Друзи

С Википедије, слободне енциклопедије

Друзи
موحدّون دروز


Друска звезда и друска застава
Укупна популација
≈800.000[1][2][3] to 2.000.000[4]
Оснивач
Хамза имб Али ибн Ахмад[5] и Ел Хаким би Амр Алах[6]
Региони са значајном популацијом
 Сирија600,000[7][8]
 Либан250,000[9]
 Израел143,000[10]
 Венецуела60,000[11]
 Сједињене Државе50,000[12]
 Канада25,000[13]
 Јордан20,000[14]
 Аустралија20,000[15]
 Њемачка10,000[16]
Религије
друизам
Свети списи
Посланице мудрости (Rasa'il al-hikma)
Језици

Друзи[18] су езотеричка, монотеистичка религијска заједница са око милион људи, која се налази превасходно на простоју Сирије, Либана, Израела и Јордана. Они сматрају да је Шуајб предак Друза, те га поштују као свог духовног оснивача и главног пророка.[19][20][21][22][23] Ова религија је заснована на учењима Хамзе ибн Али ибн Ахмада, фатимидског калифа Ел Хаким би Амр Алаха и древних грчких филозофа као што су Платон, Аристотел, Питагора и Зенон из Китијума.[24][25] Друзи су езотерична етнорелигијска група која говори арапски[26][27] пореклом из западне Азије и који се самоидентификују као Народ монотеизма (Ал-Мувахидун).[28]

Видео снимци из архиве Израелског канала 2 Израелске новинске компаније на којима се виде израелски друзи у традиционалној одећи. Приказане су заставе Друза.

Посланице мудрости су основни и централни текст друзке вере.[29] Вера Друза укључује елементе исмаилизма, огранка шиизма,[30] гностицизма,[31][32] хришћанства,[31][32] зороастризма,[33][34] будизма,[35][36] хиндуизма,[37][38] новоплатонизма,[31][32] питагорејанизма,[37][38] и других филозофија и веровања, стварајући засебну и тајанствену теологију засновану на езотеричној интерпретацији списа, која наглашава улогу ума и истинитости.[28][38] Друзи верују у теофанију и реинкарнацију или пресељење душе.[39] Друзи верују да се на крају циклуса поновног рађања, који се постиже узастопним реинкарнацијама, душа сједињује са космичким умом (al-ʻaql al-kullī).[40]

Иако се вера првобитно развила из исмаилизма, Друзи се не идентификују као муслимани.[41][42][43] Друзи се теолошки разликују од муслимана због свог еклектичног система доктрина,[44][43] као што су веровање у теофанију и реинкарнацију, а они не прихватају нити прате пет стубова ислама.[43]

Вера Друза је једна од главних верских група на Леванту, са између 800.000 и милион присталица. Највише их има у Либану, Сирији и Израелу, са малим заједницама у Јордану. Они чине 5,5% становништва Либана, 3% Сирије и 1,6% Израела. Најстарије и најгушће насељене заједнице Друза постоје у планини Либан и на југу Сирије око Џабал ал Друза (дословно „Планина Друза“).[45] Друшки друштвени обичаји се знатно разликују од обичаја муслимана и данашњих урбанизованијих хришћана. Познато је да формирају уско повезане, кохезивне заједнице које не допуштају у потпуности приступ онима који нису Друзи.

Заједница Друза играла је критично важну улогу у обликовању историје Леванта, где и даље игра значајну политичку улогу. Као верска мањина у свакој земљи у којој се налазе, често су били изложени прогонима различитих муслиманских режима.[46] Недавно су Друзи били на мети исламских екстремиста.[47][48]

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Друзијка

Религија Друза је један облик ислама, али са специфичним елементима гностичких и неоплатонских филозофија. Они користе арапски језик и имају сличне обрасце друштвеног понашања као и Арапи у региону. Већина муслимана их не сматра припадницима ислама, иако они себе виде као муслимане. Највећи број Друза себе сматра Арапима (уз изузетак Друза у Израелу). Затворена су заједница, прилив нових верника није допуштен, а брак са особом друге вероисповести аутоматски за собом повлачи екскомуникацију из заједнице. Друзима се, дакле, по законима те вере сматрају само особе чији је сваки предак потекао од првих конвертита, тј. из почетног периода ове религије, кад је конверзија у нову веру била допуштена сваком ко је то желео. [49]

Друзи називају себе Ахл ел Тавхид или ел муваххидун, народ монотеизма. Названи су по Мухамеду ад Даразију, који је 1017. основао религију и који је шестог фатимидског халифа у Египту ел Хакима (996—1021), прогласио инкарнацијом божанства. Иако Друзи своју науку чувају у строгој тајности — њена суштина позната је само слоју одабраних (uqqual) — зна се да та монотеистичка религија представља комбинацију исламских, јеврејских, хришћанских, неоплатонистичких и иранских елемената.

Друзи верују у пресељење душа (метемпсихоза) и Последњи суд. Живе у конзервативном, феудално-патријархалном друштвеном уређењу, под вођством угледних племићких породица. Забрањена је полигамија, уживање алкохола и пушење. Познати су по патријархалном моралу и ратоборности.

Историја[уреди | уреди извор]

Године 1519. признали су суверенитет Турске, али су и даље имали делимичну аутономију. Емиром је 1585. именован Друз Факх ад-Дин-, који је 1633. погубљен после неуспелог покушаја да се осамостали. У 18. веку проблем свог осамостаљења Друзи су покушали решити везујуће се са Британцима (емир Башир, (1788—1840). Антагонизам Друза и хришћанске секте Маронита је дошао до изражаја и 1860. у рату, у којем су Друзи, подржани од Велике Британије и Порте, на подручју Сирије и Либана побили око 11.000 Маронита. Масакр је прекинула интервенција француске војске. На захтев Француске један део Друза, пресељен је у Хауран, данас по Друзима назван Џабал ад Дуруз.

После Првог светског рата Друзи су у Џабал ад Дурузу прогласили независност у оквиру француског мандата над Сиријом. Кад је француска управа 1923. почела с увођењем административних и социјалних реформи и дирнула у традиције и племићку хијерархију Друза, избио је 1925. устанак предвођени њиховим султаном ел Атраш. Устанак је брзо захватио читаву Сирију и део Либана, а заузет је и Дамаск. Борбе су трајале до средине 1927. када су Французи успели савладати устанике, а султан је отишао у Трансјорданију. Аутономија Друза је била смањена, а француска контрола појачана.

Друзи су у Израелу били организовани као аутономна верска општина са властитом управом и верским судовима.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Carl Skutsch (7. 11. 2013). Skutsch, Carl, ур. Encyclopedia of the World's Minorities. Routledge. стр. 410. ISBN 978-1-135-19388-1. „Total Population: 800,000” 
  2. ^ Robert Brenton Betts (1. 1. 1990). The Druze (illustrated, reprint, revised изд.). Yale University Press. стр. 55. ISBN 978-0-300-04810-0. „The total population of Druze throughout the world probably approaches one million.” 
  3. ^ Donna Marsh (11. 5. 2015). Doing Business in the Middle East: A cultural and practical guide for all Business Professionals (revised изд.). Hachette UK. ISBN 978-1-4721-3567-4. „It is believed there are no more than 1 million Druze worldwide; most live in the Levant.” 
  4. ^ Samy Swayd (10. 3. 2015). Historical Dictionary of the Druzes (2 изд.). Rowman & Littlefield. стр. 3. ISBN 978-1-4422-4617-1. „The Druze world population at present is perhaps nearing two million; ...” 
  5. ^ Hendrix, Scott; Okeja, Uchenna, ур. (2018). The World's Greatest Religious Leaders: How Religious Figures Helped Shape World History [2 volumes]. ABC-CLIO. стр. 11. ISBN 978-1440841385. 
  6. ^ Daftary, Ferhad. „ḤĀKEM BE-AMR-ALLĀH”. Encyclopædia Iranica. Приступљено 27. 4. 2016. 
  7. ^ „Syria region map” (PNG). gulf2000.columbia.edu. 
  8. ^ Irshaid, Faisal (19. 6. 2015). „Syria's Druze under threat as conflict spreads”. BBC News. 
  9. ^ Lebanon – International Religious Freedom Report 2008 U.S. Department of State. Retrieved on 2013-06-13.
  10. ^ „The Druze population in Israel – a collection of data on the occasion of the Prophet Shuaib holiday” (PDF). CBS – Israel. Israel Central Bureau of Statistics. 2019-04-17. Приступљено 2019-05-08. 
  11. ^ „Tariq Alaiseme [reportedly to be] vice-president of Venezuela” (на језику: арапски). Aamama. 2013. : Referring governor Tareck El Aissami.
  12. ^ Druze Traditions, Institute of Druze Studies, Архивирано из оригинала 14. 1. 2009. г. 
  13. ^ „Dating Druze: The struggle to find love in a dwindling diaspora”. www.cbc.ca. Приступљено 1. 5. 2019. 
  14. ^ International Religious Freedom Report, US State Department, 2005 
  15. ^ „Druze Population of Australia by Place of Usual Residence (2006)”. Australian Bureau of Statistics. Приступљено 27. 7. 2010. 
  16. ^ „Drusentum - Die geheime Religion (2020)”. Deutschlandfunk. Приступљено 5. 1. 2021. 
  17. ^ Berdichevsky, Norman (2004-02-13). Nations, Language and Citizenship. McFarland. ISBN 978-0-7864-2700-0. 
  18. ^ „Definition of druze”. Dictionary.com. 2013-07-18. Приступљено 2019-08-26. 
  19. ^ Corduan, Winfried (2013). Neighboring Faiths: A Christian Introduction to World Religions. стр. 107. ISBN 978-0-8308-7197-1. 
  20. ^ Mackey, Sandra (2009). Mirror of the Arab World: Lebanon in Conflict. стр. 28. ISBN 978-0-393-33374-9. 
  21. ^ Lev, David (25. 10. 2010). „MK Kara: Druze are Descended from Jews”. Israel National News. Arutz Sheva. Приступљено 13. 4. 2011. 
  22. ^ Blumberg, Arnold (1985). Zion Before Zionism: 1838–1880. Syracuse, NY: Syracuse University Press. стр. 201. ISBN 978-0-8156-2336-6. 
  23. ^ Rosenfeld, Judy (1952). Ticket to Israel: An Informative Guide. стр. 290. 
  24. ^ Léo-Paul Dana (1. 1. 2010). Entrepreneurship and Religion. Edward Elgar Publishing. стр. 314. ISBN 978-1-84980-632-9. 
  25. ^ Terri Morrison; Wayne A. Conaway (24. 7. 2006). Kiss, Bow, Or Shake Hands: The Bestselling Guide to Doing Business in More Than 60 CountriesСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата (illustrated изд.). Adams Media. стр. 259. ISBN 978-1-59337-368-9. 
  26. ^ Chatty, Dawn (2010-03-15). Displacement and Dispossession in the Modern Middle East. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81792-9. 
  27. ^ Simon Harrison (2006). Fracturing Resemblances: Identity and Mimetic Conflict in Melanesia and the West. Berghahn Books. стр. 121—. ISBN 978-1-57181-680-1. 
  28. ^ а б Doniger, Wendy (1999). Merriam-Webster's Encyclopedia of World ReligionsНеопходна слободна регистрација. Merriam-Webster, Inc. ISBN 978-0-87779-044-0. 
  29. ^ Nejla M. Abu Izzeddin (1993). The Druzes: A New Study of their History, Faith, and Society. BRILL. стр. 108. ISBN 978-90-04-09705-6. 
  30. ^ Daftary, Farhad (2013-12-02). A History of Shi'i Islam. I.B.Tauris. ISBN 978-0-85773-524-9. 
  31. ^ а б в Quilliam, Neil (1999). Syria and the New World Order. Michigan University press. стр. 42. ISBN 9780863722493. 
  32. ^ а б в The New Encyclopaedia BritannicaНеопходна слободна регистрација. Encyclopaedia Britannica. 1992. стр. 237. ISBN 9780852295533. „Druze religious beliefs developed out of Isma'ill teachings. Various Jewish, Christian, Gnostic, Neoplatonic, and Iranian elements, however, are combined under a doctrine of strict monotheism.” 
  33. ^ Philip Khuri Hitti (1928). The Origins of the Druze People and Religion: With Extracts from Their Sacred Writings. Library of Alexandria. стр. 27—. ISBN 978-1-4655-4662-3. 
  34. ^ Kamāl Sālibī (2005). The Druze: realities & perceptions. Druze Heritage Foundation. стр. 186 190. ISBN 978-1-904850-06-9. 
  35. ^ Claude Reignier Conder (20. 9. 2018). Palestine. BoD – Books on Demand. стр. 80—. ISBN 978-3-7340-3986-7. 
  36. ^ Al-Rāfidān. Kokushikan Daigaku, Iraku Kodai Bunka Kenkyūjo. 1989. стр. 2—. 
  37. ^ а б Rosenthal, Donna (2003). The Israelis: Ordinary People in an Extraordinary Land. Simon and Schuster. стр. 296. ISBN 978-0-684-86972-8. 
  38. ^ а б в Kapur, Kamlesh (2010). History of Ancient India. Sterling Publishers Pvt. Ltd. ISBN 978-81-207-4910-8. 
  39. ^ Nisan 2002, стр. 95.
  40. ^ „Druze”. druze.org.au. 2015. Архивирано из оригинала 14. 2. 2016. г. 
  41. ^ James Lewis (2002). The Encyclopedia of Cults, Sects, and New Religions. Prometheus Books. Приступљено 13. 5. 2015. 
  42. ^ „Are the Druze People Arabs or Muslims? Deciphering Who They Are”. Arab America (на језику: енглески). Arab America. 8. 8. 2018. Приступљено 13. 4. 2020. 
  43. ^ а б в De McLaurin, Ronald (1979). The Political Role of Minority Groups in the Middle East. Michigan University Press. стр. 114. ISBN 9780030525964. „Theologically, one would have to conclude that the Druze are not Muslims. They do not accept the five pillars of Islam. In place of these principles the Druze have instituted the seven precepts noted above..” 
  44. ^ „Druze”. Britannica. 
  45. ^ Radwan, Chad K. (јун 2009). „Assessing Druze identity and strategies for preserving Druze heritage in North America”. Scholar Commons. 
  46. ^ J. Stewart, Dona (2008). The Middle East Today: Political, Geographical and Cultural Perspectives. Routledge. стр. 33. ISBN 9781135980795. 
  47. ^ Al-Khalidi, Suleiman. „Calls for aid to Syria's Druze after al Qaeda kills 20”. Reuters. 
  48. ^ „Syria: ISIS Imposes 'Sharia' on Idlib's Druze”. Архивирано из оригинала 20. 05. 2015. г. Приступљено 18. 07. 2021. 
  49. ^ Faith in the Holy Land -- the Druze community. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Друзи на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Друзи&oldid=27551118”