Душа света

Из Википедије, слободне енциклопедије
W038.jpg

Душа света (грч: ψυχή κόσμου; лат: anima mundi) је космолошко учење о постојању душе света. Баш као што човек има душу, односно духовни принцип у себи, тако неки филозофи и свемиру приписују духовни принцип, који обликује догађања чија се разложност не може протумачити само природним силама.

Схватање да је све што постоји душевно, одуховљено, назива се панпсихизам и супротно је материјалистичком схватању свемира.

Схватања[уреди]

Учење о души света из древне грчке космологије, преко питагорејства, доспева у античку грчку филозофију. Представу о одуховљеној природи или души света налазимо код јонских мислилаца, питагорејаца, Платона, Аристотела, стоичара, Плотина, па на известан начин и код Демокрита и Епикура у облику најфинијих атома који дају живот.[1] Платон у Тимеју даје прво систематско тумачење душе света као онтолошког принципа који оживљава свет. Аристотел идеју о души света замењује учењем о непокренутом покретачу.

Стоици су осећали да је све повезано општим складом (симпатхеа тон холон), који происходи из јединства ствари у пнеуми (дух, дах). За њих је пнеума (светска душа или дух) активна и покретачка сила свемира, божански принцип и космичка интелигенција у којој учествује и индивидуална људска душа.[2]

За Плотина је свемир јединствено биће којим влада светска симпатија (симпатхеиа), суосјећај који међусобно прожима и повезује све. То значи да се свако деловање, ма где било, осећа и преноси и на друге делове свемира.[2] Душа света прожима читав свемир а уједно је и извор настанка свих појединачних душа. Она је за Плотина трећа хипостаза која производи живот свих ствари, уређује их и њима влада. Из светске душе произлази и њена еманација (исијавање) те је свемир симпатички организам у ком владају јединствен склад и поредак.[3]

Ренесансни филозофи сматрају да је душа света универзална и оживљујућа форма бића, унутарњи активни принцип свега живог.[4] Шелинг у визији светске душе подразумева оно што повезује органски и неоргански свет и уједињује целокупну природу у један свеобухватни организам.[1] Неки савремени космолози сматрају да преко живог света, односно човека, свемир долази до „свести о себи“.[5] У новије време теорије о души света делимично долазе до изражаја у Гаја хипотези.

Извори[уреди]

  1. ^ а б Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница душа), Плато, Београд, 1997.
  2. ^ а б Svjetska duša, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  3. ^ Neoplatonist Plotin
  4. ^ Duša svijeta (filozofija.org)
  5. ^ Душан Пајин, Зашто уопште нешто, а не ништа