Евгеније Оњегин (роман)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Евгеније Оњегин
Eugene Onegin book edition.jpg
прво издање (1833. година)
Аутор Александар Пушкин
Оригинални
назив
Евгений Онегин
Држава Руска Империја
Језик руски језик
Врста дела роман у стиху
Датум издања 1833.
Време радње од 1819. до 1825.[1]
Место радње Руска Империја
Главни лик Евгеније Оњегин
Татјана Ларина

Евгеније Оњегин[2] (рус. Евгений Онегин, пре правописне реформе Евгеній Онѣгинъ) роман је у стиху Александра Сергејевича Пушкина. Писање дела је отпочето у мају 1823, а завршено 1831. Певања су консеквентно издавана од 1825. до 1832. године, док је једнотомно издање, које се узима за прво, издато 1833.[3] Сам аутор је доживео судбину свог лика Владимира Ленског — наиме, и Пушкин је умро у двобоју.

Преглед[уреди]

Пушкин се у Евгенију Оњегину значајно одваја од својих романтичарских назора. Са формалне стране, у роману се запажа утицај Бајронових дела Чајлда Харолда и Дон Жуана. Карактеристике романтизма огледају се и у томе што је писац стално присутан у делу, исказујући суд о својим јунацима и предвиђајући њихову будућност.[1]

Евгеније Оњегин је написан у стиховима, у строфи с карактеристичним четворостопним јамбом без одређене цезуре. У зависности од тога да ли је рима мушка или женска, јамб обухвата десет или осам стихова. Строфа је посебна, „оњегинска“, са четрнаест стихова римованих по схеми аbabccddeffegg (женске су a, c и e). У време настанка дела, прозни роман се сматрао нижом књижевном врстом, док стихови омогућавају хармонију емоционалних утисака и естетског ефекта.[1]

У роману је осликан читав руски живот двадесетих година деветнаестог века. Заступљени су сви друштвени слојеви, од племића до мужика, читава скала призора, од балова у Москви до пејзажа руског села. Но, поенту романа чини реалистичан опис проблема руске владајуће класе приказан кроз ликове два типична руска млада племића песниковог доба, Ленског и Оњегина. У том смислу, Пушкинов роман се разликује од Бајроновог Дон Жуана, који је по жанру авантуристичко-љубаван.[1]

Певања романа излазила су консеквентно (1825—1832) и наилазила на ниско мишљење критике, која није могла наћи оправдање за противречности и поступке главног јунака. Најоштрији напади били су усмерени против народних елемената убачених у дело. Једнотомно издање изашло је 1833. године. Евгеније Оњегин и његови ликови имали су значајан утицај на руске писце попут Николаја Васиљевича Гогоља, Михаила Јурјевича Љермонтова и других савременика и Пушкинових наследника.[1]

На српски језик, Пушкин је у срспким књижевним часописима помињан и превођен још за живота. У наредном периоду, дела су само прештампавана и читана у изворном облику, док су у изради савремених превода овог дела учествовали песници као што су Јован Јовановић Змај, Милан Ћурчин и Десанка Максимовић. Према мишљењу српског историчара књижевности Милорада Павића, на овај начин је Пушкиново најбоље дело постало својина и српске књижевности.[1]

Радња[уреди]

Сиже се врти око неостварене љубави велеградског момка Евгенија Оњегина и девојке са села Татјане Ларине.

Оњегин се родио поред Неве. Његов отац је проћердао породични иметак. Евгеније је добио осредње образовање, од свега је знао по мало, али је у завођењу био виртуоз. Отишао је на сеоско имање да са стрицем који умире и оставља му огромно богатство проведе последње дане. Ту се у њега заљубила Ларина, која му је своја осећања изнела у писму. Међутим, Оњегин ју је одбио.

На прослави Тањиног имендана, њена сестра Олга је очијукала са Евгенијем, а он је прихватио флерт из досаде. Ленски, Олгин вереник, позвао је Оњегина на двобој и том приликом погинуо. Убрзо потом, Олга се удала за неког улана и отишла са његовим пуком. Нешто касније, и Тања се удала за једног московског кнеза. За то време је Оњегин бесциљно лутао светом.

Слика руског сликара Иље Рјепина

Кад је поново срео Тању, она се много променила. Постала је дама која уме да сакрије осећања — при првом сусрету није показала ни збуњеност, ни изненађење. Након тога, Евгеније је патио и писао писма. Дошло је до разговора између њих и том приликом је Тања поставила своје чувено питање које представља најбољу критику Оњегиновог лика: зашто је сада прогони кад му се није допадала пре, ван таштине и дворске свите (овде се види јунакова противречност)?

Татјана Ларина је један од најлепших женских ликова у историји светске књижевности. Она једина у Пушкиновом роману прихвата своју, не баш срећну судбину, не губећи ни равнотежу ни достојанство. После Тањиних речи, Оњегин је схватио своје лицемерје, као и улогу своје класе у друштвеном животу Русије: такви немају никакву будућност.

Евгеније Оњегин је тип такозваног „сувишног човека“, тип који се касније јавио и у делима других руских писаца. „Сувишан човек“ је неприлагодљиви индивидуалиста који није у стању да реализује своје релативно велике потенцијале у свету на који гледа са дозом критицизма. Оњегинова несрећа лежи, дакле, у раскораку између жеља и могућности.

Антипод Оњегиновом лику је Ленски, који је такође трагичан јунак. За разлику од Оњегина, он је био веома образован, студирао је у престижном немачком универзитету у Гетингену. Обожавао је Канта и Гетеа, али нажалост није познавао прави живот. Узрок његове несреће лежи у идеализовању стварности. Тако га је први животни проблем са којим се суочио одвео у смрт.

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ Павић, Милорад (1981). „Предговор“. Евгеније Оњегин. Београд: Просвета, Нолит, ЗУНС. стр. 7-17. 
  2. ^ Према Правопису српскога језика Матице српске из 2010, руском имену Евгений одговара српски облик Јевгениј. Међутим, исти приручник напомиње да српској језичкој традицији није стран ни фонетизам Евгеније, са конкретним примером Евгеније Оњегин.
  3. ^ Ђорђевић (2012), стр. 39.

Литература[уреди]

  • Руска књижевност, Београд: Нолит, 1976.
  • Павић, Милорад (1981). „Предговор“. Евгеније Оњегин. Београд: Просвета, Нолит, ЗУНС. стр. 7-17. 
  • Ђорђевић, Часлав (2012). Књижевност и српски језик 2. Нови Сад: Д-Ђорђевић. стр. 39. 

Спољашње[уреди]