Државни разлог
 |
Овај чланак или један његов део нема никакве независне и поуздане изворе. Помозите да се овај чланак побољша тако што ћете унети одговарајуће референце. Текст који не садржи референце може бити доведен у питање, а потом и уклоњен. |
Теорија државног разлога представља посебно поље проучавања политичке теорије и бави се проучавањем основних принципа на којима се темељи политички поредак, грађанско друштво и друштвени уговор. Најзначајније теорије су поставили Николо Макијавели, Жан Боден и Томас Хобс.
Макијавели [уреди]
Николо Макијавели је сматрао да је политика сфера друштва, која је у потпуности ослобођена морала и која је усмерена на освајање политичке моћи и власти, као и на одржавање истих. Политика, дакле, омогућава појединцу или некој групи да дођу на власт у друштву и да у складу са својим потребама или потребама становништва, управљају том државом. Постоје два облика политичког поретка, а то су република и монархија, који се међусобно разликују по многим карактеристикама, мада им је заједничка тежња за освајањем и одржавањем власти. Два средишња проблема Макијавелијеве теорије су политичка моћ и проналажење социјалних елемената који уједињују друштво. Стога, Макијавели сматра да је потребно испунити неколико услова да би једна власт била стабилна и јака. Ти услови су: власт се мора ослањати на силу и сила се мора примењивати кад год је нужно; морају се пронаћи елементи који ће ујединити друштво, а то су заједнички интереси или проблеми; владар увек мора одлучно да делује и потребно је постојање јаке националне армије.
Боден [уреди]
Жан Боден је у својој теорији проучавао однос између друштва и суверенитета. Сматрао је да је држава заједница великог броја породица, која је опремљена суверенитетом. Уколико нема суверенитета и јавне власти, држава се ни по чему не разликује од других људских заједница. Суверенитет је највиша моћ у друштву, која је, у ствари, моћ наређивања и моћ да се доносе закони. Суверенитет се темељи на уговору међу појединцима, приликом којег се суверенитет преноси на владара. Суверенитет и моћ владара су неограничени и он има право да доноси законе којима се уређује заједница и који имају предност у односу на обичаје и традицију, тј. могу их укинути. Боден је суверенитет владара ограничио природним правима и моралним поретком, који не смеју бити угрожени ни на који начин. Оно што је изван суверенитета су религија, морал и приватна својина. Боден није говорио о начинима успостављања поретка, мада је сматрао да сваки поредак настаје силом.
Хобс [уреди]
Томас Хобс је у свом делу „Левијатан“ систематизовао теорију која се бавила основним принципима на којима се темељи политички поредак. Хобса и теорију државног разлога повезује појам суверенитета и друштвеног уговора. Наиме, Хобс је сматрао да је суверенитет, који је у поседу власти, највиша моћ у друштву, моћ која омогућава доношење закона и уређења заједнице. Суверена моћ настаје добровољном сагласношћу појединаца да се подвргну власти једног човека или скупштине људи зарад заштите своје имовине и својих интереса. Међутим, постоји ситуација када се појединац може успротивити сувереној моћи владара, а то је право на отпор када је угрожен живот тог појединца неком владаревом одлуком. Хобс је у политичку теорију увео две новине. Он је ретематизовао класичну теорију о односу права и дужности, јер је сматрао да у основи друштва морају стајати природна права, која не производе никакве дужности, и друго, ретематизовао је схватање о односу појединца и друштва. Претпостављао је да између појединца и друштва нема додира, те да је појединац настао пре друштва.
