Дриваст

Из Википедије, слободне енциклопедије
Скадар, Дриваст и околна мјеста у Средњем вијеку.

Дриваст (лат. Drivastum, Drivastium, алб. Drishti) је био једно од главних утврђења на сјеверу данашње Албаније, током средњег века. Подигнут је брду, на око 800 метара надморске висине и четвороугаоног је облика, са високим бедемима и кулама.

Илирска тврђава[уреди]

Античка тврђава Илира, освојена од Римљана штитила је пут према Дарданији, Мезији и Дакији. Са Сапом и Дањом, убрајао се у мале касноантичке епископске градове и био је најважнији од поменутих мјеста у залеђу Скадра. Касније је градска твђава са околином припала Источном римском царству.

Под Византијом[уреди]

Као Drivastium се први пут помиње у IX вијеку. Важио је за значајну карику у систему одбране средњовјековног Скадра и епархије Дриваст. По папској були, од 8. јануара 1089. године, Дриваст је као епископија (заједно са дукљанском, которском, улцињском, свачком, скадарском, полатском, српском, босанском и травунском епископијом) потпао под Барску архиепископију. Нема доказа да је Дриваст (као ни Сапа, Сард или Дањ) улазио у састав средњовјековне државе Дукље, мада се зна да је, у њиховој непосредној близини била резиденција њених владара, у Скадру. Град, у том периоду, за господаре Дукље није имао неку значајнију улогу.

У држави Немањића[уреди]

Послије српско-мађарских успјеха у борби против Византије и освајања Моравско-вардарске долине, Стефан Немања преноси акције у правцу Дукље и Далмације, па 1184- 1185. године , између осталих мјеста у Дукљи, осваја и Дриваст, прикључујући га Рашкој. У Краљевини Србији, Дриваст заједно са Дањом, добија значајнију улогу и интезивније се развија. Године 1242. након повратка из похода у Угарску и безуспјешне опсаде Улциња, Дриваст су опустошили Монголи. Тврђава је у саставу српске државе до краја XIV вијека.

Дриваст Балшића и Млечана[уреди]

Дриваст прелази у руке Зете Балшића (1362. или 1363. године). Под османском уцјеном за давање слободе, 1392. године, град је од стране заробљеног господара Зете, Ђурађа II Страцимировића Балшића, предат Османлијама. Захваљујући малом броју градске војне посаде, Дриваст је октобра 1395. године освојен и враћен у оквире Зете. Годину дана касније, схвативши да га не може дуго држати ван домашаја Османлија, Ђурађ II је (поред Скадра са околином, Светог Срђа, острва Скадарског језера, територије лијеве стране Бојане до мора, тврђаве Шати и царине у Дању) споразумом од 14. априла 1396. и Дриваст са околином уступио Млечанима, уз годишњу провизију од 1000 дуката. Године 1399. у околини Дриваста је избила побуна против Венеције, због високих пореза, за које су нереде Млечани кривили и Ђурађа II. Схватајући стратегијски значај тврђаве и плодне околине скадарског краја, у мају 1419. године, нови господар Зете Балша III дјелимично заузима Дриваст, а млетачка посада (40 људи са начелником Ђакомом Корером) забарикадирала се у главном утврђењу. Послије дуже опсаде, крајем августа исте године, тврђава пада у руке Балше III. Након његове смрти (28. априла 1421), опуномоћеници Дриваста су својевољно предали град и тврђаву Млечанима (Ђакому Дандолу) 10. маја 1421. године.

Српски деспоти у Дривасту[уреди]

Већ током августа 1421. године, ујак Балше III, деспот Србије, Стефан Лазаревић, стиже са војском у Зету и , између осталог, заузима и Дриваст. Познато је да је његов наследник, деспот Ђурађ Бранковић, у Дривасту имао свог војводу, Дивка Зауловића. У немилости код Турака, српски деспот се склонио у Угарску, а Велики босански војвода, Стефан Вукчић Косача, продором у Зету отпочиње борбу са Млечанима и осваја Бар 1442. У контраофанзиви, прије напада на Бар (који су држали људи вовјводе Косаче) преко Скадра је у освајање Дриваста Ђурађа Бранковића кренуо млетачки војвода, Данило Ђурић. Представници града су им без борбе уступили тврђаву 5. августа 1442. године. Најзаслужнијим за предају Дриваста, Млечани су сматрали угледног градског патриција Белација Унгара и војводу деспота, Дивка Зуловића (који им је и предао тврђаву).

У Отоманској империји[уреди]

Млетачки Дриваст је освојен од Османлија, септембра 1478. године.

Остаци утврђења[уреди]

Остаци ове тврђаве и данас постоје у региону Posrriba, село Дришти, шест километара од моста Меси и 15 км источно од Скадра. У њему се сачувао и траг грађевинске дјелатности из VIII или IX вијека: мала триконхонална црква (капела) испод самог града. По типу грађевине, поријекло јој је у сличним касноантичким црквицама VI вијека.

Литература[уреди]

  • Група аутора:Историја Црне Горе, Титоград,1970. године - књига 2, том 2; Издање Редакције за историју Црне Горе.
  • Војна енциклопедија : 2/542, Београд, 1971.

Види још[уреди]