. 03. 2011. г. Приступљено 19. 3. 2013. 
  4. ^ „7. сазив Хрватског сабора, Драгутин Лесар”. Sabor.hr. Архивирано из оригинала 19. 08. 2014. г. Приступљено 19. 3. 2013. 
  5. ^ „Prosvjed protiv Vlade u Čakovcu organizirala Lesarova kći”. Vecernji.hr. 13. 3. 2011. Приступљено 19. 3. 2013. 
  6. ^ „Политопедиа: Драгутин Лесар” (на језику: (језик: хрватски)). Politopedia.net. Архивирано из оригинала 25. 09. 2016. г. Приступљено 19. 3. 2013. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]