Душа света

Из Википедије, слободне енциклопедије
W038.jpg

Душа света (грч: ψυχή κόσμου; лат: anima mundi) је космолошко учење о постојању душе света. Баш као што човек има душу, односно духовни принцип у себи, тако неки филозофи и свемиру приписују духовни принцип, који обликује догађања чија се разложност не може протумачити само природним силама.

Схватање да је све што постоји душевно, одуховљено, назива се панпсихизам и супротно је материјалистичком схватању свемира.

Схватања[уреди]

Учење о души света из древне грчке космологије, преко питагорејства, доспева у античку грчку филозофију. Представу о одуховљеној природи или души света налазимо код јонских мислилаца, питагорејаца, Платона, Аристотела, стоичара, Плотина, па на известан начин и код Демокрита и Епикура у облику најфинијих атома који дају живот.[1] Платон у Тимеју даје прво систематско тумачење душе света као онтолошког принципа који оживљава свет. Аристотел идеју о души света замењује учењем о непокренутом покретачу.

Стоици су осећали да је све повезано општим складом (симпатхеа тон холон), који происходи из јединства ствари у пнеуми (дух, дах). За њих је пнеума (светска душа или дух) активна и покретачка сила свемира, божански принцип и космичка интелигенција у којој учествује и индивидуална људска душа.[2]

За Плотина је свемир јединствено биће којим влада светска симпатија (симпатхеиа), суосјећај који међусобно прожима и повезује све. То значи да се свако деловање, ма где било, осећа и преноси и на друге делове свемира.[2] Душа света прожима читав свемир а уједно је и извор настанка свих појединачних душа. Она је за Плотина трећа хипостаза која производи живот свих ствари, уређује их и њима влада. Из светске душе произлази и њена еманација (исијавање) те је свемир симпатички организам у ком владају јединствен склад и поредак.[3]

Ренесансни филозофи сматрају да је душа света универзална и оживљујућа форма бића, унутарњи активни принцип свега живог.[4] Шелинг у визији светске душе подразумева оно што повезује органски и неоргански свет и уједињује целокупну природу у један свеобухватни организам.[1] Неки савремени космолози сматрају да преко живог света, односно човека, свемир долази до „свести о себи“.[5] У новије време теорије о души света делимично долазе до изражаја у Гаја хипотези.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница душа), Плато, Београд, 1997.
  2. 2,0 2,1 Svjetska duša, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. Neoplatonist Plotin
  4. Duša svijeta (filozofija.org)
  5. Душан Пајин, Зашто уопште нешто, а не ништа