Дубровачка република

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Дубровачка република (1991).
Дубровачка република
Respublica Ragusina
Застава Дубровачке републике Грб Дубровачке републике
Застава Грб
Дубровачка република
Дубровачка република 1426. год
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Главни град Дубровник
Површина 1.500 km²
Становништво око 30.000
Друштво
Званични језици латински, српски[тражи се извор од 11. 2013.]
Религија Католичанство
Владавина
Историјско доба средњи век, Нови век
Оснивање 1358
Престанак 1808
Статус Бивша држава
Догађаји
Основан Дубровник око 614
Француска анексија 31. јануар 1808.
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
Flag of PalaeologusEmperor.svg Византијско царство Илирске провинције (Прво француско царство) Flag of France.svg
Овај чланак је део серије о
историји Хрватске:


Дубровачка република (лат. Respublica Ragusina) је била најзначајнија град-република и трговачки центар на источном Јадрану. Развила се око византијског Дубровника у раном средњем веку и постојала је све до 1806. године када су је заузеле Наполеонове снаге и припојиле новоствореним Илирским провинцијама 1808. године.

Свој врхунац је достигла у XIV и XV веку захваљујући веома развијеној трговини у унутрашњости Балканског полуострва на коме су се Дубровчани бавили и закупљивањем тргова, рудника и царина од локалних владара Србије и Босне, чиме су додатно повећавали своје приходе. У циљу поспешења своје трговине, Дубровчани су у већим градовима у унутрашњости оснивали своје колоније (Ново Брдо и други). У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца (Стонски рат) до бококоторске Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља. Откриће Америке и поморског пута за Индију, као и стагнација Османског царства у XVII веку која је за последицу имала давање трговачких повластица другим западним земљама, довели су до опадања дубровачке привреде и целокупне државе, а преломну тачку представља велики земљотрес који је град погодио 6. априла 1667. године и од кога се он више никада није опоравио.

Иако је Дубровачка република номинално признавала врховну власт већих држава (Византија, Млетачка република, Српско царство, Османско царство), она је фактички увек била независна.

Оснивање града

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја Дубровника

Источни Јадран био је насељен још почетком неолита, центар регије се налазио у данашњем Цавтату, који је носио латинизовано илирско име Епидаур („иза шуме”). Град се под овим именом први пут помиње 47. године пХ. Стара традиција, коју средином X века, спомиње византијски цар Константин Порфирогенит каже да су Дубровник основале избеглице из Епидаура пошто су га почетком VII века уништили Словени и Авари.

Након Оснивања новог град у њихово залеђе се насељавају српска племена Захумљани, Травуњани и Конављани. Временом, ова племена насељавају и обалу, а уз тај избеглички град оснивају и своје насеље које по дубокој храстовој шуми називају Дубрава. С друге стране, романско становништво своје насеље назива по литици (латински: Laus), које ће низом фонетских промена касније добити италијанско име Рагузијум / Рагуза (Ragusium / Ragusa),[1] које је први пут поменуо анонимни космограф из Равене око 667. године. Уски мочварни канал који је делио литицу од копна и уједно ова два насеља, насут је током X и XI века, а комплетно насељено подручје опасано је зидинама. Овим је град уједињен.

Византијска и млетачка власт

Од свог оснивања, па све до XII века, Дубровник је улазио у састав Византијског царства. Међутим, без обзира на романску властелу, српска већина је асимиловала малобројну романску заједницу, па је за град превагнуло српско име Дубровник (насупрот романском Рагуза). За то време, град се шири и добија одређену аутономију (свог бискупа).

Почетком XI века, дубровачке лађе биле су препознатљиве широм Медитерана, а Дубровчани познати као вешти морепловци и трговци, који склапају трговачке уговоре са многим градовима и кнежевинама. Дубровник је 1186. склопио мир са Стефаном Немањом и братом му хумским кнезом Мирославом, а нешто касније и чувени трговачки уговор с босанским баном Кулином. Дубровачке лађе често морају да град бране од разних освајача: Самуило (992), Арапи (1028-1034), Нормани. Али и да ратује за туђе интересе (Нормани од 1081. до 1085).

Након пада Цариграда 1204. године, у руке крсташа, Дубровчани су били принуђено да од 1205. признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године. За ово време, Дубровчани дижу три безуспешне буне, али се млетачке власти нису успели ослободити. Године 1295. у Дубровнику се десио велики пожар, који је уништио цело предграђе Дубраву и велики део града Рагузум (Ragusium). Због тога, оба насеља су се спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће.

Долазак цара Душана у Дубровник. Рад Марка Мурата.

Захваљујући јачању Српске краљевине, а касније и царства, Дубровник се територијално проширио на Ластово, Пељешац са Стоном, Мљет и цело Конавље. Свој највећи врхунац, Република је достигла током XIV и XV века захваљујући трговачким привилегијама унутар Српског царства, а касније и његових наследница, где су се Дубровчани бавили закупљивањем тргова, рудника и царина од локалних владара, чиме су додатно повећавали своје приходе. У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца до Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља.

Уопште, Дубровник је због граница и своје трговине имао доста неприлика са својим суседима. Доласком на власт цара Душана, град ужива привилегије у царству, али плаћа и годишњи „српски данак“ од 2.000 перпера.

Угарска власт и оснивање републике

Рат између Угара и Млечана због Задра окончао се 1358. тиме, што су Млечани морали уступити Угарској све своје поседе на источној обали Јадранскога мора, од Кварнера до Драча укључујући и Дубровник. Односи између Дубровника и краља Лудовига I, регулисани су Вишеградским уговором од 27. маја 1358. у коме је дужност Дубровника била да му плаћа годишњи данак (500 дуката) и да у свечане дане истиче његову заставу (отуд је и настао данашњи грб Дубровника). За случај рата морали су га помагати на мору, док се краљ у њихове унутрашње послове није мешао. Дубровник је под угарском врховном влашћу, све до њене пропасти 1526, био потпуно независан,[2][3] те је у то време и проживео своје, у економском погледу, најсјајније доба, када су његови агилни трговци у знатној мери посредовали при трговачком саобраћају између источне и западне Европе. У то време Дубровник је добио свој садашњи изглед, јер су тада већим делом подигнути градски бедеми и неке знаменитије зграде (кнежевски двор, кула Минчета, фрањевачки и доминикански самостан итд), а 1438. доведена је вода са Шумета.

Грб Дубровачке републике, сада града Дубровника

Али, за то време Дубровник је имао са својим непосредним суседима више неприлика, него ли икад: 1359—1362. ратовао је с господаром Требиња, кнезом Војиславом и Которанима, а 1370—1371. са новим господаром Требиња, жупаном Николом Алтомановићем. Када је 1378. Босна освојила Требиње и Конавле и тако постала једини његов сусед, Дубровник је настојао да прошири своје границе на ту страну. Године 1399. успео је да добије приморје од Стона до Затона, али је зато имао многе невоље због Конавала. Године 1391. купио их је, али их је добио тек 1419—1427, а онда је морао због њих и ратовати, 1430—1432. с босанским војводом Радосавом Павловићем, а 1451—1454. и са херцегом Стефаном Вукчићем Косачом. То су били последњи ратови, које је Дубровник уопште водио. Турци су 1466. освојили Херцеговину, али су застали пред дубровачким границама, јер су Дубровчани већ били себи осигурали заштиту турских султана. Приликом самог краја угарског доба Дубровник су задесиле две велике несреће: 1520. врло јак земљотрес, а 1527. велика куга.

Вазалство према Османлијама

У унутрашњем уређењу настала је промена у толико, што је млетачког кнеза заменио домаћи. Њега су, после кратког времена, бирали сваког месеца, а имао је исто тако малу власт, као и у млетачко доба. После Косовске битке Дубровник је ступио у односе с Турцима, те је 1397. добио ферман султана Бајазита, да сме слободно трговати по целом Турском царству.[4] После пада Србије 1459. Дубровник се обавезао, да ће плаћати султану годишњи харач за слободу трговања по Турској. Тај је харач у почетку износио 1.500 златних дуката, да би временом био подигнут до 15.000 дуката, али је 1481. сведен на 12.500, те је тако остало све до Српског устанка 1804, када су Дубровчани посљедњи пут платили харач Истанбулу. То је била једина реална веза између Дубровника и турске царевине и ако се после угарске пропасти од 1526. сматрало да је Дубровник под заштитом и врховном влашћу Турске, она је дефинитивно укинута Бечким конгресом 1815. године.

Карта Дубровачке републике из 1678.

У свему другом Дубровник је био независан. Град је могао ући у односе са било којом државом, а бродови Дубровника пловили су под дубровачком заставом. Османлије Дубровачкој републици дају посебна права у трговању, што дубровачку трговину још више веже у Османско царство. Дубровник је део јадранске трговине предао у власт Османског царства, а трговци из Дубровника плаћали су одређени порез у лукама. Дубровачки трговци су такође снабдевали османске колоније, а имали су и своје колоније (у Цариграду, Солуну, Једрену (Дринопоље), Београду, Призрену, Софији, Букурешту, Сарајеву, те Венецији, Анкони (Јакин), Фиренци, Сиракузи, Месини, Палерму, Александрији и Каиру),[5] што им је давало посебне привилегије у царству. Дубровачки трговачки бродови могли су слободно упловити у Црно море, што је било забрањено свим неосманским бродовима. Плаћали су неке обавезе мање од других трговаца, а Дубровник је истовремено уживао османску дипломатску подршку у трговини с Млечанима.

За готово 300 година што је Дубровник био под турском врховном власти, он је понајвише у миру живео, вешто одржавајући неутралност у ратовима између Турака и хришћана. Али је опет био у великој опасности за време Великог бечког рата 1683—1699, јер је Млетачка република, дубровачки конкурент и непријатељ, била одасвуда опколила његово подручје, као што су 1602—1606 помагали устанак на острву Ластову. Зато се Дубровник 1684. вратио под врховну власт немачког цара као и угарског краља, а у Карловачком миру 1699. постигао је, да га са севера и с југа уски комад турске земље одели од млетачког подручја. Посљедњи пут долазили су до Дубровника непријатељи 1711, када су Црногорци, као савезници Петра Великог, провалили у Конавле. За време Руско-турског рата 1768—1774. због једне руске лађе, коју је Дубровник запленио у Ђенови, дошло је готово до рата између Русије и Дубровника. Сукоб се завршио 1775. „миром у Ливорну“.

Цртеж Дубровника пре 1667.

Под турском заштитом Дубровник је стално развијао своју трговину, извор свога богатства, јер су само дубровачки трговци могли да се слободно крећу по унутрашњости Турског царства. Али је и град ускоро осетио последице открића Америке и нових трговачких поморских путева око Африке, који су мало помало превагу у трговини преносили с обала Средоземног мора на обале Атлантског океана. Политичко и економско пропадање Турске током XVII века донело је такође, назадовање дубровачке трговине по Турској. Тако је Дубровник већ био прешао најјачу фазу свога економскога напретка, кад се 6. априла 1667. године, десио велики земљотрес, који га је напола срушио, упропастио неколико хиљада људи у њему и нанео му велику материјалну штету.

После земљотреса, стање у граду је постало толико очајно, да град није могао ни да плаћа годишњи харач Порти, па му је зато 1678. запретила велика опасност од Турака, али се спасао, захваљујући највише држању Николице Бунића. Због погибије многе властеле за време земљотреса, примљено је онда међу властелу и 10 угледнијих грађанских породица, али и то је био један од узрока унутрашњега пропадања, јер су настала трвења међу старом и новом властелом.

Крај републике

Након слома Млетачке републике 1797. далматински обални појас и Бока Которска долазе под јурисдикцију Хабзбуршке монархије, а Дубровник остаје између.[2] Појавом Наполеона с једне стране и слабост Турске с друге, Дубровачка република више није била сигурна у новом саставу суседа.[6] Кад је Аустрија 1806. предала Далмацију и Боку Наполеону, Руси са Црногорцима су заузели Боку. Стога је Наполеон послао генерала Лористона са 1.200 војника, да из Далмације, преко Дубровника, пређу у Боку. Стварни разлог ове акције је био заузимање Дубровника обманом и прављење од њега ослонца за даље операције у Јадрану.[7] Тако, кад је француска војска 25. маја 1806. ушла у Дубровник, из њега није више изашла све до 1815. Од тада Руси са српским савезницима из Херцеговине и Црне Горе су стално нападали на град. У град стиже француски генерал Аугуст Мармонт који успева одбацити Русе и Србе. Французи су у граду стално наметали реквизиције и контрибуције. Дана 31. јануара 1808. године, Мармонт је, мимо знања Наполеона (уз његово накнадно одобрење), декретом распустио Сенат и дубровачку Владу и тиме укинуо Дубровачку републику.

Дубровник је затим припојен Наполеоновој Краљевини Италији. Године 1814. Дубровник је постао део француске Илирије. Када су Британци заузели дубровачка острва и Цавтат, нека дубровачка властела побунила су у Конавлима, и 15. новембра 1813. истакла у Цавтату дубровачку заставу, па заједно с Енглезима опсели Дубровник 28. јануара 1814. чиме су прогласили, да је република обновљена и именовали провизорну владу. Али су се међутим Енглезима придружили и Аустријанци под генералом Милутиновићем, па кад су Французи 28. јануара предали град, Милутиновић га је заузео у име аустријскога цара и поред протеста дубровачке властеле, завео аустријску администрацију, а Бечки конгрес 1815. је то потврдио.

То је значило и дефинитивни крај Дубровачке републике, а град ће у оквиру Аустријског царства остати све до њеног распада 1918. године.

Културни живот републике

По уређењу Дубровачка република је била аристократска република на чијем се челу налазио изборни кнез протоколарних овлашћења кога су прво постављали њени суверени, а касније га је бирало локално племство из својих редова. Стварна власт налазила се у рукама Већа умољених или Сената који је сачињавало 45 најбогатијих и најистакнутијих племића и они су доносили све одлуке и законе. Поред кнеза и Сената, у Дубровачкој републици постојало је још:

  • Мало вијеће које је чинило 11 бираних чланова Сената да би спроводило његове одлуке,
  • Велико вијеће које су чинили сви пунолетни племићи и које се састајало повремено да би доносило законе.

Народни језик и писма Дубровачке републике

Сами Дубровчани су свој говор називали српским (lingua serviana), дубровачким, нашким, словинским, илирским. У писању су кориштени глагољица и ћирилица, а од XV века и латиница која је касније у потпуности потиснула прва два писма. Поред употребе за кореспонденцију са владарима широм Балкана, ћирилица је кориштена и у самом Дубровнику, како међу становништвом, тако и међу католичким клером (на једном молитвенику из 1512. године стоји да је исписан „српским писмом и језиком“, а треба поменути и зборник побожних текстова „Либро од мнозијех разлога“ из 1520. године)[8].

Дубровачка књижевност

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Дубровачка књижевност

На простору Дубровачке републике развила се јака материјална култура у којој се истиче дубровачка књижевност, а која представља највише домете ренесансе, хуманизма и барока међу Јужним Словенима.

Дубровачка књижевност обухвата књижевност створену на тлу Дубровачке републике и она представља највише домете књижевности хуманизма и ренесансе међу Јужним Словенима. Стварана је на локалном језику тзв. дубровачком књижевном језику који је у основи штокавско источнохерцеговачки дијалекат (и)јекавског изговора са чакавизмима и икавизмима (којих није било у свакодневном говору[8]) преузетим из суседних далматинских говора и романским позајмљеницама из далматског (којим се користио романски део становништва) и италијанског (тосканског) језика. Као најстарије дело ренесансе у Дубровнику узимају се три стиха која је 1421. године на празној страни „Царинског статута“, ћирилицом записао Џонко Каличевић[8]. Крајем XV века јављају се петраркисти Шишко Менчетић са канцонијером у коме има више од 500 песама и Џоре Држић. Након њих се почињу да стварају Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић и Марин Држић, а потом у другој половини XVI века Динко Рањина, Динко Златарић и Андрија Чубрановић. Крајем XVI и почетком XVII века јавља се барок у дубровачкој књижевности који свој врхунац достиже у делима Ивана Џива Гундулића, Џива Бунића и Џона Палмотића. Игњат Ђурђевић и његово дело Уздаси Мандолијене покорнице из 1728. године представљају њен последњи велики домет. Еп Осман Ивана Гундулића представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп[8], а од значајних дела свакако треба поменути и комедију Марина Држића Дундо Мароје. Вук Стефановић Караџић је два елемента дубровачког књижевног језика (чување гласа х и дентала д и т иза је насталог од кратког гласа јат) који су се у већини других средина изгубили, унео 1836. и 1839. године у своју језичку реформу. У данашњој науци постоји спорење око тога да ли дубровачку књижевност треба сврстати у српску или хрватску књижевност (у зависности од тога да ли се дубровачки говор сматра делом српског или хрватског језика) или је она нешто између њих.

Племићке породице

Види још

Литература

  • Жугић, Томислав (1994). „Неистине о страдању Дубровника у књизи Ђорђа Обрадовића“. Систем неистина о злочинима геноцида 1991-1993.. Београд. 

Референце

  1. ^ PRÊTRE DE DIOCLEE Ragusa
  2. ^ а б Ferdo Šišić, Hrvatska povijest, Zagreb, 1913.
  3. ^ Kenneth Meyer Setton (1978). The Papacy and the Levant, 1204—1571 Vol. 2, DIANE Publishing, ISBN 0-87169-127-2
  4. ^ Povijest Hrvatske, Rudolf Horvat
  5. ^ Ignacijev put br.1/2008. p. Ivan Cindori, SJ: Isusovci u Beogradu
  6. ^ Međunarodni znanstveni skup: FRANCUSKA UPRAVA U DUBROVNIKU (1808. – 1814.)
  7. ^ Vjesnik, 27. мај 2003.
  8. ^ а б в г Александар Милановић, „Кратка историја српског књижевног језика“, Београд 2004. ISBN 86-17-11104-6

Спољашње везе